Stanica servis za savremeni ples donela je FEP-u jedinu zaista interaktivnu predstavu. Ovaj plesni performans/umetnička instalacija (autorski tim: Jovana Rakić – intervju sa Jovanom Rakić možete pročitati na ovom linku, Marko Milić, Milica Pisić, Milena Todorović) odigrava se u dva prostora uz podlogu dron muzike (Bojan Palikuća) kao i nasnimljeni glas naratorke (Nađa Petrović) – devojčice koji nas vodi kroz svoju introspekciju. Prvi prostor služi da senzibiliše publiku za ono što će proživeti i to čini kroz niz zadataka u porukici na papiru: „Ćao, ja sam tvoj tajni zadatak koji će ti pomoći da dođeš ispod polovine kapi“. Prigušeno svetlo i meditativna muzika dopuštaju publici da se opusti i bez zazora ustane sa svojih stolica te da prati uputstva poput „Pimpuj zamišljenu loptu 23 puta“ ili „Sedi i pogledaj gore“, a podni reflektori usled kretanja publike u prostoru stvaraju lepu igru senki.
Nežno pripremljena, publika (8+) premešta se u drugi prostor, zidova obloženih papirnim oblacima-oblicima u ulozi membrane koja nas zadržava u okviru „unutrašnjeg sveta“ naratorke, prostoru tišine i unutrašnjeg glasa, mašte i plesa (dizajn scene: Željka Jakovljević). Devojčica nam govori o svojoj želji da bude pilotkinja, svojim strahovima i nedaćama u školi, o tome kako zamišlja da žaba diše, o tome kada se oseća kao riba i vodi nas kroz svet prirode, od mikro (mitohondrije) do makro skale, a taj biocentrični pristup tekstu radi više za ekološku svest kod publike od nekih drugih deklarativno-ekoloških predstava. Ples u predstavi ilustruje naraciju na veoma maštovit način, a izvođačice u svakom trenutku imaju budan odnos prema publici.
Kada je beba oduševljeno ispuzala ka njima, plesačica se zaigrala s njom. Svaki zadatak koji publika dobije zadržava dovoljnu širinu da publika može da ga odbije ili izvede nešto sasvim drugo i to je u redu. Nalazimo se u sigurnom prostoru. Unutrašnjem prostoru. Tu sve može da se desi. Kada devojčica u mislima naiđe na zidblokadu, odluči da na njega ređa kap po kap sve dok se zid ne istopi. Publika je takođe pozvana da nalepi papiriće kapi na papirni zid, a zatim da slika kapi po zidu. Deca imaju slobodu da naslikaju i nešto drugo. Nalazimo se u sigurnom prostoru. Publika dobija lampice te ima slobodu da osvetli onaj deo prostora ili plesa koji je zanima. Dozvoljeno joj je da usmeri pogled ili zatvori oči.
Tekst koji se tek delom tiče vršnjačkog nasilja u školi, ali se suštinski bavi pitanjem ranjivosti i odbrambenih mehanizama (od kojih je najlepši mašta) ispraćen je zatim vrlo upečatljivom plesnom scenom u kojoj se sa izvođačice kida papir-zaštitna membrana. Papir-unutrašnji svet, u finalu predstave menja značenje u papir-spoljašnji svet kada deca dobijaju boje i maketu brdovitog predela od belog papira te zadatak da ga oboje.
Na taj način Tu sam ispod polovine kapi podvlači jedinstvenost mašte i njenu snagu da se prelije i poveže sa svime na svetu. Ali, mnogo važnije, ova predstava pruža deci priliku da osveste svoja tela, da oslušnu svoje misli i da priđu umetnosti. Nema radikalnije borbe za dečiju ljubav prema umetnosti.
Autorka naslovne fotografije: Jovana Semiz
