Neverbalna lutkarska predstava Duhovi šume u produkciji Cia Elder Kloster iz Brazila započinje slikom divljine sačinjenom od figurica životinja i drveća koju Čovek ubrzo razara sečom šume, izazivanjem požara i bacanjem smeća u more. Predstava se snažno oslanja na južno-američki narodni folklor te razorenu i spaljenu prirodu spašavaju duhovi iz brazilske mitologije – Sasi Parere, Jara i Kurupira, zaštitinici šume i vode. Ono što je zbunjujuće na idejnom planu jeste razrešenje u kojem Čovek nije prihvatio sopstvenu odgovornost za uništavanje prirode već su dobri duhovi umesto njega rešili problem zagađanja. Za decu bi mnogo edukativnije bilo da je Čovek naučio zašto ne sme da baca smeće za sobom i onda ga očistio uz pomoć božanskih bića.
Čovek do kraja predstave ne popravi učinjenu štetu, ali uspe da spasi onesvešćene duhove koji su se upleli u usb kabl, zaglavili ispod mobilnog telefona ili rutera za internet, upleli u žice trafostanice. Tako je, dakle, tehnologija prikazana kao zagađivač naše planete i generalno opozitna prirodi. Krčenje šume i isušivanje reka zarad razvoja industrije ili proizvodnja struje od fosilnog goriva jeste ekolološki problem, pa čak i ekološka katastrofa, ali postojanje tehnologije same po sebi i njeno korišćenje nije štetno po prirodu. Moguće da je namera autora bila da kaže da smo postali nepažljivi spram prirode koja nas okružuje zbog konstante upotrebe tehnologije, ali ipak, poruka je morala biti nedvosmisleno jasno preneta, naročito deci koja svakodnevno rukuju tehničkim uređajima.
Sama izvedba talentovanog glumca bila je očaravajuća. Brzina imitiranja oglašavanja životinja, duhovite glasovne ilustracije Čovekovih emocija, načini animiranja lutaka i fantastični prelazi od prikazivanja sveta na kopnu do oživljavanja života na dnu mora, bile su odlično uvežbane. Sve što bi glumac, a ujedno i reditelj, scenograf i dizajner lutaka izvadio na sto i poređao, postajalo bi izuzetno skladna slika.
Muzika predstave (Alan Cesar Soares) oslanjajući se na izvorni melos Brazila, dodatno je gradila atmosferu prostora scene i pratila dinamiku radnje. Mislim da bi do još većeg izražaja došla ukoliko bi publika bila postavljena mnogo bliže glumcu i njegovom prostoru igre.
Naročito bih pohvalila poučan trenutak koji je usledio na samom kraju kada je autor pročitao imena i objasnio mit o svakom šumskom duhu čime je približio deci kulturu drugog naroda.
Pored veoma važne teme, maštovite postavke i stila animiranja predmeta i implementiranja narodne mitologije u predstavu, čini se kao da pojedini elementi priče (razrešenje i motiv upotrebe savremene tehnologije) nisu toliko dobro promišljeni. S obzirom da se glumac zaista zabavlja na sceni i podseća na dete koje se igra u svojoj sobi, može se pretpostaviti da svakom izvedbom sve više unapređuje predstavu, pa verujem da će uz pomoć duhova šume doći do još bolje ekološke priče.
Autor fotografija:
Dejan Vuković
Autorka kritike:
Divna Stojanov
