Roman „Oliver Tvist“, kapitalno delo Čarlsa Dikensa, bio je predmet brojnih pozorišnih, filmskih i televizijskih adaptacija. U Pozorištu Boško Buha igran je u dve verzije – 1964. godine po dramatizaciji Branislava Кravljanca u režiji Bojana Stupice, i 1998. godine po dramatizaciji Džeremija Broka u režiji Nebojše Bradića. U ovoj našoj postavci, trećoj po redu na sceni Pozorišta Boško Buha, nastojali smo da ovu vrlo sumornu i tešku priču što je moguće više približimo malom gledaocu. To smo postigli na nekoliko načina. Pre svega – samom glumačkom podelom, jer u ovoj predstavi sve likove dece igraju deca-glumci, što će doprineti lakšoj identifikaciji gledalaca sa pričom i osećanju empatije prema glavnom junaku. Takođe, nastojali smo da priču ne lišimo one obavezne doze humora koju neguje i sam Dikens, a bez koje bi bilo nemoguće ispratiti životopis mladog Olivera po dnu društvene lestvice Londona 19. veka.
I na kraju, iako smo u najvećoj meri poštovali originalno delo, misao-vodilja ove naše predstave u potpunosti pripada savremenom trenutku i današnjoj ideji o borbi za prava deteta. Ona je sadržana u replici koju izgovara lik Rouz: “Кako dete može samo od sebe da bude lopov?” Upravo zbog svoje dečje neiskvarenosti i čestitosti, Oliver na kraju stiže do svoje nagrade – sticanja porodice. Za razliku od drugih adaptacija (i od originala), u ovoj smo i ostalim malim junacima, pripadnicima londonskog podzemlja, pružili priliku za pokajanje upravo zato što su samo - deca.
Milena Depolo, autorka dramatizacije
Milan Кaradžić, reditelj predstave