Zašto nas škola ne uči da maštamo?
Zamislite: „Imam predčas iz Maštanja pa idem na Osećanja i Umetnički rad pre velikog odmora, a onda imam test iz Kritičkog mišljenja.“ Koliko bi umetnica/ka, koliko naučnica/ka, koliko empatičnijih, nežnijih ljudi takva škola stvorila…
Upravo takvom času prisustvujemo na Lagarijama. Lagarije, kako im ime implicira možda i nisu čas već predstava. Ili jesu? Šta je istina, a šta stvarnost? „Da li je ovo predstava?“, upita izvođač sebe i publiku.
Ukoliko je verovati Piteru Bruku (ipak je uz Kotorski festival koproducent ove predstave i studio Prazan prostor, molim lepo) teatar čini prostor kroz koji se neko kreće dok ga neko treći posmatra. Te činioce imamo.
Mirko Radonjić naš je harizmatični „predavač“ (i reditelj predstave – intervju sa Mirkom možete pročitati na ovom linku), a Marija Backović je naratorka divno sugestivnog glasa, koja uz pomoć mikrofona zajedno sa pijanistkinjom (i kompozitorkom) Ninom Perović stvara zvučnu sliku ove predstave.
Nalazimo se u skoro pa praznom prostoru, a publika je tako postavljena oko scene u obliku piste da posmatra ne samo predstavu već i drugu publiku, što veoma doprinosti interaktivnosti sa decom koju Lagarije pretpostavljaju. Taj problem – da li je ovo predstava ili čas, samo naizgled deluje kao terminološki, jer nas on zapravo uvodi u osnovno pitanje ove predstave, ono o suštini umetnosti.
Dok smo naslovom prevareni da mislimo da ćemo prisustvovati nekakvom predavanju o, dakako uticajnom, crtanom filmu Zagrebačke škole, autori Lagarija se zapravo koriste idejom filma Surogat, kao da nam film pokazuju iznutra, te pozorišnim jezikom afirmišu stvaralačku moć mašte. A način na koji to rade je fascinantan – zabavan, pametan i primeren uzrastu kom je namenjen (8+).
Da li ste nekada pokušali da objasnite Platonovu filozofiju đaku drugog razreda osnovne škole? Ne? Lagarije uspevaju, upravo pokazujući nam da je ideja predmeta, ono što je u našoj mašti, stvarnije od stvarnog predmeta ili slike istog. Ceci n’est pas une pipe (Ovo nije lula, a bogami nije ni đačka klupa).
Mašta, to osnovno oruđe našeg preživljavanja u tesnoj je sprezi sa osećanjima (osnovnim oruđem našeg uništenja, cinik bi rekao, ali ne i ja), te Lagarije insistiraju na ideji da bavljenje umetnošću osim što podrazumeva razuzdanu maštu, mora da počiva i na svesti da „tvoj svet nije samo tvoj“.
Humanost, želja za iskrenom komunikacijom sa drugima i deljenjem svog sveta nisu samo poruka već i princip kojim je predstava Lagarije – čas o surogatu rađena. Možemo samo da se nadamo da će ova predstava biti uzor i drugim pozorištima za decu i mlade u regionu.
Autorka naslovne fotografije: Jovana Semiz
