Autorka drame Petra Cicvarić za svoj tekst (u originalu nazvan Ribe u nevolji) osvojila je prvu nagradu na takmičenju za najbolju dramu za decu Mali Marulić 2019. godine. Vrcav, duhovit, pametan, poučan, dramaturški besprekorno dobro skrojen tekst govori o tri detektivske ribe koje u rečnim dubinama rasvetljuju slučaj nestanka ekološki osvešćene, rekli bismo i aktivistkinje Mladene. Na svom putu ribe uče decu o važnosti čistih reka i očuvanju životne sredine. Ekološka poruka nije prst u oko već kroz zabavnu priču ostaje publici za nauk. Na kraju, kada detektivi pronađu izgubljenu ribu koja se zaglavila u smeću, u delu reke gde niko ne ide upravo zbog zagađenosti, poentira se replikom da će uskoro „tamo gde niko ne ide postati tamo gde su svi“. Osim o prirodi, deca saznaju i o različitim vrstama riba i njihovom izgledu. U reci su som, šaran, grgeč, riba čistač…
Odličan tekst u postavci Gradskog Kazališza Zorin Dom i u izvedbi glumaca Petre Cicvarić, Vanje Gvozdića, Lovorke Trdin, Andre Damiša izgleda veoma mračno što je opravdano jer se priča odvija na dnu reke. Glumci veoma pažljivo i detaljno animiraju ribe (dizajn lutaka i scenografija Mladen Bolfek). Pored toga što svaka riba izgleda i priča drugačije, ona pliva i sedi drugačije otkrivajući na taj način još nešto o karakteru lika.
Humor u predstavi se bazira na duhovitim replika i što je zanimljivo, često je usmeren ka starijoj publici. Recimo šaran je pevač po imenu Goran Šaran i peva pesmu Ja sam samo šaran dušo aludirajući na Gorana Karana i njegovu pesmu Vagabundo; riba grgeč je Goran Grgeč po zanimanju glumac referišući tako na hrvatskog glumca Gorana Grgića. Za mlađe, tu su bile dovitljivosti kao što su fištangram i fišbuk.
Muzika(Damir Šimunović), džez, mistična, prava detektivska kompozicija, prati atmosferu zbivanja na sceni. Na samom kraju sve ribe pevaju veseo, lako pamtljiv song dok zajedno čiste svoj dom naučivši koliko je važno da ne prljamo svoje okruženje.
Na tragu je pravi primer kako o ekologija ili nekoj drugoj važnoj temi treba razgovarati sa decom – nenametljivo, kroz igru, smeh, priču koja im drži pažnju, koja je originalna, koja ih vodi u svet koji im nije toliko poznat (u ovom slučaju rečni). Još jedna pohvala ovoj predstavi jeste da se priča smešta u lokalni kontekst. Deca u Karlovcima u Hrvatskoj prepoznaju da se radi o njihovom gradu, lako se identifikuju, automatski im je radnja prijemčivija, a lokaliteti o kojima se govori su im poznati. Nesporno je da su i deca u Subotici na festavalu razumela priču iako možda nikad nisu videla reke o kojima se govori, ali ovo pokazuje promišljanu repertoarsku politiku Gradskog Kazališta Zorin Domi razmišljanje o deci za koju prave predstavu.
Autor fotografija:
Dejan Vuković
Autorka kritike:
Divna Stojanov
