Reditelj Maksimov sledi estetiku i koristi pozorišni jezik koji je pokazao u svojoj prethodnoj predstavi za decu – Na vukovom tragu (Pozorište mladih Novi Sad), te i u Bambiju postavlja muzičare na scenu, poigrava se sa prostornim planovima i insistira na vrlo preciznom pokretu lutaka. Scenografiju (Olga Zijebinska) čine dva brega prekrivena travom po kojima se kreću jeleni i srne, a koji kasnijim okretanjem postaju dom Bambija i njegove majke. Veoma je lepa panorama prirode koju stvaraju livade i brežuljci zajedno sa okolnim stablima koja su ujedno bubanj i metalofon. Muzika (Lazar Novkov) zvučno nadopunjuje sliku prirode i dodatno boji atmosfere u scenama: u momentima velike životne opasnosti za jelene začuli su se jaki udari u bubanj, dok je scenu Bambijevog udvaranja srni Falini pratila romantična melodija izvođena na metalofonu i fruli. Lutke (takođe Olga Zijebinska) čine vrlo detaljni, međusobno različiti mali drveni i lako pokretljivi jeleni, ptica, veverica i zec.
Rediteljski su veoma zavodljiva, a u srpskom dečjem teatru retka, scenska rešenja gde se određeni delovi priče (prikazivanje čoveka koji lovi jelene; beg životnja u šumi; smrt jednog jelena od strane lovca) prikazuju iza paravana i mi ih vidimo kao igru senki. Igra glumaca i lutkara (Miloš Milovanović, Darija Vulić, Sanja Matejić, Milomir Rakić, Vladimir Đoković, Ljubica Radomirović, Marko Đurić) uvežbana je do perfekcije. Animiranje lutaka je izvođeno sa tolikom lakoćom da su sami glumci postali nevidljivi i sve oči su bile zagledane samo u lutke.
Svi ovi elementi zajedno činili su da se publika oseća kao da je na nekakvom proplanku ili četinarskoj šumi i posmatra krdo jelena. Kao da je i sam vazuh u gledalištu odjenom postao pravi šumski vazuh. No ipak, same priče o Bambijevom odrastanju, gubitku majke i, sa druge strane, priča o njegovom prijatelju Ronou kojeg hvata lovac, a zatim ga vraća u šumu, ostale su vrlo šturo ispričane i nedovoljno razrađene. Na polovini predstave fokus sa Bambija prelazi na Ronoa i nejasno je koja priča se želi ispričati i šta je ideja teksta. Tragičan događaj kao što je smrt majke i prijatelja potpuno se pretrčaošto je veliki propust naročito za pozorište namenjeno deci. Ni jedna životinja, takođe, nema karakter ili makar jednu osobinu ili drugačiji način govora.
Međutim, ukoliko se predstava posmatra kao oživljavanje i prikazivanje nekoliko nasumičnih epizoda iz života Bambija i ako se prilikom gledanja ne traga za koherentnom pričom već se zadovoljstvo crpi iz vizuelnih i adutitvnih senzacija, onda se izvedba može okarakterisati veoma uspešnom i stilski posebnom.
Autor fotografija:
Dejan Vuković
Autorka kritike:
Divna Stojanov
