pozorište za decu - Od Malih Nogu

Gušen ljetnom sparinom, Kotor se prži i cvrči na 35 vrućih stupnjeva, no nije to ništa prema starom kotorskom zatvoru u kojemu kipi, buči, bukti, trese, lupa, udara! Ćelije podrhtavaju, a nemir, debeo i gust, reže se škarama za živicu. Trenutni upravitelj zatvora Petar Pejaković kreće u ophodnju, praćen tajanstvenom gošćom i nimalo tajanstvenim čuvarom zatvora Pavlom Prelevićem. Nezadovoljstvo, koje je dosad tinjalo, lagano se rasplamsava. Iz ćelija proviruju ručice i šačice, praćene glasićima, pardon, glaščinama zatvorenika…

„Moj prijatelj Shakespeare“, „Nakon smrti sve ću ostaviti njemu!“, „Ja sam samo htio konja!“ i slični uzvici očajnika stapaju se i bujaju. Upravitelj Pejaković šeta od ćelije do ćelije, proviruje i propituje, upija nezadovoljstvo zatvorenika i paradokse u kojima žive („Koliko dugo si ovdje?“ / „Dvadeset godina!“ / „A koliko imaš godina?“ / „Četrnaest!“). Napušta teške slučajeve i odlazi do lakših prestupnika koji pod vedrim nebom čiste balkon, no ovdje, usprkos balkonskoj slobodu, još više kipi. Na dolazak čudnovate povorke zatvorenici počinju urlati neke čudne krilatice poput „Mali su veliki, veliki su mali!“, što god im to značilo.

U jednom trenutku, kao po dogovoru, svi zatvorenici izlete iz svojih ćelija i u sumanutom jurišu krenu na drugi kat! Što će drugo upraviteljsko-čuvarsko-tajnovita povorka, nego krenuti za njima. Par stepenica kasnije uranjaju u grotlo buke, vike, rock’n’rolla – u sobicu ispunjenu mlađahnim zatvorenicima koji lupaju po bubnjevima, stolcima, stolovima, nogama, rukama, zidovima, glavama… ok dobili ste sliku… i nekontrolirano urlaju, sve dok se u jednom trenutku, na krilima čuvarova uzvika, kaos ne pretvori u gotovo opipljivu energiju, a buka u tek jednu riječ, jedan uzvik, jedan usklik, jedan svijet – „Pozorište!“

Eto, tako se bori za pozorište!

Zatvorski performans, foto: Krsto Vulović

30. Kotorski festival pozorišta za djecu slavi svoju zaokruženu brojku pa su se organizatori potrudili da ga pretoče u punokrvni kazališni praznik za djecu, mlade, nešto starije, još starije i vječno mlade. No organizatori ne gledaju samo unatrag, slaveći i otpuhujući svjećice prošlosti, već su njihovi pogledi usmjereni prema bliskoj budućnosti kad bi se u Kotoru trebalo osnovati kazalište za djecu, prvo takvo u Crnoj Gori. Politika je obećala, a nadamo se da će se držati obećanja i da 31. festival neće otvarati s Pinokijevim nosom. Tijekom cijelog festivala organizatori rade diskretnu i nenametljivu, no sveprisutnu kampanju za skoro kazalište, od okruglog stola preko crtica u najavama predstava do zatvorskog performansa kao kulminacije.

Stari kotorski zatvor više nije zatvor, već prostor koji u sebi skriva silan umjetnički potencijal. Dio tog potencijala demonstrirali su mlađahni polaznici glumačke radionice Kotorskog festivala i Dramskog studija Prazan prostor, ujedno i festivalski volonteri koji su s Pejakovićem i Prelevićem oblikovali ovaj nabrijan i žestok, duhovit, hrabar, sočan i silno moćan performans za tajanstvenu gošću – ministricu kulture i medija. Performans čija je svaka pora urlala da ova djeca zaslužuju kazalište za sebe. Zaslužuju da ih se pusti iz ćelija u kojima je Shakespeare krivično djelo, a pozorište za djecu stran ili slabo znan pojam, u slobodu osvjetljenu scenskim reflektorima i omotanu škripom i mirisom pozorišnih dasaka.

Zatvorski performans, foto: Krsto Vulović

Ovaj nepretenciozan, a beskrajno šarmantan, duhovit, neopterećen, iskren i žestok performans samo je kap koja ispunja čašu žudnje te djece za svojim kazalištem. Djece koja iz generacije u generaciju stvaraju i žive (za) ovaj odličan festival i koja zaslužuju da se on pretoči u cjelogodišnji festival koji se zove pozorište. No ova djeca pokazala su i svakodnevno pokazuju ne samo koliko je kotorskoj djeci važno pozorište, već koliko je ono važno svoj djeci – pozorište kao mjesto druženja i okupljanja, bijega od sve sivlje i surovije stvarnosti u onu scensku koja ne poznaje granice, pozorište kao mjesto kreativnosti i stvaralaštva, tih proplamsaja svjetla unutar tame tunela. Dajmo djeci pozorište, pokažimo im da, ako žele, ipak mogu promijeniti svijet, prvo onaj pozorišni, a nakon njega…

Lutkarska predstava namenjena deci starijoj od 3 godine Potraga za plavim zecom rediteljke Emilije Mrdaković u produkciji Pozorišta mladih, Novi Sad nastala je prema motivima dečje pesme Plavi zec Duška Radovića. Dramatizaciju potpisuje dramaturškinja Irina Subakov zajedno sa rediteljkom i glumačkom ekipom predstave.

Radnja je smeštena u jedinu, pa samim tim i najbolju agenciju za pronalaženje izgubljenih životinja gde tri detektiva (Marija Radovanov, Slobodan Ninković i Saša Latinović) dobijaju misterioznu kutiju od anonimnog pošiljaoca koji zahteva da pronađu nestalog plavog, čudnog zeca jedinog na svetu. Avantura započinje! Svako od detektiva ima ideju kuda se treba zaputiti kako bi se pronašla nestala životinja te družina odlazi u zemlju slatkiša, svemir i u duboko more. Međutim, tamo pronalaze mnoštvo plavih zečeva i ne mogu da razaznaju koji je onaj pravi, jedini na svetu. Do kraja uviđaju da ne postoji samo jedan pravi plavi zec već ih ima bezbroj i svi oni zapravo predstavljaju naše želje. Onaj plavi zec kojeg poželiš i uhvatiš je za tebe jedini i pravi i ostaće sa tobom koliko god želiš, kaže se u završnici predstave.

Iako je ideja predstave veoma univerzalna, poetična i maštovita, ona je prikazana verbalno na samom kraju kao svojevrsno objašenjenje poente čitave predstave, bez da su junaci do takvog zaključka došli sami tokom svoje detektivske potrage. Umesto da im pri povratku u svoju agenciju novi plavi zec kaže šta je značenje svih plavih zečeva koje su sreli na svom putu, bolje rešenje bi bilo da su junaci na samom početku imali želje koje su se tokom potrage ostvarile. Konkretno: detektivka Zvezdana je plavog zeca pronašla u kosmosu. Njen karakter je mogao od početka biti građen tako da je ona oduvek sanjala da postane kosmonautkinja i da ju je dolazak do plavog zeca tj. do cilja doveo do ostvarenja želje. Ovakva dramaturška intervencija za sva tri lika ne bi promenila poentu predstave, samo bi učinila priču razumljivijom za mlađi uzrast kojem je ova predstava i namenjena. Budući da preostala dva detektiva plave zečeve pronalaze u specifičnim prostorima – šećernoj zemlji i dubokom moru, bilo bi jednostavno razigrati njihove početne želje koje bi se pronalaskom zeca ostvarile.

Rediteljsko rešenje scene Zvezdane u kosmosu koje podrazumeva igru svetlosti i senke veoma je funkcionalno, ali pre svega vizuelno interesantno i retko u našim predstavama za decu. Iza platna sa nacrtanim zečevima (scenografkinja, kostimografkinja i dizajnerka lutaka Edna Mačković) na kojem se emituje video Zemljine kugle u Sunčevom sistemu, astronomskih tela, zvezdanih sazvežđa, svetlom oivičena silueta male kosmonautkinje pluta po nebeskom prostranstvu i pripoveda o svom iskustvu.

Osim pomenute scene, predstava obiluje maštovitim rediteljskim postupcima. Na primer glas iz misteriozne kutije sa početka koji izgovara pesmu Duška Radovića i poziva detektive da pronađu izgubljenog zeca, dočarava se tako što glumci animiraju nekoliko malih plavih kutija postavljajući ih na način da publici zaista izgledaju kao plavi zec. Velike bombone u zemlji slatkiša takođe su likovi koje glumci veoma vešto animiraju. Kostim junaka, plavi dugački mantili, asocira na odeće protagonista detektivskih romana i serija ili film noara, s time što se ovde vrlo uspešno prilagođava potrazi za životinjama i plavim nijansama.

Duhovitost predstava proizilazi iz samog teksta, kao na primer upotreba mašine po imenu zig-zagator za skeniranje unutrašnjosti sadržaja, zlatna ribica po imenu Ljubinka kao kućni ljubimac u detektivskoj agenciji, ali pre svega za smeh u publici zaslužna je fantastična, u svakom momentu precizna, igra glumaca. Gotovo je opčinjavajuć pokret u sceni pod vodom kada detektivi zbog svog načina kretanja deluju kao da su zaista miljama ispod površine mora. Iako predstava ne poziva direktno na interaktivnost sa publikom, to se ipak povremeno dešava što treba pripisati energiji i radosti glumaca na sceni. Plavi zec ove predstave je možda upravo ta radost igre koja se nezaustavljivo širi od momenta kada se zavesa podigne.