Categories
Kritika

Imaš lutku, evo senke

Radnja komada je jednostavna: Majka ostavi Gulija kod njegovog dede što on nerado prihvata. Međutim, na dedinu inicijativu njih dvojica ubrzo uplovljavaju u svet senki i igre što posledično menja i njihov odnos. Levo, desno i ispod otvora na zastoru vidimo siluete dede i unuka kako sade biljke koje magično procvetaju, kače veš na štrik koji se pretvori u životinje, gledaju morski svet, prave kolače, štrikaju, formiraju različite oblike svojim rukama. Jednostavno, a vrlo maštovito, deda pravi slona od svoje ruke pa prenese Gulija do kreveta, od njegovog prekrivača i čarapa pravi lutke…

Guli je dirljiva i zabavna predstava koja je uspela da iznedri inovativna rešenja ili bar ona koja nisu prvoloptaška i očekivana u domenu pozorišta senki što je vrsni poduhvat s obzirom da ovaj tip teatra datira još iz doba antike.

Scenografiju potpisuje Pablo Ariel koji je ujedno i izvođač predstave zajedno sa veštom Roni Level Marsland. Začuđujuće je koliko se scenskih događaja i promena odigralo u malom prostoru i kako su vezovi između situacija i prizora gusto i smisleno tkani. Muzika (Gustavo Bustamante) je veoma dobro pratila emotivne skokove i narativne promene.

Kako naša publika nema često priliku da pogleda teatar senki, Guli je pravi, uzbudljiv i razigran primer preko kojeg deca mogu da nauče i zainteresuju se za drugačiju vrstu pozorišta, ali i igre.

Autor fotografija:

Dejan Vuković

Autorka kritike:

Divna Stojanov

Naš tim kritičara

Categories
Kritika

Priroda u pozorištu

Reditelj Maksimov sledi estetiku i koristi pozorišni jezik koji je pokazao u svojoj prethodnoj predstavi za decu – Na vukovom tragu (Pozorište mladih Novi Sad), te i u Bambiju postavlja muzičare na scenu, poigrava se sa prostornim planovima i insistira na vrlo preciznom pokretu lutaka. Scenografiju (Olga Zijebinska) čine dva brega prekrivena travom po kojima se kreću  jeleni i srne, a koji kasnijim okretanjem postaju dom Bambija i njegove majke. Veoma je lepa panorama prirode koju stvaraju livade i brežuljci zajedno sa okolnim stablima koja su ujedno bubanj i metalofon. Muzika (Lazar Novkov) zvučno nadopunjuje sliku prirode i dodatno boji atmosfere u scenama: u momentima velike životne opasnosti za jelene začuli su se jaki udari u bubanj, dok je scenu Bambijevog udvaranja srni Falini pratila romantična melodija izvođena na metalofonu i fruli.  Lutke (takođe Olga Zijebinska) čine vrlo detaljni, međusobno različiti mali drveni i lako pokretljivi jeleni, ptica, veverica i zec.

Rediteljski su veoma zavodljiva, a u srpskom dečjem teatru retka, scenska rešenja gde se određeni delovi priče (prikazivanje čoveka koji lovi jelene; beg životnja u šumi; smrt jednog jelena od strane lovca) prikazuju iza paravana i mi ih vidimo kao igru senki. Igra glumaca i lutkara (Miloš Milovanović, Darija Vulić, Sanja Matejić, Milomir Rakić, Vladimir Đoković, Ljubica Radomirović, Marko Đurić) uvežbana je do perfekcije. Animiranje lutaka je izvođeno sa tolikom lakoćom da su sami glumci postali nevidljivi i sve oči su bile zagledane samo u lutke.

Svi ovi elementi zajedno činili su da se publika oseća kao da je na nekakvom proplanku ili četinarskoj šumi i posmatra krdo jelena. Kao da je i sam vazuh u gledalištu odjenom postao pravi šumski vazuh. No ipak, same priče o Bambijevom odrastanju, gubitku majke i, sa druge strane, priča o njegovom prijatelju Ronou kojeg hvata lovac, a zatim ga vraća u šumu, ostale su vrlo šturo ispričane i nedovoljno razrađene. Na polovini predstave fokus sa Bambija prelazi na Ronoa i nejasno je koja priča se želi ispričati i šta je ideja teksta. Tragičan događaj kao što je smrt majke i prijatelja potpuno se pretrčaošto je veliki propust naročito za pozorište namenjeno deci. Ni jedna životinja, takođe, nema karakter ili makar jednu osobinu ili drugačiji način govora.

Međutim, ukoliko se predstava posmatra kao oživljavanje i prikazivanje nekoliko nasumičnih epizoda iz života Bambija i ako se prilikom gledanja ne traga za koherentnom pričom već se zadovoljstvo crpi iz vizuelnih i adutitvnih senzacija, onda se izvedba može okarakterisati veoma uspešnom i stilski posebnom.

Autor fotografija:

Dejan Vuković

Autorka kritike:

Divna Stojanov

Naš tim kritičara

Categories
Kritika

Ozareni

Predstava je u celosti izvedena na mađarskom jeziku bez prevoda, s toga u ovoj kritici zbog jezičke barijere ne mogu biti analizirane eventualne izmene teksta u odnosu na priču iz romana Frenka Baumana Čarobnjak iz Oza i u odnosu na narativ istoimenog filma Viktora Fleminga iz 1939. godine.

Međutim, nerazumevanje jezika ni malo nije uticalo na doživljaj čitave izvedbe. Radnja je svakako već poznata iz knjige i filma, a po onome što smo videli, deluje da su autori ostali prilično verni originalu. Deca iz publike koja ne govore mađarski bila su pripremljena od strane vaspitača/-ice i učitelja/-ice i prethodno upoznata sa sadržajem. Iz razgovora sa njima moglo se zaključiti da je ovakav pristup bio izuzetno dobar jer ih je usmerio da veću pažnju posvete drugim teatarskim elementima (režiji, glumi, zvuku, svetlu…), a ne samo da se fokusiraju na tekst.

Iz scene u scenu, kako su se menjali ambijenti i kako su Doroti, Strašilo, Limenko i Lav napredovali u svojoj pustolovini, scenografija se menjala okretanjem velikih tabli nepravilnog oblika i jarkih boja. Kostim je bio koloritan, raskošan i uverljiv (scenografija i kostim: Svila Veličkova), a gluma brilijantna (Rozalija Gergelj, Levente Bora, Mark Horvat, Ištvan Vitanji-Juhas, Ana Marko-Valenćik, Petra Nađ, Tamaš Sukenjik). Posebno bih izdvojila i pohvalila scenski pokret (koji sam i ja sama verovatno više primećivala nego na drugim predstavama kako mi je ovaj put bio najvažnije sredstvo razumevanja priče). Svaki lik je vrlo jasno i dosledno ispratio svoje replike i postupke adekvatnom gestom.

Nakon izaska na scenu novi junaci su se predstavljali songom (muzika Viki Rab). Jedna devojčica iz gledališta se nakon završene pesme vrpoljila i gledala po sali, a onda tiho pitala drugaricu pored sebe: „ma odakle dolazi ovako dobra muzika?“. Verujem da ovo opisuje songove predstave mnogo tačnije nego što bi i jedan pridev mogao.

Iz Oza se, pored Doroti, i čitava publika vratila iskreno ozarena!

Autor fotografija:

Dejan Vuković

Autorka kritike:

Divna Stojanov

Naš tim kritičara

Categories
Kritika

Beli šum u vazduhu

Uz konsultaciju sa Matejem Haszom koji je i kompozitor muzike u predstavi, glumci su izabrali bele šumove, zvukove na frekvenciji između 20 i 20 hiljada herca koji deluju umirujuće na ljude jer podsećaju na šumove kojima smo bili izloženi u prenatalnom periodu. Tako je tihi mehanički zvuk nekoliko ventilatora poređanih u krug i brujanje fena, zajedno sa muzikom sporog ritma i jednostavne melodije i lebdećim objektima stvarao opuštajuće, meditativne prizore. Najinteresantnije sekvence bile su na samom početku kada su se prozirne plastične kese u obliku različitih ljudskih silueta migoljile iznad ventilatora i kada su, vrlo duhovito, glumci pumpali balone oponašajući izvođenje muzičara na koncertima.

Na kostimima izvođača bili su iscrtani deblja i tanja kružnica što simbolizuje, kako glumci objašnjavaju, kruženje vazduha. Pri izvođenjima u matičnoj zemlji publika okružuje igrajući prostor što sigurno stvara još čarobniju i intimniju atmosferu.

Posebnost ove predstave ogleda se u činjenici da su korišćeni predmeti, odnosno lutke (Ivana Mackova) svakodnevni objekti što direktno uči decu da za igru nisu uvek nužne pompezne igračke, već je dovoljna obična loptica i mašta. A nakon što bi se potencijal oživljavanja jednog predmeta iscrpeo, glumci bi ga odložili i uzeli drugi.

Aero je, takođe, u potpunosti oslobođen bilo kakve dramske priče, karaktera, zapleta, sukoba i drugih elemenata čime je otvorio široko polje mogućnosti interpretacije kod svakog od gledaoca. Lebdeća kesa je kod mene, na primer, izazvala prisećanje na čuveni kadar iz filma Američka lepotapa zatim na žutu kesu na drvetu koju sam tog dana videla… Mogućnost učitavanja je beskrajna. Vijorenje čovečuljaka od kese na ventilatoru dopustila je da izmaštamo ljubavnu scenu ili okršaj dva neprijatelja, a kod nekog je mogla prosto da funkcioniše samo na vizuelnom nivou. Značenje izvedbe nije nametnuto od strane autora i zbog toga je predstava dragocena za razvitak kreativnog razmišljanja kod dece naročito jer ne postoji jedno tačno rešenje. Čak i nakon odgledane predstave u gladaocu se vrlo živo bude mnoga potencijalna tumačenja viđenih pokreta i odnosa među animiranim predmetima.

Preciznim kombinovanjem iskustva apofenije kod ljudi, belih šumova i materijalima koje pomera strujanje vazduha, autori predstave su stvorili laboratoriju letenja za sve uzraste.

Autor fotografija:

Dejan Vuković

Autorka kritike:

Divna Stojanov

Naš tim kritičara

Categories
Kritika

Priroda se obnavlja!

Neverbalna lutkarska predstava Duhovi šume u produkciji Cia Elder Kloster iz Brazila započinje slikom divljine sačinjenom od figurica životinja i drveća koju Čovek ubrzo razara sečom šume, izazivanjem požara i bacanjem smeća u more. Predstava se snažno oslanja na južno-američki narodni folklor te razorenu i spaljenu prirodu spašavaju duhovi iz brazilske mitologije – Sasi Parere, Jara i Kurupira, zaštitinici šume i vode. Ono što je zbunjujuće na idejnom planu jeste razrešenje u kojem Čovek nije prihvatio sopstvenu odgovornost za uništavanje prirode već su dobri duhovi umesto njega rešili problem zagađanja. Za decu bi mnogo edukativnije bilo da je Čovek naučio zašto ne sme da baca smeće za sobom i onda ga očistio uz pomoć božanskih bića.

Čovek do kraja predstave ne popravi učinjenu štetu, ali uspe da spasi onesvešćene duhove koji su se upleli u usb kabl, zaglavili ispod mobilnog telefona ili rutera za internet, upleli u žice trafostanice. Tako je, dakle, tehnologija prikazana kao zagađivač naše planete i generalno opozitna prirodi. Krčenje šume i isušivanje reka zarad razvoja industrije ili proizvodnja struje od fosilnog goriva jeste ekolološki problem, pa čak i ekološka katastrofa, ali postojanje tehnologije same po sebi i njeno korišćenje nije štetno po prirodu. Moguće da je namera autora bila da kaže da smo postali nepažljivi spram prirode koja nas okružuje zbog konstante upotrebe tehnologije, ali ipak, poruka je morala biti nedvosmisleno jasno preneta, naročito deci koja svakodnevno rukuju tehničkim uređajima.

Sama izvedba talentovanog glumca bila je očaravajuća. Brzina imitiranja oglašavanja životinja, duhovite glasovne ilustracije Čovekovih emocija, načini animiranja lutaka i fantastični prelazi od prikazivanja sveta na kopnu do oživljavanja života na dnu mora, bile su odlično uvežbane. Sve što bi glumac, a ujedno i reditelj, scenograf i dizajner lutaka izvadio na sto i poređao, postajalo bi izuzetno skladna slika.

Muzika predstave (Alan Cesar Soares) oslanjajući se na izvorni melos Brazila, dodatno je gradila atmosferu prostora scene i pratila dinamiku radnje. Mislim da bi do još većeg izražaja došla ukoliko bi publika bila postavljena mnogo bliže glumcu i njegovom prostoru igre.

Naročito bih pohvalila poučan trenutak koji je usledio na samom kraju kada je autor pročitao imena i objasnio mit o svakom šumskom duhu čime je približio deci kulturu drugog naroda.

Pored veoma važne teme, maštovite postavke i stila animiranja predmeta i implementiranja narodne mitologije u predstavu, čini se kao da pojedini elementi priče (razrešenje i motiv upotrebe savremene tehnologije) nisu toliko dobro promišljeni. S obzirom da se glumac zaista zabavlja na sceni i podseća na dete koje se igra u svojoj sobi, može se pretpostaviti da svakom izvedbom sve više unapređuje predstavu, pa verujem da će uz pomoć duhova šume doći do još bolje ekološke priče.

Autor fotografija:

Dejan Vuković

Autorka kritike:

Divna Stojanov

Naš tim kritičara

Categories
Kritika

Sitnim koracima…

Kritika predstave ,,Korak po korak do čiste planete”

Gradsko kazalište „Zorin dom“ (Karlovac/Hrvatska) Festivalu ekološkog pozorišta donelo je jednu istinski ekološku predstavu.

Foto: Jovana Semiz

Naime, njena je scenografija napravljena od reciklažnog materijala ili već nastala putem reciklaže, a njena je forma – forma časa na kom devojčica Ružica (Lovorka Trdin) uči dečaka Dina (Adro Damiš) pet koraka zaštite životne sredine kako bi se on priključio Ekoratnicima. ,,Korak po korak do čiste planete” je predstava (autorka Petra Cicvarić, reditelj Peđa Gvozdić) koju su autori namenili uzrastu 3+ i jedina predstava za tako malu decu na ovogodišnjem FEP-u.

Foto: Jovana Semiz

Verujem, da to pak ne znači da je preterano afektiranje u glumačkoj igri oboje mladih glumaca opravdano. Njihovo izvođenje ove predstave pokazuje nam da su oni, verovatno, igranje za najmlađe shvatili kao slobodu da se odreknu
mnogobrojnih mogućnosti za glumačko nijansiranje u okviru kreiranja likova. Ipak, nisu ovi mladi ljudi jedini (a ni najveći) krivci za to da ovo bude jedan od dominantnih utisaka o predstavi.

Foto: Jovana Semiz

Takođe, stiče se utisak da i sam tekst afirmiše stereotipe poput „dečaci vole plavu boju i fudbal“, a „devojčice su dobrice-štreberke koje nose naočare i kikice“ kao i da je suviše banalan u smislu izbora situacija naspram važnog i kompleksnog problema koji tretira.

Foto: Jovana Semiz

Sa druge strane, nije preterano ispunjen ni prostor koji je reditelj imao da eventualno nadogradi ili nadomesti nedostatke teksta. Interaktivnost koju predstava sadrži mogla je da bude sprovedena dosta veštije upravo zato što je to jedan od najvećih kvaliteta ove predstave.

,,Korak po korak do čiste planete” je predstava koja nas je pre svega naučila da je važno da recikliramo – što je uprkos svim umetničkim i estetskim nedostacima ove predstave, ipak značajno.

 

Utisci publike sa predstave ,,Korak po korak do čiste planete”

– Predstava mi je bila prelepa. Taman sam naučila sve korake lecikliranja. (Inženjerka menadžmenta, 32)

– Predstava mi se jako svidela, pogotovo gluma. Mislim da je reciklaža super i da svi treba da recikliramo. (Dete, 6)

Foto: Jovana Semiz

– Predstava mi je bila vrlo poučna i mislim da je edukativni deo kreativno predstavljen deci. Treba reciklirati da svet bude tanji. (Stomatološkinja, 41)

– Sjajna predstava. Najviše mi se dopala scena kada su se glumci igrali u dvorcu napravljenom od recikliranog kartona. Važno je reciklirati da bi očistili našu planetu da bi bila lepša. (Učenica, 7)

– Predstava je bila jako poučna, najviše mi se dopao deo kada su objašnjavali šta recikliramo u kojoj kanti, jer su se kante različite boje i u svaka predstavlja drugačiji materijal koji se reciklira. Reciklaža je bitna da bi svet bio mnogo bolji i da bi sve bilo mnogo lepše. (Učenik, 9)

Foto: Jovana Semiz

– Predstava je bila jako lepa, sve mi se dopalo. Treba da recikliramo da bi sačuvali našu zemlju i život na njoj. (Elena, 9)

– Predstava je bila odlična i prilagođena deci. Najupečatljivija mi je bila scenografija, jer je bila drugačija i sama po sebi predstavljala reciklažu. Važno je da recikliramo kako bi sačuvali ovo malo planete što nam je ostalo. (Studentkinja, 20)

Foto: Jovana Semiz

– Jako mi se dopala predstava, bila je zaista prelepa. Najviše mi se dopalo što su uključili i publiku i bili ljubazni prema nama. Reciklaža je važna da ne bi zagadili našu planetu. (Učenica, 12)

 

Utiske publike prikupila: Vanja Stepanović

Autorka naslovne fotografije: Jovana Semiz

Categories
Kritika

Mala sirena na jeziku tela

Pantomimska predstava ,,Sirenina duša” (Pantomimski teatar MI MInor, Sankt Peterburg/Rusija) rađena je na osnovu bajke Hansa Kristijana Andersena i, za razliku od mnogo poznatijeg Diznijevog filma, zadržava surovi tragični kraj (r. Jekaterina Varlakova). Na planu sadržaja to jest poruke ovakva odluka je vrlo pohvalna, zato što, nasuprot izmenjenom sižeu koji je Dizni procenio pogodnim deci, originalna bajka zapravo uči devojčice da mogu stradati ukoliko se radi ljubavi odreknu sopstvenog glasa.

Foto: Jovana Semiz

Začuđujuća je, zato, odluka da se u formi pantomime, koja ne trpi govor, obrađuje tema čiji je centralni obrt gubitak glasa. Glumci povremeno i koriste govor na izmišljenom jeziku, a takođe postoje glasovni snimci koji nam daju dodatne informacije o onome što gledamo poput nekakvog radio-priloga o rusalkama tj. sirenama ili ključnih rečenica za zaplet (Sirena: „Sve bih na svetu dala za jedan dan ljudskog života“) ili glas veštice koja nam, umesto pantomimom, govorom daje poslednji uslov Sireni: „Probij prinčevo srce ovim nožem ili ćeš umreti.“ Nije sasvim jasno zašto su se autori odlučili da dopuste ovu nedoslednost, kad su nam u toku sat i petnaest minuta trajanja predstave prikazali veliku veštinu vladanja telom i pokretom, neverovatno maštovita rešenja, prelepe jednostave prikaze apstraktnih ideja (poput plesa duša) pa i duhovite i brze gegove.

Foto: Jovana Semiz

Posebno se izdvajaju scene u kojoj Sirena tj. Jekaterina Varlakova sama odigra spasavanje Princa iz bure uz pomoć – prinčeve jakne, scena pripremanja magičnog napitka u veštičinoj pećini i scena Prinčevog traženja Sirene u morskoj peni.

Foto: Jovana Semiz

Osim naizgled neizmenjene i prilično dosledno ispraćene bajke, gledamo i maleni prolog (stilski različit od ostatka) u kom nam glumci pantomimski prikazuju da će odigrati bajku na osnovu knjige Mala sirena te dele uloge. Izuzetnu posvećenost i veštinu u vladanju pantomimom poseduje Antonina Popova te nakon predstave ostaje žal što podela uloga (u predstavi i stvarna) nije ovoj sjajnoj glumici pružila više prostora. Njena androginost u ulozi mornara kao i preciznost u svakoj radnji zaslužuju svaku pohvalu.

Foto: Jovana Semiz

,,Sirenina duša” poseduje problem ritma pa i pomenute nedoslednosti u pozorišnom jeziku, ali je i pored toga vrlo koherentna i vešta, a određene scene se uzdižu do vrhunske umetnosti.

Autorka naslovne fotografije: Jovana Semiz

Categories
Kritika

Na pragu

Laboratorija iz naslova mogla bi nas pogrešno navesti da pomislimo na nešto prazno i sterilno, a ova predstava upravo pretenduje da bude topla i nežna, dok se koristi mnoštvom maštovitih postupaka, te obiljem antikvarnih predmeta koji mahom nisu u upotrebi (kasetofon, slajd projektor…) izaziva nostalgiju kod starijih gledalaca, a interesovanje kod mlađih.

Glumac i animator Mario Jakšić, u predstavi – Boba, otvara pred nama Laboratoriju života, umanjenu repliku stana u kojoj živi lutka – mali Boba (režija Morana Dolenc – intervju sa Moranom Dolenc možete pročitati na ovom linku, LOFT Zagreb/Hrvatska). U prvom postupku ponavljanja (Boba se budi pa se budi i lutakBoba) jasna nam je veza ovog para, a ubrzo shvatamo i razliku među njima – lutak-Boba ume da govori dok se Boba koristi svojim izmišljenim jezikom.

Foto: Jovana Semiz

Nažalost, glumac nije uspeo zaista da stvori uverljiv jezik kojim bi izazvao utisak da govori ili makar da to što izgovara za njega samog ima neko značenje, već nam samo nepovezanim zvucima potcrtava kako inteligibilni govor nije njegova veština. To se dodatno komplikuje zato što govor kojim se koristi nije ni blokada jezika usled traume, kako na kraju saznajemo da bi trebalo da bude. Ovo je samo jedan od mnoštva primera koji ostavljaju utisak nedovršenosti ove predstave. Nedovršenost odiše i iz sasvim sitnih postupaka, na primer činjenice da glumac ne vlada u potpunosti svojim igraćim prostorom. To je velika šteta budući da se ogroman potencijal ove priče već vidi i oseti.

Foto: Jovana Semiz

A šta je priča Laboratorije? Greška koja nas sprečava da sa pažnjom kakvu imamo u poslednjim minutima predstave pratimo celu izvedbu upravo je u tome što priča počne i traje poslednjih sedam minuta ove četrdesetominutne predstave. Tu shvatamo („Što se točno dogodilo tog dana?“) da gledamo muku čoveka da se izbori sa sećanjem o zemljotresu u kom mu je stradala porodica nakon čega je on prestao da govori. Do tog trenutka videli smo buđenje i tok dana lutke i čoveka Bobe, prikazivanje Bobinog detinjstva u prostoru Laboratorije, pozorište senki, teatar objekata, naturalistički postupak pečenja tosta na sceni, po malo od svega, od svega po malo… Ipak, veoma je zanimljivo metonimijsko značenje koje imaju predmeti koji predstavljaju Bobinu mamu, dedu i tetu, a iako razuzdana ova zbrka jezika ima zajednički kvalitet nostalgije u čemu je sasvim dosledna od početka do kraja.

Foto: Jovana Semiz

Na kraju ostaje utisak da smo ostali na pragu prelepog šarenog sveta, koji smo ugledali kroz ključaonicu, umesto da nam autori širom otvore vrata.

Autorka naslovne fotografije: Jovana Semiz

Categories
Kritika

Tu sam i tu smo zajedno

Stanica servis za savremeni ples donela je FEP-u jedinu zaista interaktivnu predstavu. Ovaj plesni performans/umetnička instalacija (autorski tim: Jovana Rakić – intervju sa Jovanom Rakić možete pročitati na ovom linku, Marko Milić, Milica Pisić, Milena Todorović) odigrava se u dva prostora uz podlogu dron muzike (Bojan Palikuća) kao i nasnimljeni glas naratorke (Nađa Petrović) – devojčice koji nas vodi kroz svoju introspekciju. Prvi prostor služi da senzibiliše publiku za ono što će proživeti i to čini kroz niz zadataka u porukici na papiru: „Ćao, ja sam tvoj tajni zadatak koji će ti pomoći da dođeš ispod polovine kapi“. Prigušeno svetlo i meditativna muzika dopuštaju publici da se opusti i bez zazora ustane sa svojih stolica te da prati uputstva poput „Pimpuj zamišljenu loptu 23 puta“ ili „Sedi i pogledaj gore“, a podni reflektori usled kretanja publike u prostoru stvaraju lepu igru senki.

Foto: Jovana Semiz

Nežno pripremljena, publika (8+) premešta se u drugi prostor, zidova obloženih papirnim oblacima-oblicima u ulozi membrane koja nas zadržava u okviru „unutrašnjeg sveta“ naratorke, prostoru tišine i unutrašnjeg glasa, mašte i plesa (dizajn scene: Željka Jakovljević). Devojčica nam govori o svojoj želji da bude pilotkinja, svojim strahovima i nedaćama u školi, o tome kako zamišlja da žaba diše, o tome kada se oseća kao riba i vodi nas kroz svet prirode, od mikro (mitohondrije) do makro skale, a taj biocentrični pristup tekstu radi više za ekološku svest kod publike od nekih drugih deklarativno-ekoloških predstava. Ples u predstavi ilustruje naraciju na veoma maštovit način, a izvođačice u svakom trenutku imaju budan odnos prema publici.

Foto: Jovana Semiz

Kada je beba oduševljeno ispuzala ka njima, plesačica se zaigrala s njom. Svaki zadatak koji publika dobije zadržava dovoljnu širinu da publika može da ga odbije ili izvede nešto sasvim drugo i to je u redu. Nalazimo se u sigurnom prostoru. Unutrašnjem prostoru. Tu sve može da se desi. Kada devojčica u mislima naiđe na zidblokadu, odluči da na njega ređa kap po kap sve dok se zid ne istopi. Publika je takođe pozvana da nalepi papiriće kapi na papirni zid, a zatim da slika kapi po zidu. Deca imaju slobodu da naslikaju i nešto drugo. Nalazimo se u sigurnom prostoru. Publika dobija lampice te ima slobodu da osvetli onaj deo prostora ili plesa koji je zanima. Dozvoljeno joj je da usmeri pogled ili zatvori oči.

Tekst koji se tek delom tiče vršnjačkog nasilja u školi, ali se suštinski bavi pitanjem ranjivosti i odbrambenih mehanizama (od kojih je najlepši mašta) ispraćen je zatim vrlo upečatljivom plesnom scenom u kojoj se sa izvođačice kida papir-zaštitna membrana. Papir-unutrašnji svet, u finalu predstave menja značenje u papir-spoljašnji svet kada deca dobijaju boje i maketu brdovitog predela od belog papira te zadatak da ga oboje.

Foto: Jovana Semiz

Na taj način Tu sam ispod polovine kapi podvlači jedinstvenost mašte i njenu snagu da se prelije i poveže sa svime na svetu. Ali, mnogo važnije, ova predstava pruža deci priliku da osveste svoja tela, da oslušnu svoje misli i da priđu umetnosti. Nema radikalnije borbe za dečiju ljubav prema umetnosti.

Autorka naslovne fotografije: Jovana Semiz

Categories
Kritika

Koncert za drvo i orkestar

Gozd raja, odnosno Luda šuma, reditelja i kompozitora Petera Kusa (intervju sa Peterom možete pročitati na ovom linku) očaravajuće je pozorišno iskustvo koje se služi umetničkim sredstvima umesto didaktičkim kako bi prirodu približilo deci, a decu prirodi. Luda šuma (Kuskus institut, Ljubljana/Slovenija) sačinjena je od postojećih i izmišljenih muzičkih instrumenata.

Foto: Jovana Semiz

Sve, od pahulje, zečijih ušiju i zvezda do Mede i Zeke čije je prijateljstvo u narativnom fokusu ove predstave, sve baš sve ima svoj zvuk i učestvuje u čarobnoj muzici šume. Četvoro umetnika svira i animira lutke-instrumente na toliko veštom nivou da publika (dečija i odrasla) može osetiti onu retku razoružanost koju imamo kad smo u prisustvu dara.

Foto: Jovana Semiz

Jedino što kvari utisak o predstavi jeste njena dramaturgija. Potpuno ushićujuće oživljavanje šumskih stanovnika i smene godišnjih doba kroz zvuk kao da i ne traži tekst koji bi ga učinio prijemčivijim. Za mene, bar, tekst je učinio potpuno suprotno, jer se u nekoliko navrata otvara priča – Meda i Zeka idu da love jesen kako nikad ne bi došla zima, Zeka i Meda su zaljubljeni u isti cvet, Meda se razboleo pa ga Zeka čuva… Međutim, ove klice priča se ne razviju i sa uvođenjem svake nove, izneveravajući tako očekivanja o razvoju prethodne priče, publika može izgubiti interesovanje da prati narativni tok predstave. Srećom, on i nije činilac pozorišne magije ove predstave.

Foto: Jovana Semiz

Muzička i likovna lepota, kao i neverovatna maštovitost u konstrukciji instrumenata i dočaravanju prirode (na primer tri glumca animiraju slona od drvenog duvačkog instrumenta – surle i dva okrugla udaračka) i više su nego dovoljni da oduzmu dah i obuzmu duh.

Foto: Jovana Semiz

Autorka naslovne fotografije: Jovana Semiz

Categories
Kritika

Mašta nije makar šta

Zašto nas škola ne uči da maštamo?
Zamislite: „Imam predčas iz Maštanja pa idem na Osećanja i Umetnički rad pre velikog odmora, a onda imam test iz Kritičkog mišljenja.“ Koliko bi umetnica/ka, koliko naučnica/ka, koliko empatičnijih, nežnijih ljudi takva škola stvorila…

Foto: Jovana Semiz

Upravo takvom času prisustvujemo na Lagarijama. Lagarije, kako im ime implicira možda i nisu čas već predstava. Ili jesu? Šta je istina, a šta stvarnost? „Da li je ovo predstava?“, upita izvođač sebe i publiku.
Ukoliko je verovati Piteru Bruku (ipak je uz Kotorski festival koproducent ove predstave i studio Prazan prostor, molim lepo) teatar čini prostor kroz koji se neko kreće dok ga neko treći posmatra. Te činioce imamo.
Mirko Radonjić naš je harizmatični „predavač“ (i reditelj predstave – intervju sa Mirkom možete pročitati na ovom linku), a Marija Backović je naratorka divno sugestivnog glasa, koja uz pomoć mikrofona zajedno sa pijanistkinjom (i kompozitorkom) Ninom Perović stvara zvučnu sliku ove predstave.

Foto: Jovana Semiz

Nalazimo se u skoro pa praznom prostoru, a publika je tako postavljena oko scene u obliku piste da posmatra ne samo predstavu već i drugu publiku, što veoma doprinosti interaktivnosti sa decom koju Lagarije pretpostavljaju. Taj problem – da li je ovo predstava ili čas, samo naizgled deluje kao terminološki, jer nas on zapravo uvodi u osnovno pitanje ove predstave, ono o suštini umetnosti.
Dok smo naslovom prevareni da mislimo da ćemo prisustvovati nekakvom predavanju o, dakako uticajnom, crtanom filmu Zagrebačke škole, autori Lagarija se zapravo koriste idejom filma Surogat, kao da nam film pokazuju iznutra, te pozorišnim jezikom afirmišu stvaralačku moć mašte. A način na koji to rade je fascinantan – zabavan, pametan i primeren uzrastu kom je namenjen (8+).

Foto: Jovana Semiz

Da li ste nekada pokušali da objasnite Platonovu filozofiju đaku drugog razreda osnovne škole? Ne? Lagarije uspevaju, upravo pokazujući nam da je ideja predmeta, ono što je u našoj mašti, stvarnije od stvarnog predmeta ili slike istog. Ceci n’est pas une pipe (Ovo nije lula, a bogami nije ni đačka klupa).
Mašta, to osnovno oruđe našeg preživljavanja u tesnoj je sprezi sa osećanjima (osnovnim oruđem našeg uništenja, cinik bi rekao, ali ne i ja), te Lagarije insistiraju na ideji da bavljenje umetnošću osim što podrazumeva razuzdanu maštu, mora da počiva i na svesti da „tvoj svet nije samo tvoj“.

Foto: Jovana Semiz

Humanost, želja za iskrenom komunikacijom sa drugima i deljenjem svog sveta nisu samo poruka već i princip kojim je predstava Lagarije – čas o surogatu rađena. Možemo samo da se nadamo da će ova predstava biti uzor i drugim pozorištima za decu i mlade u regionu.

Autorka naslovne fotografije: Jovana Semiz

Categories
Kritika Vesti

Scenski treptaj

“U početku bijaše Riječ”, stoji u Svetom pismu, a ovdje na početku… Vjedro. Scena je ogoljena od svega i na sredini stoji samo pijesak koji nesmetano protječe, ne mareći ni za koga. Lagano osvjetljen, meni osobno predstavlja vrijeme. Vrijeme koje nema dimenzija koje mu mi prisvajamo, poput prošlosti, sadašnjosti, budućnosti, konstanta koja se pretapa uključena u sve životne procese na zemlji. Glumci Miha Arh, Barbara Kanc, Gašper Malnar i Filip Šebšajevič šetaju pored pijeska, nesvjesni njegove prisutnosti. Idu u grupama ili se razdvajaju. Na trenutke su složni pa se jedan odvoji kao revolucionar i onda idu unazad i unaprijed, ovisi s koje strane pijeska gledamo, dajući kretnjama razna značenja.

Nakon prvih ljudi vjedro se krene gibati i započne stvaranje. A gdje su ljudi? Izvođači nestaju u tamu jer se sada sprema nešto jako dojmljivo. Ocrtava se iz tame veličanstveni, daleki i nepregledni svemir. Galaksije, zvijezde, patuljasti planeti i zvijezda koja je vodila mudrace i sve ono što smo zamišljali kad smo bili mali astronauti, kad smo maštali o nečemu neuhvatljivom, nekoj zvijezdi nadohvat ruke, zvijezdi kojoj bismo se pružali, začarani onim što je iznad nas. Ono veće od nas, čemu odajemo poštovanje. Tama. Svjetlo.

Vješti animatori sada zvijezde pretvaraju u prve organizme na planeti. Svi smo mi satkani od  zvjezdane prašine, a taj je prijelaz inteligentno napravljen od strane autora redatelja predstave Mihe Goloba (intervju s redateljem pročitajte ovdje). Dolazimo do ledenog doba, spušta se sumrak na civilizaciju upisanu u pijesak i nemilosrdne pijavice gaze pred sobom sve organizme, stvarajući od njih fosile. Zanimljiv je zapravo način na koji se dobije ta slika. Izvođači šetaju po sceni držeći u rukama kutije iz kojih ispada pijesak. Krećući se s njima preko scene, vođen vještom kamerom, gledatelj zaboravi da su oni aktivni stvaratelji svega.

Nakon što su se smirile nevere na kontinentu, a vjedro je stalo sa svojim olujnim kruženjem, vraćaju se ljudi. Igrajući se vjedrom, dobacuju ga i izbjegavaju, na trenutke se ponašajući prema njemu poput djece, a pokatkad poput odraslih. Iz tih nam je kretnji Golob pokušao približiti odnos ljudi sa sobom i drugima. Dolazimo do prvih kula u pijesku, odnosno prvih velikih civilizacija u kojima sloga stvara prekrasne mozaike u pijesku. Animatori dodavanjem i oduzimanjem pijeska nadilaze sam medij te imam osjećaj da putujem kroz vrijeme, gledajući kako pored mene rastu prve veće zajednice. Krug je u sredini i kotač na kojem će se ljudi odvesti, spreman je za polazak, a vjedro se polako njiše i crta. Kako se lagano ljulja poput djeteta u koljevci, tako se pred nama rađaju prve slike velikih naroda. Uspavljujući nas,  vjedro nas vodi do drevne Kine i njihovog dualizma, zatim ide do Afrike i Davidove zvijezde, Babilona, završavajući s prekasnim podnim mozaikom u nekoj rimskoj vili na obroncima Vječnog grada.

Pored gradova pijesak ne zaboravlja ni malena sela. Pijesak sve pamti. Prvo imamo velike livade koje postaju malene oranice zatim sve veće i veće, dok se društvo ne počne dijeliti na one što žive u gradovima i one na selu. Kako se selo sve više smanjuje, a grad osvaja zelene površine, istiskujući pritom malog čovjeka na ,rub ne možemo se oteti dojmu da je autor tu imao pouku za gledatelja. Gradovi od pijeska gutaju sve pred sobom pretvarajući se u velike nebodere koje sam čovjek zamjenjuje još većim i višim, zanemarujući prirodu. Kako to obično biva, kad čovjek pretjera, Majka priroda postavlja ravnotežu. Ovaj put to čini puštajući svoju rijeku kojom čisti grad od smeća i taloga, ruši sve nebodere pred sobom. Nastaje jaz između prirode na jednoj strani i čovjeka u gradu na drugoj. Sve završava velikim čišćenjem nakon potopa, gdje animatori vode gledatelje poput golubova koji su vodili Nou na kopno do početka. Do vjedra i pijeska. Na kraju stoji samo vjedro nad pijeskom i autor prepušta gledatelju da se zapita je li se on igra u pijesku ili se pijesak igra s njim, imajući pritom u vidu sve ono što je prošlo pred njegovim očima.

Miha Golob, koji je sve to prekrasno posložio, također je zaslužan i za prekrasno vizualno oblikovanje predstave. Dramaturgiju koja teče pred nama poput rijeke u svoje je korito usmjerila Mojca Redjko, a oblikovatelje svjetla Mašu Avsceca i Gergora Kuhara uz animatore pohvaljujem.  Za predstavu piše da je dostupna svim uzrastima, što doista jest, a jezik je neverbalni, dakle univerzalan. Poput priče. Poput pijeska koji je sveprisutan.