Lutkarska predstava za mlade Debela rediteljke Emilije Mrdaković u produkciji Pozorišta
mladih, Novi Sad nastala je po istoimenom romanu spisateljice Silvije Šesto Stipaničić, a
dramatizaciju potpisuje Dimitrije Kokanov. Hrvatska spisateljica je za ovaj tinejdžerski roman
2001. godine dobila nagradu Ivan Brlić Mažuranić koja se dodeljuje za najbolji književni tekst
za decu, a danas je u Hrvatskoj Debela na listi izborne lektire za osmi razred.
Roman kao i predstava u fokus stavljaju gojaznu srednjoškolku Ladu i njen poremećaj u ishrani
koji prate kompleksi vezani za fizički izgled. Osim predstave po romanu Jasminke Petrovič 35
kalorija bez šećera u režiji Nenada Radovića, na omladinskoj sceni se domaći autori nisu bavili
poremećajima ishrane. Prema nezvanični podacima u Srbiji je 8% dece gojazno, a svako peto
dete ima višak kilograma. Takođe nezvanično, više od 10.000 devojaka u Srbiji boluje od
anoreksije. Gledajući brojke na svetskom nivou oko 10% slučajeva anoreksije ima smrtan ishod
zbog iscrpljenosti organizma ili suicida. Očigledna je ogromna potreba da se sa mladima
razgovara o poremećajima ishrane i iskrivljenoj samopercepciji. Zbog toga i nastaje predstava
Debela.
Glavna junakinja Lada, okružena mršavim članovima porodice i zgodnim drugaricama,
nezadovoljna viškom kilograma, odlučuje da smrša misleći da je to jedina prepreka na putu do
sreće. U njenoj glavi, kile su krive što nije popularna i što nema momka. Međutim, kada kile
počnu da nestaju, ona uviđa da život ipak magično ne postaje bolji i da samopouzdanje ne može
da temelji samo na broju sa vage. Do kraja predstave, nizom komičnih situacija i peripetija kao
što su upoznavanje momka preko interneta, prvi poljubac i otkrivanje da se najboljoj drugarici
sviđa njen brat, Lada postepeno shvata da je često sebična drugarica i loša sestra jer je isključivo
zagledana u sebe. Polako se menja i prihvata sebe onakvu kakva jeste.
Istina da Lada do kraja zavoli sebe i biva zadovolja u svojoj koži, međutim, samopotvrda dolazi
nakon potvrde od strane momka koji joj se sviđa i sa kojim započinje vezu. Iako je ljubavna veza
klasičan happy end koji priliči tinejdžerskim komadima, nameće se zaključak da je Ladi za
samopouzdanje bilo neophodno da momak kaže da je dovoljna i lepa, umesto da je zadovoljstvo
poteklo iz nje same. Možda bi bilo dobro nedvosmisleno jasno pokazati da je Lada pre ulaska u
vezu sigurna u sebe, a da momak dolazi nakon toga. Ovo je bitno kako poruka mladima u publici
ne bi bila da, ukoliko nisu zadovoljni sobom, nađu partnera/ku i da će tako rešiti sve svoje
komplekse. Zdravi partnerski odnosi nesumnjivo pomažu u podizanju samopouzdanja, ali je
važno ne učiti tinejdžere da je to jedini izvor samozadovoljstva ili da bez partnera ne mogu biti
srećni.
Odabir komedije kao žanra za predstavu ovakve teme veoma je dobar jer se postiže edukativna
namera predstave. Kako gledamo Ladu koja većinu vremena duhovito i namerno prenaglašeno
lamentira nad svojom sudbinom zbog viška kila, u publici se začuje smeh što posledično dovodi
mlade gledaoce da zaključe da je smešno, a u krajnjem i nepotrebno besumučno analizirati svaki
centimetar svoje kože i stalno biti nezadovoljan njime. Predstava na ispravan način stvara
atmosferu u kojoj bez osuđivanja možemo sami sebi da se smejemo što do kraja ima i
terapeutsko dejstvo.
U kontekstu pozorišta u Srbiji predstava za mlade (15+) režirana upotrebom lutki, zbog retkosti
takvog stila i estitike, može se okarakterisati hrabrim izborom i konačno svežim izrazom. Lutke
imaju nekoliko funkcija (idejno rešenje lutaka i scenografije: Edna Mačković). S obzoriom da je
cela priča ispričana iz Ladine perspektive, upotreba lutki koje označavaju njene prijateljica može
se tumačiti kao protagonistkinjino viđenje drugih devojaka kao savrešenih i prelepih lutaka, dok
je ona u odnosu na njih predimenzionirana. Lutke služe da se vrlo jednostavno prikažu masovne
scene žurke, da Lada stvori otklon od sebe same kada pokušava da svoju situaciju sagleda
„objektivno“. Lutke su tu da prikažu puko, pasivno i fizičko prisustvo roditelja u njenom životu.
One su takođe korišćene da se ilustruju situaciju fizičke i emotivne bliskosti junaka koje bi
izgledale banalne ili neuverljive ukoliko bi ih glumci odigrali. Primer za takvu scenu je prvi
Ladin poljubac kada se ona oseća kao da hoda po Mesecu. Da je glumica, umesto lutke,
doslovno koračala na sceni kao da se kreće u atmosferi Meseca, emotivni naboj i oduševljenje
koje u tom trenutku Lada oseća, ne bi bili dočarani toliko sugestivno.
Na sceni je sve vreme postavljena vaga i kako koji junak zakorači na scenu, tako se na ekranu
ispiše njegova kilaža i visina. Ovo je odlično scenografsko rešenje jer verno preslikava stanje u
glavi svake osobe sa problemom u ishrani. Svakom koga vidi, prvo se premeri IBM (indeks
telesne mase) pa se tek onda pristupi razgovoru.
Glumci, Miloš Macura koji tumači mlađe muške likove, Neda Danilović, u ulozi Ladine majke
i svake njene drugarice i Slobodan Ninković kao Ladin otac i lutka momka sa interneta, veoma
su uigrani naročito uzimajući u obzir da animiraju lutke, pevaju songove (kompozitorka Irena
Popović), imaju koreografije i neprestano menjaju likove koje igraju. Posebno bih izdvojila i
pohvalila protagonistkinju Ladu koju je oživela talentovana Isidora Vlček. Od početka do kraja
izvedbe, svaku emociju, misao, repliku koju ima Ledin karakter, glumica iznosi sa tolikom
lakoćom i prirodnošću. Kada objašnjava da joj je hobi skupljanja salveta, što je teško prihvatiti
kao razonodu savremene tinejdžerke i što je propust dramatizacije jer su neke stvari ostale u
vremenu nastanka romana (početak dvehiljaditih), a radnja se dešava danas, čak i takvim
detaljima, glavna glumica ne gubi poverenje publike. U nekoliko trenutaka, starijoj publici, Lada
se učini kao drugarica iz srednje škole sa kojom smo sedeli u klupi, ali smo se kasnije iz
nepoznatih razloga rastali.
Upravo zato što su glumci sjajni, a priča važna i dobro režirana i zato što Ladu doživimo kao
našu poznanicu ili deo nas samih, mladi mogu da razumeju da opsednutost i konstanta
samoanaliza iscrpljuje, na kraju krajeva da je dosadna, i da tako pored nas prolazi mnoštvo
događaja i informacija koji su mnogo interesantniji. Pa čak i to skupljanje salveta je maštovitije
od neprestanog gledanja sebe u ogledalu. Autori ne omalovažavaju problem kroz koji prolazi
svaka osoba koja ima problem sa ishranom, ni u jednoj sceni se niko ne ruga Ladi ili ismeva
zbog problema koji ima, već predstava vrlo uspešno demistifikuju mehanizme poremećaja,
ukazuje na nelogičnosti u zaključivanju i pružaj mogući put samoprihvatanja. Sa druge strane,
predstava sagledava i širu perspektivu i pokuašava da pronađe krivca za ovaj problem u
roditeljima, društvu, društvenim mrežama…
U ime svih tinejdžerki i tinejdžera koji prvo gledaju obim nečijeg sturka i ruke pa tek onda
pogledaju u oči, koji u svako doba dana znaju nutritivnu vrednost fila iz napolitanke i podatak da
se više kalorija gubi dok se žvaće krastavac nego što se njegovim jedenjem unese, onih koji se
prejedaju i povraćaju, izgladnjuju i jedu krišom, u ime onih koji se identifikuju samo i isključivo
sa brojem na vagi i koji misle da vrede onoliko koliko im se rebara providi ispod kože – hvala
autorima i autorkama predstave Debela.
autor fotografija je Nemanja Leković
