Sonja Petrović pozorišna je rediteljka koja uspeva da spoji vaninstitucionalni i institucionalni rad, da se podjednako bavi cirkuskom umetnošću, radijskom i pozorišnom režijom, jednom rukom da vodi Festival ekološkog pozorišta za decu i mlade, a drugom produkcijsku kuću Škart Art. Kako su joj ruke pune, nagradu publike za najbolju predstavu na proteklom Sterijinom pozorju (Ko je ubio Dženis Džoplin?), verovatno drži na polici kraj Oktobarske nagrade grada Bačka Palanka za doprinose u kulturi. „Voli velike scene, velike ansamble, velike rizike, velike šanse i VELIKE ljude. Više voli da oseća nego misli, manje da priča, a više da radi. Radila je i u svinjcu i u pozorištu i na filmu i na pumpi i na njivi i u korporacijama, a uvek nosila iste čizme.“ Mnogo je razloga da virtuelne stranice našeg magazina ugoste baš Sonju, i o svima će u ovom intervjuu biti reči, ali krenućemo od najurgentnijeg…
Dvadesetog marta, simbolično na Svetski dan pozorišta za decu i mlade, počinje sa radom sajt platforme „Od malih nog(u) – regionalna mreža za razvoj i afirmaciju pozorišta za d(j)ecu i mlade“. Platforma radi na afirmaciji pozorišta za decu, širenju tržišta rada u oblasti stvaralaštva za decu na region, te rešavanju problema zatečenog stanja u kom se pozorište za decu nalazi (LINK ka istraživanju koje je Platforma sprovela). Ovakav poduhvat, tek regionalni, sigurno nije lako sprovesti. Kako je on otpočeo, kako su se regionalni partneri međusobno prepoznali i na koje teškoće nailazite prilikom svog udruženog rada na platformi „Od malih nogu“?
Godine 2018. bio je realizovan „Next Generation“ rezidencijalni program „Ograničenja i izazovi u pozorištu za decu i mlade“ u organizaciji Assitej Srbija gde sam se prvi put upoznala sa koleginicama koje će mi vrlo brzo postati prijateljice tj. sa predstavnicama organizacija koje će nam vrlo brzo postati partneri na zajedničkoj platformi „Od malih nogu“.
Manifest platforme „Od malih nogu“
Kliknule smo kada smo shvatile da delujemo u različitim zemljama u regionu u okviru svojih nevladinih organizacija, a susrećemo se sa istim ili sličnim problemima na putu ka identičnom cilju a to je kvalitetnije pozorište za decu i mlade i afirmacija i edukacija njegovih autora. Shvatile smo da tako velik i široko rasprostranjen problem ne mogu rešavati pojedinci ili naše organizacije same jer su male, nezavisne, neke decentralizovane pa samim tim i malo bezpravedno skrajnute.
Međutim, taj početni problem se može prevazići kada postanemo grupa pojedinaca i udruženja:
- Festival ekološkog pozorišta za decu i mlade (FEP), Bačka Palanka Srbija
- Odprti predali, Kranj, Slovenija
- Lutkarska organizacija koju fakat trebamo (LOFT), Zagreb, Hrvatska
- Prazan prostor, Podgorica, Crna Gora
…okupljena oko regionalne platforme za razvoj i afirmaciju pozorišta za decu i mlade „Od malih nogu“.
Na samom početku dobile smo veliku podršku Kotorskog festivala pozorišta za djecu gde smo se i zvanično konstituisale kao platforma. Ubrzo zatim videle smo se i na FEP-u u Bačkoj Palanci pa na Assitej-ovom Festivalu profesionalnih kazališta Hrvatske u Čakovcu, a onda je počela ZOOM era koja i dalje traje. U samom startu su se uspostavili dobri odnosi, jasni ciljevi i definisale aktivnosti po prioritetima.
Kad imate dobar tim onda prepreke lako prevazilazite.
U našem slučaju prepreke za sada su teškoće pri pronalaženju izvora finansiranja, ali ja verujem da ćemo i tu pronaći svoj put. U mom dosadašnjem radu koliko god mi proces ili rad kojem se predajem bio težak, ako dajem celu sebe uvek na kraju dođem do cilja. Teže, kraće, duže, lakše ili turbulentnije nije ni važno – važno da se do cilja dođe, tako da nemam strah pred preprekama koje nas tek čekaju. Spremna sam da ih prevaziđem jer imam poverenje u tim i znam zašto to radim. To je nešto slično onim dobrim podelama u predstavi koje reše 70% posla. Tako da, ova podela je toliko tačna i dobra, da je uspeh neminovan.
Preuzeto sa fb stranice Od malih nog(u)
Platforma „Od malih nog(u)“ ima plemenitu misiju da revitalizuje stvaralaštvo za decu, zbog čega verujem da će promene koje nam ona donese samo rasti, te da ćemo moći da ih primetimo i za dve i pet i dvadeset godina. Šta je za tebe, intimno, glavni cilj ovog projekta? Kad ćeš reći – uspeli smo?
Ako iz ove perspektive u kojoj se sad nalazim moram da kažem kada ću reći da smo uspeli, reći ću da je to onog trenutka kada se sve konačno ponovo uživo sretnemo, jer dve godine svakodnevnog online rada su učinile da to trenutno vrišti iz mene.
Međutim ako izuzmemo trenutnu situaciju to bih rekla verovatno na nekoj predstavi u trenutku kada bi me emotivno potakla toliko duboko da poverujem u to da smo neke stvari pogurale na bolje i probudile stvaraoce i kolektivnu ideju o pozorištu za decu i mlade. Ovo je svakako veoma dugoročan cilj, al na takve se uglavnom i spremamo. I, naravno, onda kada pozorište za decu u društvu bude vrednovano onako kako zaslužuje.
Sonja Petrović, foto Mila Pejić
Planirate i razvoj aplikacije „Quality Patrol“, putem koje će deca moći sama da ocene pozorišne predstave koje su gledala, ali i da se obaveste o tekućim repertoarima i edukuju o pozorištu. Zašto je sve takva aplikacija neophodna regionalnoj pozorišnoj publici? Da li misliš da će se institucionalna pozorišta, koja ne žive od posećenosti, zanimati za ocenu publike i prilagoditi svoj program u odnosu na nju?
Apsurdna činjenica je da predstave za decu pišu odrasli, prave odrasli, biraju odrasli i ocenjuju odrasli, a da niko ne zna ŠTA DECA MISLE O TOME? Retki su primeri kada posle predstave postoji vođen razgovor sa decom. Nešto u formi dečijih žirija postoji samo na festivalima, ali takva praksa svakako nije slučaj već poneki eksces u pozorištima u regionu.
Ova aplikacija će nam upravo omogućiti da saznamo šta deca misle o onome što im serviraju, da li razumeju, kako tumače i osećaju predstave. Duboko verujem da će se svi zanimati za ocenu publike, jer je to u našem poslu na nivou nekakve legende. Svi znaju otprilike nešto o tome, a niko ne zna odakle ta priča potiče i da li je tačna. Verujem i da će proizvesti produktivnu kompetitivnost među pozorištima i da će podstaći na odgovornost pri stvaranju sadržaja za decu. Kada smo osmišljavali ovaj projekat bilo nam je jako važno da ne proizvedemo alatku koja će samo omogućiti deci da kažu šta misle, nego alatku koja će ih edukovati o tome kako da misle. Zato je jako važan element ove aplikacije upravo edukativni, putem kojeg će naučiti da gledaju sa razumevanjem. Napravljena je tako da svojim znanjem ostvaruješ mogućnost da prelaziš na više nivoe igrice, a samim tim tvoj način glasanja se kategorizacijski i bodovno uvećava.
Hoće li aplikacija pozitivno uticati na razvoj nezavisne scene u Srbiji (koja je mnogo manja u odnosu na region)? Šta sve, po tebi, koči razvoj nezavisne scene (za decu, ali i za odrasle) i postoji li neki način da se izborimo za jačanje vaninstitucionalnog pozorišnog stvaralaštva?
Aplikacija je program tako da nema mogućnosti da razvije predrasude ili loša osećanja prema bilo čemu ili kome, zato će jednako tretirati nezavisnu i institucionalnu predstavu. Možda je baš taj jednak tretman u stvari prostor za šansu ili će samo da ogoli sve probleme. Videćemo…
Možda je ovo što ću reći previše subjektivno i obojeno mojom trenutnom mukom pisanja projekata, ali mislim da je najveći problem nezavisne scene upravo projektno finansiranje. Mislim da takve vrste kratkoročnog ili projektnog finansiranja teraju nezavisne u ad hoc rešenja i predstave radi predstava. Predstave radi nekog postojanja na mapi i kontinuiteta, a ne predstave koje stvarno dolaze iz potrebe autora.
Pokušaću na kratkom primeru da objasnim o čemu je reč. Za primer ću uzeti temu ekologije u pozorištu jer verujem da je pratim već dugo. FEP (Festival ekološkog pozorišta za decu i mlade) je postojao i kada ekologija nije bila prioritetna tema i tada je postojalo vrlo malo ekoloških predstava za decu, ali su to bile sjajne predstave. Sada smo došli u situaciju u kojoj je ekologija apsolutni prioritet svetskih, regionalnih i domaćih fondova i imamo hiperprodukciju ekoloških predstava i u isto vreme degradaciju kvaliteta. Obzirom da nezavisni posežu za finansiranjem, posežu i za temama koje ti fondovi nameću. Na tom primeru možemo da svedočimo činjenici da je ovakav sistem doveo do povećanja nezavisne produkcije, a smanjenja kvaliteta, a kada pričamo o pozorišnim predstavama pojedinačno jedino što je važno je njen kvalitet, zato funkcionalnost ovog procesa pred ovim krajnjim ciljem pada u vodu. To se događa jer su umetnici prinuđeni da prate teme koje se nude, a ne teme koje ih stvarno interesuju. Mnogo energije potroše na ispunjavanje zadatih formi, a malo vremena ostane za njihovo stvaralaštvo.
Mislim da vaninstitucionalne scene moraju da dobiju šansu za neko srednjeročno ako ne dugoročno finansiranje. Sigurna sam da bismo tad svi prodisali i počeli da uživamo u svom poslu. I sigurna sam da bi to podstaklo kvalitet, a ne kvantitet. Ovako ispada da je važna samo statistika, a ne suština. Nezavisna scena je i pored svih ovih problema svakako često hrabrija u izboru tema i načina od institucionalnih pozorišta, zato je treba ohrabriti jednom sigurnijom i dugoročnijom finansijskom strukturom. Tako da, paradoksalno, ali unapređenje vaninstitucionalnog sektora zavisi od institucionalnog.
25. FEP; preuzeto sa fep.org.rs
Dugo godina već vodiš „Festival ekološkog pozorišta za decu i mlade – FEP“, koji je jedan od učesnika Platforme. FEP ima sedište u Bačkoj Palanci, te osim što je vaninstitucionalno, pogađa ga i sve veća centralizacija kulture. Uprkos tome, imam utisak da FEP cveta i buja i nameće se kao jedna od najvažnijih pozorišnih organizacija za mlade. Na šta si najviše ponosna kad se osvrneš na svoj staž u FEP-u? Kako se tvoj doživljaj pozorišta za decu i mlade menjao godinama? Koja je najveća razlika (umetnička ili vanumetnička) između pozorišta za decu i onog za takozvane odrasle?
Kada se osvrnem na staž u FEP-u ponosna sam na njegov razvoj, na njegovo odrastanje. Ponosna sam pre svega na ljude koji ga stvaraju jer je ovaj Festival upravo odraz jednog kolektivnog duha koji se stvorio među timom i kolektivnog poistovećivanja sa motivima ovog festivala. Kada sam nasledila Festival imala sam 18 godina i još sam bila u srednjoj školi sa nekakvom idejom o tome šta bih možda mogla da postanem u nekom trenutku. Tako da se Festival razvijao paralelno sa mojim ličnim razvojem i negde simbolično njegov uspeh prati i moj proboj u profesionalni svet pozorišta.
Danas je FEP veliki i pored svih problema sa kojima se susreće, a ima ih mnogo počevši od centralizacije kulture u našoj zemlji, preko skrajnutosti sektora stvaralaštva za decu uopšte, nepostojanja stvaralaštva za mlade, do problema na lokalu koji se uglavnom baziraju na nepostojanju institucija koje bi se bavile sistematskim negovanjem kulture.
Mislim da FEP vodi bitku na tri fronta:
- lokalnom
- republičkom
- regionalnom
Na lokalnom se borimo za elementarno pravo ustanovljeno Konvencijom o pravima deteta, a to je da svako dete ima pravo na kulturu, a koje se u Bačkoj Palanci ostvaruje samo periodično i to je slučaj zadnjih 30 godina. Na lokalu radimo na edukaciji publike, na podizanju svesti o značaju kulture, umetnosti i zaštiti životne sredine i, na kraju krajeva, na stvaranju kritične mase i zagovaranju da Bačka Palanka dobije i tu zgradu pozorišta koja se čeka preko 30 godina.
Na republičkom novou se borimo da primete decentralizovane i nezavisne. Skrećemo im pažnju da ljudi žive i stvaraju i van Beograda i Novog Sada. Dovodimo stručnjake i umetnike u Bačku Palanku. Ističemo se kao Festival koji neguje nove forme i jedini je koji ima tematski određenu selekciju (tema: ekologija).
Na regionalnom nivou radimo na zajedničkom poboljšanju statusa pozorišta za decu i mlade i njegovih autora.
A pitanje razlike pozorišta za decu u odnosu na pozorište za odrasle je u stvari ključno pitanje, tj. problem je što nam je valjda u kolektivno nesvesno usađeno da se o tome pitamo, a ne bismo smeli, jer je poenta da razlike nema. Zašto bi bilo razlike? Ako bih morala da smislim razliku rekla bih da je razlika u tome što pozorište za decu mora da bude bolje.
Svedoci smo da savremeni pozorišni reditelji i rediteljke često „preskoče“ tekst, napišu ga sami ili ga preobraze do neprepoznatljivosti. Ti, ipak, nisi takva rediteljka i zbog toga imaš ljubav verovatno svih dramatrga/škinja na svetu. Radila si Meterlinka, Koljadu, Lija Mekdugala, pa čak i nepoznatog autora moraliteta iz 15. veka. Šta za tebe znači dramski tekst? Kako ga biraš?
Razočaraću te sad verovatno, al češće biram temu nego tekst i u tom smislu idem do takvih granica da ako teksta na tu temu nema ja iniciram da se on napiše, tako je izmedju ostalog i nastao tekst „Ko je ubio Dženis Džoplin?“ Tijane Grumić. Nekad, na primer, kada mi se neki autor dopadne onda fanatično pročitam sve što je ikada napisao. To radim i sa filmovima. Međutim, da, ne čitam samo i isključivo drame, čitam sve što me tematski ili po imenu autora zainteresuje pa mi se onda jedna knjiga, roman, drama, poezija, stručna literatura… razgrana na još 5 koje moram da pročitam da bih se vratila onoj koju sam u stvari počela. Od svih mojih planova za ovu godinu, a ima ih dosta, samo će jedna predstava biti rađena po dramskom tekstu, ostalo su bajka, roman i film.
Sa druge strane, bavila si se i neverbalnim pozorištem, te sarađivala sa Centrom za razvoj cirkuske umetnosti Ludifico (predstave „Život na viskoj nozi“, „Everyman“). Šta pozorište treba da nauči od cirkusa?
Treba da nauči kako da ponovo osvoji svoj prostor slobode koji je izgubilo. Savremeni cirkus to još uvek ima jer nije opterećen formama i datostima, tj. još uvek nije stavljen pod okove teorije i pravila. Da nisam radila u cirkusu nikada ne bi verovala da sve može, a može, ladno.
Dijametralno je suprotno, verovatno, iskustvo radio-režije („Ti si taj anđeo“, „Stvaranje čoveka“ ). Da li se i sama osećaš kao junakinja svoje najnovije predstave (u kojoj lik Dženis Džoplin tumače dve glumice) – podeljena na dve Sonje? Ili razni oblici dramskog stvaralaštva kojima se baviš ipak imaju neku zajedničku nit? Gde ona leži? U priči, u procesu, u tematskom okviru?
Multitasking svakako jeste nešto što je moja prednost koliko i mana. To stalno komentarišu o meni ljudi iz mog bliskog okruženja – oni koji stvarno znaju šta sve radim, a malo ih je. Najgore mi je kada sretnem nekog na ulici, a on me pita prosto pitanje poput: „De si ti? Šta radiš sad?“
Ja duboko uzdehnem jer su to jedini trenuci kada moram u glavi da iskalkulišem šta stvarno radim pa onda i kako da odgovorim nečim što će zadovoljiti onoga ko pita, pritom ako može da bude i istinito bilo bi super, a da nije predugačko ili preteško i da je jasno, a da ih ne uplašim kada krenem da nabrajam. Brzo se umorim od traženja adekvatnog odgovora pa kažem nešto glupo tipa: „Ništa… Evo… Bleja.“ A u tom trenutku radim 7.522.026 stvari.
Hoću da kažem, ne znam da l’ me ima jedna ili 31! Moj problem verovatno je što stvarno ne mislim da u bilo kakvom pristupu različitim medijima ima nekakvih velikih suprotnosti. Kada radiš za radio prosto isključiš sva ostala čula i baziraš se na to šta se čuje i tačka, nema baš neke nauke. Kada je u pitanju multimedijalno stvaralaštvo, e onda je možda malo komplikovanije jer je teže raspodeliti fokus. Na osnovnim studijama sam pohađala smer koji se zove multimedijalna režija i on podrazumeva učenje o režiji kroz sve medije podjednako: film, pozorište, radio i televizija. I to je apsolutno realan i moguć princip samo je važno da poznaješ strukturu tog medija, ali tvoj posao u smislu zanata je isti.
I sve na kraju kreće iz istih pitanja: Zašto? Šta? i Kome? Svaka priča se može ispričati na milione različitih načina, zašto je baš taj medij najbolji za njenu interpretaciju – pitanje je koje sebi uvek postavljam i koje mi do kraja reši i ostala pitanja. Nešto samo čujem, jer me zvučna slika priče inspiriše, nešto želim u pozorištu zbog važnosti emotivne povezanosti priče sa publikom, nešto hoću u dokumentarcu jer želim da vidi ceo svet, nešto hoću da bude animirano jer je svet priče dovoljno maštovit, nešto hoću da bude 3D maping jer je namenjeno mladima ili velikom broju ljudi, nešto hoću da bude performans baš u tom gradu, jer mislim da je tom gradu ta tema potrebna, nešto hoću da bude edukativna TV serija jer struktura diktira serijale na teme, nešto hoću da bude za decu, jer smatram da se sa decom o tome ne razgovara itd. Pitanje medija je pitanje odluke kao i bilo koja druga odluka koju reditelj u toku procesa donosi.
I da, ja baš volim svoju multimedijalnost i sa ponosom ističem postojanje tog smera na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Mislim da može samo da ti donese i da u radu u pozorištu samo može da ti pomogne to što si radio i na filmu i na radiju. Prosto drugačije poimaš elemente i hrabrije ih koristiš. Svakako je hibrid formi budućnost na koju će moći da odgovore samo oni koji su na to spremni.
Kad sam pomenula Dženis, to je pravi primer passion project-a, zar ne? Čula sam da si godinama želela da ga uradiš, i to upravo sa Bojanom Milanović, Sonjom Isailović (glumicama) i Tijanom Grumić (dramaturškinjom). Da li je ova predstava i tvoja omiljena tvoja predstava? Mnogo si intervjua dala povodom Dženis, a mi smo pisali i kritiku, te ću te ja umesto da širimo priču zamoliti da sažmemo – opiši mi taj proces u pet reči.
Imam baš malo predstava da bih ovo mogla da izgovorim, ali stvarno ne mogu da kažem za jednu svoju predstavu da mi je omiljena. Svaka mi je omiljena iz nekog drugog razloga. Ova je sigurno najuspešnija, a omiljena je iz razloga što je baš čisto moja, onako konačno beskompromisna. A passion project je moj svaki projekat, nekad na žalost, nekad na sreću.
Proces u 5 reči:
- muzika
- strast
- ljubav
- poverenje
- olakšanje
Dženis je osvojila i nagradu publike na 65. Sterijinom pozorju, sa prosečnom ocenom čak 4,72 (!). Na INFANT-u smo doživeli da publika urla i peva uz Dženis. Za mene, to je pokazatelj da je pozorišna publika gladna emocije, a „Ko je ubio Dženis Džoplin“ upravo traži od publike da oseća, da bude zahvalna za „ptice i cveće“, da navija za junakinju. Da li se slažeš? Šta je to što rezonuje sa publikom?
Niko ne može da ostane ravnodušan na čistu strast i energiju.
U predstavi se desila nekakva vrsta kolektivne identifikacije sa temom i likom i samim tim u svima nama, a najviše u glumcima na sceni otelotvorila se njena snaga i potreba da kaže/otpeva šta ima o ovom svetu. Ukrcali smo se na taj voz, a kad taj voz protutnji svi se okrenu.
Naravno da su gladni emocije kada je pozorište postalo persiflaža. Počeli smo da se čuvamo i štedimo toliko da se distanciramo i od tema o kojima govorimo, od likova koje zastupamo, od emocija o kojima pričamo. MI se ovde baš nismo štedeli, dali smo svoje maksimalne emotivne, intelektualne i fizičke kapacitete, ogolili smo se pred publikom i dali im svoje najintimnije dileme i probleme da ih sa nama rešavaju, da sa nama plaču i smeju se. U ovoj predstavi baš nema prevare i to ljudi vide.
I muzika igra važnu ulogu u ovoj predstavi, jer je stvarno muzika. U pozorištu je muzika uvek KAO muzika, a ja sam na to alergična. Uvek sam se pitala šta se to događa sa muzikom u pozorištu, zašto se prave da pevaju, sviraju, zašto postoji izraz GLUMAČKO PEVANJE i zašto smo na to pristali. Muzika je ili odmor u predstavama ili neometana pratnja is pozadine ili kvazi glumačka interpretacija pevanja kakvo bi ono trebalo da bude, a nije. I ovo što čuju u predstavi o Dženis Džoplin je svakako nešto što dugo nisu.
Kada smo počeli da radimo u SNP-u zaposleni su jako negodovali na naše probe zbog muzike. Stalno su dolazile kolege sa drugih scena da se žale sa konstatacijom: „Ovo nije PUB ovo je Pozorište!“ I sa pitanjem: „Je l’ vi radite ili se z?“ Onda su se pojavili neki drugi koji su nas branili i krišom dolazili na probe, jer nisu tome mogli da odole. Tako da ova predstava ruši nekakve konvencije o muzici u pozorištu svakako.
Šta za tebe znače nagrade?
Npr. nagrada publike na Sterijinom pozorju za mene znači potvrdu da ne živim u mehuru stvarnosti i da se nisam odvojila od svakodnevnog života i zatvorila u svoje stvaralaštvo.
A kritika?
Kritika za mene znači da postoji stručna javnost koja će i pored toliko emocija i energije i dalje primenjivati nekakvu formulu na predstavu i da to ne smem da zaboravim. To u slučaju ove predstave tumačim kao da imam prijatelja kome sam se upravo poverila o nečemu što me strašno muči, plakala sam i zamolila sam ga za pomoć, a on je rekao: „U prvom delu si rekla celo vreme umesto sve vreme i napravila si cezuru pred onaj poslednji jecaj, a ja mislim da je to previše. Bilo bi bolje kada bi izbacila onaj uvod.“
Šalim se naravno. Sve je to u redu, neopisivo je važno da kritika postoji i da se razvija.
Bez Dženis ne možemo pričati o muzici, a bez kog autora/autorke ne možemo pričati o pozorištu? A filmu?
O pozorištu ne možemo pričati bez Bob Vilsona, a o filmu bez Tim Bartona, Bergmana, Tarantina, Darena Aranofskog…
Potrebno je mnogo hrabrosti da bi se neprekidno grizlo i stvaralo u uslovima u kojima živimo, a tvoj je profesionalni život izrazito bogat, iako traje tek šest godina (od diplomiranja na Akademiji umetnosti u Novom Sadu 2015). Pored svega o čemu smo pričale, rukovodila si i festivalom Filmski Front, a nedavno si osnovala i produkciju Škart Art. Da pozajmim repliku omraženih „ženskih“ časopisa: „U čemu je tvoja tajna?“ Vudi Alen ima onu scenu u kojoj kaže da ajkula mora stalno da se kreće napred inače umre. Da li je to situacija u kojoj se mladi stvaraoci danas nalaze? Šta je motor koji te pokreće da radiš?
Duboko ukorenjena ideja da sam nešto dužna svetu. Verujem da zvuči dosta loše i pretenciozno, ali znam da neke stvari ako ne uradim ja – neće niko. Međutim, verovatno sam samo navučena na adrenalin. Svaki projekat mi je svojevrsni izazov i rizik. Vrlo često i vrlo rado se upuštam u nešto u čemu nemam nikakvog iskustva – samo znam da želim. Ne znam kako, al hoću, a često je i samo to dovoljno.
Šta najviše pamtiš sa Akademije? U čemu je, ukoliko postoji, posebnost studiranja na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, u odnosu na druge dramske fakultete?
Tek kada sam na master otišla na FDU sam shvatila u čemu je posebnost Akademije u Novom Sadu. Na FDU se dolazi kolima, a na Akademiju umetnosti u Novom Sadu biciklom. Jako me je nerviralo što je ispred fakulteta ooogroman parking bez ijednog štendera za bicikl. Insistirala sam na tome da nastavim da dolazim biciklom na FDU čak i kad idem iz Novog Sada. Dođem bajsom na železničku, ubacim bajs, dovezem se vozom i onda opet bajsom do Fakulteta. Svi su bili u tolikom čudu što vozim bicikl da je to bila jedna od većih atrakcija, pa sam postala „ona iz Novog Sada što dolazi biciklom“.
Akademiju umetnosti ću pamtiti po svom profesoru Aleksandru Daviću, koji nažalost više nije sa nama, i po mojoj klasi koja je bila poznata po epohalnim nestašlucima o kojima se još priča.
Iz Off-a veruje da mladi kroz međusobnu podršku mogu da prevaziđu neke prepreke koje pred njih postavlja zatvorenost institucija i nedostatak finansija. Jedan od vidova podrške je prosto – lepa reč. Koji mladi dramski umetnici i umetnice, po tebi, zavređuju veću pažnju publike i zašto?
Bojana Milanović, Sonja Isailović, Dimitrije Aranđelović, Vukašin Ranđelović, Stefan Vukić, Stefan Beronja, Smiljana Marinković, Kristina Savkov, Nikola Knežević, Miloš Lazić, Nađa Jakovljević, Igor Greksa, Peđa Marjanović, Nikola Spasić, Sonja Rakić, Ivan Marković, Danilo Milovanović, David Alić, Aleksandar Milković, Tijana Grumić, Mina Petrić, Divna Stojanov, Milja Mazarak, Nikola Marinkov, Mia Simonović, Đorđe Živadinović Grgur
Zato što su talentovani, vredni, pošteni i imaju šta da kažu i pokažu.
Tvoja je pozicija dvostruko pozicija „drugosti“. Prvo zato što si mlada, a drugo zato što si žena. Ekipa Iz Off-a je kroz razgovor shvatila da nas fakultet uopšte nije učio o rediteljkama koje su stvarale u Jugoslaviji (osim Soje Jovanović), a pominjanje žena na nekim je predavanjima bilo izravno mizogino. Kakvo je tvoje iskustvo na fakultetu i u profesiji?
Nikakvo. Ne sećam se da je ikad iko spominjao neku ženu uopšte, pa ni u superlativu. A što se tiče mojih pozicija drugosti ne znam stvarno da l’ je gore biti mlad ili biti žensko ili i jedno i drugo. Mladi su obezvređeni utoliko da se svi čudimo kada naprave nešto dobro kao da su endemska vrsta pred izumiranje. Al eto izlazim bar iz te grupe, a ostajem „samo“ žena.
A što se tiče rodne neravnopravnosti ona je duboko ukorenjena u naše društvo toliko da mislim da je dug put pred nama u smislu rada na ovoj temi. Dug je to i mukotrpan proces. Moje zanimanje je stereotipno povezano sa muškim rodom i zato mi je poprilično teško da održim autoritet, a zadržim svoju ženstvenost. Uvek kada treba neko da dovede stvari u red, pojavi se neko ko kaže: „To mora muškarac! Dajte muško da ovo reši!“
Postoji jedna anegdota po kojoj me pamte moji vršnjaci iz Bačke Palanke, a to je bilo kada sam igrala finale turnira u tenisu i udarila lopticu tako da upadne u mrežu i ne pređe u protivnički teren. Tribine su bile pune, a moj deda je ustao u tom trenuku strašno ljut na mene i iz sveg glasa uzviknuo: „ŠTA UDARAŠ KO ŽENSKO???“
Tako da ne znam, ja valjda udaram ko muško od malena pa mi više niko ništa ni ne zamera.
Šta je prvo što ti padne na pamet kad kažemo „strimovano pozorište“?
Ako baš mora.
Šta je zadatak savremenog pozorišta?
Da ne prati vreme. Ako pozorište bude pratilo savremene trendove onda može slobodno da se samoukine, jer ovo vreme nije naklonjeno pozorištu. Pozorište mora da bude temelj kulture, konstanta koja preživljava udare vremena. Treba da bude iznad toga, a ne da mu se priklanja i sa njim pravi kompromise. U isto vreme mora da pronalazi načine da dolazi do svoje publike i da je brani od uticaja savremenog doba. Pozorište mora da raste, da se menja, ali ne i da spušta kriterijume ili podilazi publici – a trenutno vreme to traži od njega. Zato je njegova savremenost nešto što ne sme da ima veze sa savremenošću ovog doba. To su dve paralelne radnje koje prolaze jedna pored druge, ali se ne dodiruju.
Kad u pozorište uđeš kao deo publike – šta to može da izazove tvoje divljenje?
Istina.
Sonjine preporuke Iz Off-a:
Knjiga – Alehandro Hodorovski, Metagenealogija
Drama – Harold Pinter, Povratak
Predstava – 39 stepenika Pozorište mladih; Tri zime Pozorište Promena; Gidionov čvor Gradsko pozorište Bečej
Film – Big Fish (2003) r. Tim Burton
Serija – Unorthodox, Netfilx
Album – Josipa Lisac, O jednoj mladosti
Knjiga za decu – Ton Telehen, Nedostajati
