Kraljevstvo za dečji smeh

Share on facebook
Share on google
Share on twitter
Share on linkedin
Tri puta kralj rediteljke Katje Averkoveu izvedbi Vilija Kombehera, Zigija Herolda i Detlefa Kolera, u produkciji Pozorišta Gruene Sosse (u prevodu zeleni sos, poznati kulinarski specijalitet iz Frankfurta na Majni u Nemačkoj odakle dolazi i pozorišna grupa) je neverbalna, cirkuska predstava o tri kralja koja se bore za prevlast nad drugom dvojicom.

Kad priča ima jednog kralja, onda je to bajka, a kad ih ima trojicu, onda je to već cirkus.

Rozi, Plavi i Žuti ili Debeli, Visoki i Kosati kralj, nazovimo ih tako zbog njihovog kostima i izgleda, na početku predstave se bore za jastuk kako bi konačno utonuli u san. Međutim, sva trojica pronalaze po krunu i odlučuju da postanu kraljevi. Ni jedan, doduše, nije spreman da preuzme odgovornost koju ta funkcija nosi, pa tako Debeli pravi sneška u mirkotalasnoj, Visoki svojim birokratskim spisima slučajno obmota ceo zamak, Kosati izazove požar. Sukob eskalira u rat malim sunđerastim čovečuljcima da bi se do kraja sve okončalo pretvaranjem krune u jastuk sa početka i odlaskom na spavanje.

Priča je vrlo jednostavna i zato je ostavila prostor za pregršt gegova, padanja po sceni, iskakanja, sakrivanja, udaranja, grljenja i druge fizičke radnje. Pantomima, mimika i generalno pokret glumaca bili su sasvim jasni i izazivali su neprestana dobacivanja dece iz publike. Kad god bi neki od kraljeva prilazio drugome iza leđa, deca bi upozoravala; kada bi se na sceni pojavila kutija, a da je niko od ljudi nije tu uneo, deca su odmah alarmirala aktere. Glumci se nisu naročito osvrtali na dečje komentare i glas gledalaca nije uticao na promenu toka igre. Povratna interakcija od strane glumaca je izostala iako je sve što je izvođeno na sceni, pozivalo odgovore dece.

Reakcija iz gledališta kada su tri kralja pecala je bila vrlo duhovita. Deca su vikala da nema vode i prema tome nemoguće je da glumci pecaju. Ni pre, ni posle toga, ništa od situacija koje bi bile nemoguće u stvarnom životu nisu smetale deci. Na primer telo sneška se naprivilo od jedne snežne pahuljice u mikrotalasnoj i to je bilo sasvim u redu, ali pecanje bez vode je bilo isuviše neralno za publiku. U razgovoru sa glumcima, kada sam im prevela zbog čega su deca vikala na pecaroše, prepričali su da se slične situacije dešavaju sa gledaocima u Nemačkoj kada se deca od svega što vide, bune protiv sunčanja na sceni jer nema peska. Ni ja ni glumci nemamo objašnjenje iznenadnog protivljenja, ali je u svakom slučaju pokazuje čudnovatu maštu i principa najmlađih.

Osim situacije sa pecanjem, deca u publici nisu prestajala da se smeju i pomažu junacima na sceni. Od početka do kraja intenzitet radosti i uzbuđenja se nije smanjivao. Najveća oduševljanja su izazivale iluzije koje deca nisu sasvim mogla da razumeju u trenutku gledanja, kao što su na primer pojave predmeta na sceni bez da su oni videli ko ih je uneo, dim čiji izvor je sakriven, svetlo u obliku zvezdica na zidu… Pored gegova humor je proizilazio iz kontrasta i neočekivanih disproporcija – krupan čovek sedne na malu stolicu, mala pecaljka ima ogrmonu udicu, visok čovek ima kratak prekrivač… U nekoliko navrata glumci bi promrljali pozdrav jedan drugome na izmišljenom jeziku što je decu prvo nateralo da se smeju pa onda da pozdrav ponavljaju.

Scenografija (Moc Tice) u vidu prednjeg zida zamka oslikanog nadrealističkim stilom sa gomilom manjih i većih otvora, čarobnom mikrotalasnom na sredini, levcima umesto olucima, omogućavala je dodatne gegove i simbolisala san koji je okvir priče.

Muzika (Matvei Saburov, Katja Averkova) najslabiji je element. Kako je predstava neverbalna i priča se pripoveda pokretom i zvukom, muzika je trebalo da bude u saglasju sa temperaturom na sceni. Mnoge komične situacije pratila je setna muzika što je kvarilo čitav doživljaj.

Iako tekst izvedbe Tri puta kralj pruža mogućnost da i pored smeha, deca nešto nauče, shvate da ne treba biti sebičan i ljubomoran, a treba biti marljiv i dobar drug, autori su izabrali da se zadrže na nivou efekata i duhovitosti. Možda ovo nije najbolja odluka iz perspektive dramskih pedagoga i stvaralaca, ali kada slušate decu kako se kikoću sat vremena bez prestanka, teško je ovom izboru bilo šta i zameriti.

Autor fotografija:

Dejan Vuković

Autorka kritike:

Divna Stojanov

Naš tim kritičara

Ostavite komentar:

Pročitajte još:

Pratite nas:

O nama:

OD MALIH NOG(U) je regionalna platforma za razvoj i afirmaciju pozorišta/kazališta/gledališća/teatra za d(j)ecu i mlade. Okuplja organizacije i umjetnike koji svojim edukativnim, umjetničkim te teorijskim radom žele promijeniti stanje u sektoru.