Gozd raja, odnosno Luda šuma, reditelja i kompozitora Petera Kusa (intervju sa Peterom možete pročitati na ovom linku) očaravajuće je pozorišno iskustvo koje se služi umetničkim sredstvima umesto didaktičkim kako bi prirodu približilo deci, a decu prirodi. Luda šuma (Kuskus institut, Ljubljana/Slovenija) sačinjena je od postojećih i izmišljenih muzičkih instrumenata.
Sve, od pahulje, zečijih ušiju i zvezda do Mede i Zeke čije je prijateljstvo u narativnom fokusu ove predstave, sve baš sve ima svoj zvuk i učestvuje u čarobnoj muzici šume. Četvoro umetnika svira i animira lutke-instrumente na toliko veštom nivou da publika (dečija i odrasla) može osetiti onu retku razoružanost koju imamo kad smo u prisustvu dara.
Jedino što kvari utisak o predstavi jeste njena dramaturgija. Potpuno ushićujuće oživljavanje šumskih stanovnika i smene godišnjih doba kroz zvuk kao da i ne traži tekst koji bi ga učinio prijemčivijim. Za mene, bar, tekst je učinio potpuno suprotno, jer se u nekoliko navrata otvara priča – Meda i Zeka idu da love jesen kako nikad ne bi došla zima, Zeka i Meda su zaljubljeni u isti cvet, Meda se razboleo pa ga Zeka čuva… Međutim, ove klice priča se ne razviju i sa uvođenjem svake nove, izneveravajući tako očekivanja o razvoju prethodne priče, publika može izgubiti interesovanje da prati narativni tok predstave. Srećom, on i nije činilac pozorišne magije ove predstave.
Muzička i likovna lepota, kao i neverovatna maštovitost u konstrukciji instrumenata i dočaravanju prirode (na primer tri glumca animiraju slona od drvenog duvačkog instrumenta – surle i dva okrugla udaračka) i više su nego dovoljni da oduzmu dah i obuzmu duh.
Autorka naslovne fotografije: Jovana Semiz
