HuPopedija: Mesto dečijeg teatra u promišljanju pozorišne publike

Share on facebook
Share on google
Share on twitter
Share on linkedin
Vi ste tema. Vi ste suština. Vi ste povod. Vi ste razlog zašto. - Peter Handke, Psovanje publike Jasne obrise pozorišne publike možemo kreirati još iz vremena Dionizijskih svečanosti, često nazivanih i začetkom stalne pozorišne prakse. Uprkos nestancima i ponovnim obnovama teatarskog života, auditorijum je uvek iznalazio načine da formira kako alternativne prostore za njegovo upražnjavanje, tako i same oblike njegovog postojanja. Ipak, nijedna istorija pozorišta, pretpostavljajući manjak izvora, ne osvrće se na variranja u starosnoj strukturi publike pozorišta, koliko na ona u i danas zastupljenijoj, klasnoj matrici. Ovaj će tekst, stoga, iz pera glumca Lutkarskog pozorišta iz Niša, Tome Bibića, i vanredne profesorke Fakulteta dramskih umetnosti na predmetima iz oblasti pozorišne produkcije, dr Maje Ristić, približiti pozorišno iskustvo neopravdano marginalizovanog dela ove umetničke sfere u javnom diskursu - dečijeg teatra.

Kakve zahteve primarna publika, tj. ona najmlađa postavlja pred pozorišno stvaralaštvo? Koliko su se oni, kao i teme i životni lajtmotivi menjali s generacijama?

Toma smatra da je neophodno da pozorište bude atraktivno, aktuelno i interaktivno:

„Ukoliko se uopšte usudim da na bilo koji način definišem teatar, poslužiću se frazom da je pozorište oduvek bilo, jeste i biće ogledalo društva. Smatram da je, samim tim, misija i zadatak ljudi koji stvaraju u pozorištu da stalno osluškuju, promatraju, istražuju, ali i ukazuju na različite ideje i generacijske teme. Dovoljno je da se osvrnemo samo nekih tridesetak godina unazad, i ako to duhovito nazovemo „vreme pre interneta”, već možemo da pretpostavimo te, kako Vi kažete, zahteve primarne publike. Današnja „TikTok, Instagram” generacija konzumira sadržaje koji ne samo što traju 60 sekundi, već se u tih 60 sekundi potpuno obradi neka aktuelna tema. I najvažnije, svako može da bude deo toga, da aktivno učestvuje, bude reditelj, montažer, glumac, publika i kritičar istovremeno. Ako nasuprot tome postavimo pozorišnu, lutkarsku predstavu u trajanju od 45 i više minuta, svima je jasno da određeni jaz postoji. Dozvolićete da na trenutak budem pomalo drzak i postavim Vama pitanje, kako premostiti taj jaz? Na jedan jedini mogući način – pozorištem – uz preduslov da je aktuelno, prisutno, otvoreno, da istražuje i komunicira.”

Sa druge strane, prof. Maja se u kontekstu ovog pitanja okreće problematici kulturnog kapitala koje se jednom detetu „servira”:

Roditelji će odvesti decu da gledaju skečeve glumaca u tržnom centru, gde se nakon predstave odlazi u restorane brze hrane ili igraonicu, dok će se teže odlučiti za instituciju dečijeg pozorišta. Ukoliko autoriteti u porodici nemaju razvijen kulturni kapital, kulturne potrebe i ljubav prema pozorištu, neće imati ni dete. Danas se deci, kao lakši put do zadovoljenja, puštaju crtaći preko pametnih mobilnih telefona, umesto da se ona vode u pozorište, šetnju, ili na igralište.

Ona smatra „da bi se dete razvilo u zdravu ličnost, umetnost i pozorište treba da doživljava kao igru, spontanost kroz koju će se osloboditi stida, besa, destruktivnog u sebi i uživati u estetskom doživljaju.”

 „Nije potrebno dete vaspitavati pozorišnom predstavom, već mu je potrebno pružiti prostor u kome će slobodno da se kreće, smeje i igra. Najmlađa publika, predškolska publika i publika prvih razreda niže osnovne škole, voli lutkarsko pozorište, predstave sa puno muzike i igre, pozorište koje je maštovito u izrazu, jednostavno, a u isto vreme edukativno. Obraćanje glumaca deci i neposredna igra su njima zanimljive forme izvođenja, jer ona nemaju predrasude kada gledaju predstavu: reaguju spontano, čulima i često se kaže da je najteže praviti pozorište za decu, jer tu ne možete da „lažete”, koketirate sa vrednostima i tekstom, već morate da budete iskreni. Deca su najbolja publika i kako bi se razvile potrebe za pozorištem, čini mi se da je potrebno da naša pozorišta imaju više lutkarskih prestava i predstava za bebe. Problem nastaje kada glumci ne žele da se skrivaju iza paravana, obuku crno odelo i animiraju lutku, jer pretenduju statusu „zvezde”, a zapravo prenebregavaju činjenicu da je kontakt najmlađih i lutke od izuzetnog značaja za razvoj kreativnosti kod deteta i prihvatanja pozorišne igre.”

U kojoj meri sveopšta pozorišna publika ima sluha za dečije pozorište? Da li je bilo variranja na tom polju od kada ste započeli profesionalni rad u okviru dečijeg teatra?

Profesorka Ristić se vodi stavom da je potrebno da postoji aktivniji odnos na relaciji dečije pozorište – pozorišna publika:

„Mislim da ljudi visoko vrednuju dečije pozorište i da negde znaju koliko je ono važno za kasniji odlazak mladih u pozorište. Tu nastaje problem finansiranja – potrebno je uložiti u opremu predstave, kadrove, nove ideje i otvoriti prostore oko pozorišta. I umetnici i direktori treba da se oslobode elitističkog stava da je dovoljno napraviti predstavu i imati dobru i lepu zgradu: pozorišta u eri interneta i TikToka moraju da se bore za svoju publiku, a pogotovo za onu najmlađu. Na kraju dana, pozorište se može desiti svuda, a potreban je samo jedan glumac, malo prostora, dobra ideja, strast i, naravno, publika.”

Bibić se nadovezuje na ovu misao, dopunjujući je kritičkim osvrtom na trenutni sadržaj koji se plasira mladima:

„Ne treba povlađivati raznim hirovima i ponekad nerealnim zahtevima tržišta, jer na taj način nastaju razni instant-projekti malih budžeta i lakih tema, vizuelno oskudni i minimalistički; ne u funkciji ideje autora, već kao nužno zlo zarad dostupnosti publici, ali nauštrb umetničkog kvaliteta projekta. Ako tome dodamo i sveopšti trend u negativnom načinu komunikacije, pristupu rešavanja sukoba i spektru emocija koje se identifikuju sa TV rijaliti sadržajem, sve to stavlja teatar (koji u ovom kontekstu i edukuje) pred teške zahteve. Teatar nije samo pozorišna, lutkarska predstava, već svojevrstan kolektivni čin građanskog društva u celini. Poželjno je da svi segmenti društva aktivno učestvuju u kreiranju pozorišnog sadržaja. To je ono čemu treba težiti: menjati, obrazovati, pokazati, privući.”

Kao neko ko ima višegodišnje iskustvo u radu Lutkarskog pozorišta iz Niša, Toma je dao svoj sud o izazovnosti prenošenja emocije kroz lutkarski predmet deci:

„Vreme je da srpsko lutkarstvo izađe iz ušuškane zone komfora. Iako nam neki od važnih akademskih centara lutkarstva, poput Praga, Sofije, Osijeka, itd. nisu daleko, važno je da obrazovni sistem prepozna potencijal lutkarstva i njegovu značajnu ulogu u pozorišnom svetu. U prilog tome, evidentno je da nedostaje i prepoznavanje od strane struke. Od toga, zapravo, sve i počinje. Lutkarstvo je i dalje nepravedno gurnuto na policu „dečijih” predstava, predstava za bebe, igranja lutkicama, pi-pi i kva-kva… (ovo ne izmišljam, ove kovanice sam sve čuo i to od ljudi iz struke!). Lutkarstvo je nekako uvek na marginama scenske umetnosti. I to je vrlo poražavajuće.”

Zaokruživši tematiku položaja dečijeg teatra iz svog ugla, Toma je rekao šta smatra da poseduje pozorište za decu, čime se ne može pohvaliti i ono „za odrasle”:

„Ako se vratimo na početak razgovora i ideju da je pozorište ogledalo života, shodno tome, u pozorištu, kao i u životu, pogrešno je insistirati na razlikama, već ih treba prihvatati, uvažavati i negovati. Lutkarstvo je posebna vrsta precizne magije koja nastaje, dešava se, živi i nestaje tu pred našim očima. Opčinjava. Zato je važno.

U budućnosti, voleo bih da se na reportoarima pozorišta u Srbiji ravnopravno smenjuju dramske predstave za odrasle i za decu, kao i lutkarske predstave za odrasle i za decu. A ja, ja stojim u kilometarskom redu ispred bilo koje pozorišne blagajne, u bilo kom gradu, i jedva  obezbedim poslednju kartu za lutkarsku predstavu iako je ona već nekoliko sezona na repertoaru. Samo to.”

I dok čekamo repertoarsku jednakost u korist dečijih predstava, ne preostaje nam puno toga, sem da se zapitamo dokle ćemo samo da čekamo. Kada ćemo da delamo i radimo na promovisanju i kreiranju održivog modela institucionalnih dečijih pozorišta, ali i dramskih studija i amaterskih pozorišta, od kojih ljubav u praksi i počinje? Ja startujem pišući poslednje redove ovog teksta i, u nadi da ono ne ostane retoričkog tipa, postavljajući pitanje – a Vi?

Ostavite komentar: