Uz konsultaciju sa Matejem Haszom koji je i kompozitor muzike u predstavi, glumci su izabrali bele šumove, zvukove na frekvenciji između 20 i 20 hiljada herca koji deluju umirujuće na ljude jer podsećaju na šumove kojima smo bili izloženi u prenatalnom periodu. Tako je tihi mehanički zvuk nekoliko ventilatora poređanih u krug i brujanje fena, zajedno sa muzikom sporog ritma i jednostavne melodije i lebdećim objektima stvarao opuštajuće, meditativne prizore. Najinteresantnije sekvence bile su na samom početku kada su se prozirne plastične kese u obliku različitih ljudskih silueta migoljile iznad ventilatora i kada su, vrlo duhovito, glumci pumpali balone oponašajući izvođenje muzičara na koncertima.
Na kostimima izvođača bili su iscrtani deblja i tanja kružnica što simbolizuje, kako glumci objašnjavaju, kruženje vazduha. Pri izvođenjima u matičnoj zemlji publika okružuje igrajući prostor što sigurno stvara još čarobniju i intimniju atmosferu.
Posebnost ove predstave ogleda se u činjenici da su korišćeni predmeti, odnosno lutke (Ivana Mackova) svakodnevni objekti što direktno uči decu da za igru nisu uvek nužne pompezne igračke, već je dovoljna obična loptica i mašta. A nakon što bi se potencijal oživljavanja jednog predmeta iscrpeo, glumci bi ga odložili i uzeli drugi.
Aero je, takođe, u potpunosti oslobođen bilo kakve dramske priče, karaktera, zapleta, sukoba i drugih elemenata čime je otvorio široko polje mogućnosti interpretacije kod svakog od gledaoca. Lebdeća kesa je kod mene, na primer, izazvala prisećanje na čuveni kadar iz filma Američka lepotapa zatim na žutu kesu na drvetu koju sam tog dana videla… Mogućnost učitavanja je beskrajna. Vijorenje čovečuljaka od kese na ventilatoru dopustila je da izmaštamo ljubavnu scenu ili okršaj dva neprijatelja, a kod nekog je mogla prosto da funkcioniše samo na vizuelnom nivou. Značenje izvedbe nije nametnuto od strane autora i zbog toga je predstava dragocena za razvitak kreativnog razmišljanja kod dece naročito jer ne postoji jedno tačno rešenje. Čak i nakon odgledane predstave u gladaocu se vrlo živo bude mnoga potencijalna tumačenja viđenih pokreta i odnosa među animiranim predmetima.
Preciznim kombinovanjem iskustva apofenije kod ljudi, belih šumova i materijalima koje pomera strujanje vazduha, autori predstave su stvorili laboratoriju letenja za sve uzraste.
Autor fotografija:
Dejan Vuković
Autorka kritike:
Divna Stojanov
