Laboratorija iz naslova mogla bi nas pogrešno navesti da pomislimo na nešto prazno i sterilno, a ova predstava upravo pretenduje da bude topla i nežna, dok se koristi mnoštvom maštovitih postupaka, te obiljem antikvarnih predmeta koji mahom nisu u upotrebi (kasetofon, slajd projektor…) izaziva nostalgiju kod starijih gledalaca, a interesovanje kod mlađih.
Glumac i animator Mario Jakšić, u predstavi – Boba, otvara pred nama Laboratoriju života, umanjenu repliku stana u kojoj živi lutka – mali Boba (režija Morana Dolenc – intervju sa Moranom Dolenc možete pročitati na ovom linku, LOFT Zagreb/Hrvatska). U prvom postupku ponavljanja (Boba se budi pa se budi i lutakBoba) jasna nam je veza ovog para, a ubrzo shvatamo i razliku među njima – lutak-Boba ume da govori dok se Boba koristi svojim izmišljenim jezikom.
Nažalost, glumac nije uspeo zaista da stvori uverljiv jezik kojim bi izazvao utisak da govori ili makar da to što izgovara za njega samog ima neko značenje, već nam samo nepovezanim zvucima potcrtava kako inteligibilni govor nije njegova veština. To se dodatno komplikuje zato što govor kojim se koristi nije ni blokada jezika usled traume, kako na kraju saznajemo da bi trebalo da bude. Ovo je samo jedan od mnoštva primera koji ostavljaju utisak nedovršenosti ove predstave. Nedovršenost odiše i iz sasvim sitnih postupaka, na primer činjenice da glumac ne vlada u potpunosti svojim igraćim prostorom. To je velika šteta budući da se ogroman potencijal ove priče već vidi i oseti.
A šta je priča Laboratorije? Greška koja nas sprečava da sa pažnjom kakvu imamo u poslednjim minutima predstave pratimo celu izvedbu upravo je u tome što priča počne i traje poslednjih sedam minuta ove četrdesetominutne predstave. Tu shvatamo („Što se točno dogodilo tog dana?“) da gledamo muku čoveka da se izbori sa sećanjem o zemljotresu u kom mu je stradala porodica nakon čega je on prestao da govori. Do tog trenutka videli smo buđenje i tok dana lutke i čoveka Bobe, prikazivanje Bobinog detinjstva u prostoru Laboratorije, pozorište senki, teatar objekata, naturalistički postupak pečenja tosta na sceni, po malo od svega, od svega po malo… Ipak, veoma je zanimljivo metonimijsko značenje koje imaju predmeti koji predstavljaju Bobinu mamu, dedu i tetu, a iako razuzdana ova zbrka jezika ima zajednički kvalitet nostalgije u čemu je sasvim dosledna od početka do kraja.
Na kraju ostaje utisak da smo ostali na pragu prelepog šarenog sveta, koji smo ugledali kroz ključaonicu, umesto da nam autori širom otvore vrata.
Autorka naslovne fotografije: Jovana Semiz
