Lutkarska predstava namenjena deci starijoj od 3 godine Potraga za plavim zecom rediteljke Emilije Mrdaković u produkciji Pozorišta mladih, Novi Sad nastala je prema motivima dečje pesme Plavi zec Duška Radovića. Dramatizaciju potpisuje dramaturškinja Irina Subakov zajedno sa rediteljkom i glumačkom ekipom predstave.
Radnja je smeštena u jedinu, pa samim tim i najbolju agenciju za pronalaženje izgubljenih životinja gde tri detektiva (Marija Radovanov, Slobodan Ninković i Saša Latinović) dobijaju misterioznu kutiju od anonimnog pošiljaoca koji zahteva da pronađu nestalog plavog, čudnog zeca jedinog na svetu. Avantura započinje! Svako od detektiva ima ideju kuda se treba zaputiti kako bi se pronašla nestala životinja te družina odlazi u zemlju slatkiša, svemir i u duboko more. Međutim, tamo pronalaze mnoštvo plavih zečeva i ne mogu da razaznaju koji je onaj pravi, jedini na svetu. Do kraja uviđaju da ne postoji samo jedan pravi plavi zec već ih ima bezbroj i svi oni zapravo predstavljaju naše želje. Onaj plavi zec kojeg poželiš i uhvatiš je za tebe jedini i pravi i ostaće sa tobom koliko god želiš, kaže se u završnici predstave.
Iako je ideja predstave veoma univerzalna, poetična i maštovita, ona je prikazana verbalno na samom kraju kao svojevrsno objašenjenje poente čitave predstave, bez da su junaci do takvog zaključka došli sami tokom svoje detektivske potrage. Umesto da im pri povratku u svoju agenciju novi plavi zec kaže šta je značenje svih plavih zečeva koje su sreli na svom putu, bolje rešenje bi bilo da su junaci na samom početku imali želje koje su se tokom potrage ostvarile. Konkretno: detektivka Zvezdana je plavog zeca pronašla u kosmosu. Njen karakter je mogao od početka biti građen tako da je ona oduvek sanjala da postane kosmonautkinja i da ju je dolazak do plavog zeca tj. do cilja doveo do ostvarenja želje. Ovakva dramaturška intervencija za sva tri lika ne bi promenila poentu predstave, samo bi učinila priču razumljivijom za mlađi uzrast kojem je ova predstava i namenjena. Budući da preostala dva detektiva plave zečeve pronalaze u specifičnim prostorima – šećernoj zemlji i dubokom moru, bilo bi jednostavno razigrati njihove početne želje koje bi se pronalaskom zeca ostvarile.
Rediteljsko rešenje scene Zvezdane u kosmosu koje podrazumeva igru svetlosti i senke veoma je funkcionalno, ali pre svega vizuelno interesantno i retko u našim predstavama za decu. Iza platna sa nacrtanim zečevima (scenografkinja, kostimografkinja i dizajnerka lutaka Edna Mačković) na kojem se emituje video Zemljine kugle u Sunčevom sistemu, astronomskih tela, zvezdanih sazvežđa, svetlom oivičena silueta male kosmonautkinje pluta po nebeskom prostranstvu i pripoveda o svom iskustvu.
Osim pomenute scene, predstava obiluje maštovitim rediteljskim postupcima. Na primer glas iz misteriozne kutije sa početka koji izgovara pesmu Duška Radovića i poziva detektive da pronađu izgubljenog zeca, dočarava se tako što glumci animiraju nekoliko malih plavih kutija postavljajući ih na način da publici zaista izgledaju kao plavi zec. Velike bombone u zemlji slatkiša takođe su likovi koje glumci veoma vešto animiraju. Kostim junaka, plavi dugački mantili, asocira na odeće protagonista detektivskih romana i serija ili film noara, s time što se ovde vrlo uspešno prilagođava potrazi za životinjama i plavim nijansama.
Duhovitost predstava proizilazi iz samog teksta, kao na primer upotreba mašine po imenu zig-zagator za skeniranje unutrašnjosti sadržaja, zlatna ribica po imenu Ljubinka kao kućni ljubimac u detektivskoj agenciji, ali pre svega za smeh u publici zaslužna je fantastična, u svakom momentu precizna, igra glumaca. Gotovo je opčinjavajuć pokret u sceni pod vodom kada detektivi zbog svog načina kretanja deluju kao da su zaista miljama ispod površine mora. Iako predstava ne poziva direktno na interaktivnost sa publikom, to se ipak povremeno dešava što treba pripisati energiji i radosti glumaca na sceni. Plavi zec ove predstave je možda upravo ta radost igre koja se nezaustavljivo širi od momenta kada se zavesa podigne.
