Ana Ivanović rođena je 1985. godine u Beogradu, gdje je završila dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti. Pisanjem za djecu počinje se baviti prije desetak godina kada je počela pisati priče za djecu za emisiju „Dobro jutro, deco“ koje se emitiraju na Radio Beogradu 1. Dobila je prvu nagradu za najbolju priču na natječaju emisije „Dobro jutro, deco“ (2014), autorica je pobjedničke radio drame Dan kada je nestala čarapa na natječaju Radio Beograda za najbolji dramski tekst za djecu (2021) te je objavila knjigu za djecu Kada se svet zaplete (2015).
Draga Ano, prije no što se bacimo na posao, čestitam vam na pobjedi u žestokoj konkurenciji od 70 tekstova iz cijele regije. Kakva su bila vaša očekivanja kad ste slali tekst, vaši dojmovi kad smo vam javili da ste pobijedili, a kakvi su sad, u očekivanju da vaše riječi ožive na sceni?
Pre svega, želim da vam se zahvalim na čestitkama. Ono što je najvažnije, na početku, u sredini i na kraju, citiraću Reja Bredberija, „radi ono što voliš i voli ono što radiš“. Posle dosta razgovora sa sobom – to za mene jedino ima smisla. Nagrada me je veoma obradovala. A iza priče o uspehu je priča o neuspehu. Za mene je smisao uživanje u procesu što podrazumeva i sve pokušaje i brljotine, a nekada se dese i uspesi. Što se tiče mojih očekivanja, to su sad samo leptirići u stomaku. Dramski tekst nije završen dok se ne doživi u pozorištu.
Prije no što se gledatelji bace na skoro gledanje, a čitatelji na čitanje drame Mesto gde odlaze izgubljene stvari, recite nam ponešto o njoj.
Drama je to o jednom posebnom dečaku, koji je običan kao i svako drugo dete koje je posebno. Dušan se nalazi na prekretnici detinjstva i svega onoga nepoznatog, a samim tim i strašnog, što sledi. U danu kada je ostao bez prvog mlečnog zuba, to nije sve što je izgubio. Počeo je da gubi – loptu, jaknu, pernicu, svoje igračke, a zapravo svoju maštu i sebe. „Mesto“ koje se pominje u naslovu je metafora detinjstva koje je naglo prekinuto, zagubljeno, dakle nasilno – od strane važnih odraslih, sistema, društva.
Što se više potiskuje ili negira pravo na igru i detinjstvo, sve je jača Dušanova snaga – kosmonautkinja, moreplovac, avantura, svemir, ranac koji leti i kliker koji pravi kolut unapred – sve je to ispričano na četrdesetak strana, a dešava se u jednom danu kao eksplozija tog čudesnog potencijala i kreativnosti koja ne sme da se izgubi.
Velik je broj tekstova pristiglih na natječaj bio upućen tinejdžerima kao osobama u rascjepu između mladosti i „zrelosti“. Vaš se tekst obraća mlađim gledateljima, no, kao što ste rekli, ponovo u rascjepu, ovaj put u trenutku odvajanja od djetinjstva i njegovih nerazdvojnih pratilja – igračaka. Zašto ste se usmjerili baš tom razdoblju i toj životnoj fazi?
Najstrašnije što može da se desi nije da dete prospe supu, polomi prozor, ne opere ruke, da zaturi loptu, pernicu ili da zaboravi duks u parku… Najstrašnije što može da se desi je da izgubi maštu – da dete prestane da izmišlja i da se igra. U tom životnom razdoblju između detinjstva i adolescencije vidim veliki dramski potencijal, arhetipski put u nepoznato. Mislim da baš u tom trenutku nastaje sve ono što vodi do toga da dete postane odrasla osoba koja ne samo da mrzi ponedeljak, nego svaki dan u nedelji, a najviše slobodno vreme.
Dušanove brige i probleme možemo okupiti pod jednim pojmom – gubitak. Gubitak spoznaje kako se i zašto igrati i maštati, koji kao posljedicu ima gubitak dojučerašnjih partnera u avanturama – igračaka. Koliko je taj gubitak velik i strašan problem za junaka?
Dušanove igračke nisu sa polica prodavnice igračaka u koju danas može da se ušeta, pomalo su i retro – kliker, lopta, kartonska kutija od televizora koja postaje sve što dečak zamisli… Dete nije pasivno dok se igra sa njima, da bi se osmislila igra potrebna je akcija od strane deteta, da uključi maštu, kreativnost, spontanost koje su urođene deci. Da bi prešao u sledeću fazu odrastanja neophodno je da izgubi da bi što više dobio. Mašta i igra su svojevrsni mehanizam odbrane od detinjstva, od svih psiholoških procesa i izazova sa kojima se dete suočava. Mašta je odbrana od besmisla. Ako bi ostao bez nje, to bi bila nepremostiva prepreka. O tome su pisali mnogi, a među njima meni značajni – Bruno Betelhajm, Džejms Hilman, Rej Bredberi, Džozef Kembel…
Zanimljivo je da junak u drami ne drži sve konce u svojim rukama, već neke od odlučujućih poteza vuku igračke (ovako uvijeno pišem da ne spoilam rasplet). Koliko su same igračke važne u životu djeteta?
Igračke su fina pomoć za projekciju detetovih psiholoških sadržaja koje još uvek ne razume, pomažu mu da se snađe i pronađe svoje mesto u svetu koji je toliko velik da je ceo stao u njegovu sobu.
S tim retro igračkama uz koje ne može biti pasivan, Dušan predstavlja svojevrsni ideal, budući da djeca danas sve više odbacuju igračke, posebice one koje ih ne vode za ruku igre, i zamjenjuju ih tabletima, dok samu igru zamjenjuju promatranjem (druge djece koja na YouTubeu igraju kompjuterske igre, primjerice). Mogu li tablet i promatranje igre biti dostojna zamjena igračaka i same igre?
Igre uz pomoć štapa i kanapa su nezamenljive za prihološki razvoj dece pre svega zato što deca najbolje uče kroz igru.
Kada se radi o deci koja imaju šest godina kao Dušan, hemijske reakcije koje digitalne tehnologije stvaraju u mozgu, deca ne mogu da kontrolišu. Možda baš zbog neograničenih mogućnosti koje nam onlajn svet pruža, putokazi su nam potrebniji nego ikada. Digitalne tehnologije su deo moje drame. Možda je rešenje u tome da se u njima vidi prilika i mogućnost za kreativnost. Tu je uloga roditelja presudna, kao i u mnogo čemu drugom.
Što plošne virtualne svijetove na tabletu, TV ekranu i mobitelu čini tako zavodljivima malim dječjim pogledima?
Mislim da je odgovor i na ovo pitanje hemijska formula. Da su hemijske reakcije u mozgu koje se javljaju prilikom kliktanja, a koje izazivaju lučenje endorfina, nešto što deca ne mogu da kontrolišu. Sa druge strane, u tekstu nisam odbacila tehnologiju. Dušan razgovora putem video poziva, ali tu treba pronaći pravu meru. Doduše to nije običan razgovor, on razgovara sa pingvinom u pustinji, zebrom na pešačkom prelazu i morskim ježom koji živi u šumi. Digitalni i realan svet su mesta gde deca danas podjednako odrastaju. Međutim, u svakom svetu potrebna im je podrška roditelja dok ih otkrivaju i pronalaze svoje mesto u njima. Na primer, igranje video igara sa decom treba videti kao priliku da se roditelji povežu sa decom, da budu deo njihovih interesovanja.
Kad smo kod povezivanja dvaju svjetova, kako vi u svojoj glavi vidite predstavu Mesto gde odlaze izgubljene stvari? Jeste li je, dok ste pisali, imali izvedbeni aspekt u primisli?
Polazna tačka za incenaciju bi po meni bio sam mehanizam dečije igre. Deca od nekoliko predmeta stvore svet, što može da bude i ključ za scensko rešenje stilski različitih delova u tekstu (oživljeni predmeti, eventualno lutkarsko pozorište, video pozivi, dečija soba u svetu bez mašte i u svetu ponovo osvojene mašte). Baš kao što i deci nisu potrebne tone igračaka – od običnog kanapa, blata, lopte nastaju igre koje traju satima. Tako i od jedne obične kutije nastaje jedrenjak ili svemirska letilica, koji putuju preko sedam mora i sedam gora ili do ivice svemira i nazad. Tropi detinjstva otelotvoreni u zvezdicama nalepnicama, od jednog običnog parčeta plastike na zidu dečije sobe stvaraju čitav svemir mogućnosti. Radujem se i nestrpljivo iščekujem da doživim kako su rediteljka Renata Carola Gatica i ekipa predstave zamislili da ožive Dušanov svet.
Meni se, kao čitatelju, kritičaru i teoretičaru (nimalo praktičaru), čini da tekst pruža beskrajnu mogućnost scenske igre i mašte u oživljavanju tog papirnatog svijeta. Je li to samo teorijsko mudrovanje ili?
Rekla bih da to ponajviše zavisi od mašte i kreativnosti autorskog tima predstave, ali i publike da nadogradi sve prazne kutije od televizora i od njih stvori svoj svet.
Mašta je direktni partner igre, ali i još jedna pojava koja, ne samo u djece, već i mladih ljudi, rapidno nestaje. Kako zadržati maštu nakon što odbacimo od sebe i igračke i djetinjstvo?
Put saznanja glavnog lika u mojoj drami je da nikada ne treba da prestane da izmišlja, da je to veština neophodna za život. Više nego ikada važna je u borbi protiv besmisla koje je svuda oko nas naročito kada se odraste. U svakoj životnoj fazi, suština je u tome da ostanemo autentični, da budemo u kontaktu sa onim što osećamo. Svuda oko nas vrebaju opasnosti da odstupimo sa tog puta i da izgubimo nešto bez čega ne možemo dalje.
Jedan od prostora mašte je, jasno, kazalište za djecu i mlade. Pruža li kazalište u Srbiji dovoljno mašte djeci?
U bilo kojoj formi stvaranja za decu, u knjigama, filmu ili pozorištu, kada se izbegne zamka da se deca tretiraju snishodljivo postoji prilika da se rasplamsa mašta. Takođe, kada se izbegne moralizatorski odnos prema publici, kada se napravi skok ka istraživanju, avanturi, to je njihov jezik, deca na to reaguju.
Za mene je posebno značajno Malo pozorište Duško Radović, posebno period dok je Anja Suša bila upravnica – tada je osnovana scena za mladu publiku, predstave za bebe su postale deo repetoara…. Izdvojila bih predstavu Okamenjeni princ koja sa minimalnim sredstvima, tek nekoliko štipaljki i predmeta uspeva da postigne da sve pršti od emocija.
Sa današnjeg repertoara volim predstave Per Gint, Kad je bio mrak (Malo pozorište Duško Radović), Pitam se, pitam koliko sam bitan (pozorište Boško Buha). Sviđa mi se svet koji stvara scenografkinja Mina Miladinović, volim svet Ton Telehena, toplinu, humor i apsurd u njegovim knjigama i u predstavi Svako može da padne (osim čaplje). Pored pozorišta, izdvojila bih i dramski program za decu Radio Beograda, radio drame i emisiju „Dobro jutro, deco“ koju je osmislio Duško Radović, a svakog radnog dana se emituje oko sedam sati ujutru i tu mogu da se čuju i zamisle svakakva čuda i čudesa. Kada zafali pozorište, a desi se, mašta može da se neguje na drugim mesitma. Čitajući naglas Alisine igre rečima, tao Vinija Pua, sve mitove sveta ili jedan jedini mit u Heroju sa hiljadu lica Džozefa Kembela, avanture stripa bez reči Maleni Čupavko, knjigu za decu Eva i Roksi, slikovnicu Bubamara u nevolji o izmišljanju avanture iz dosade… Da me pitate za nedelju dana, verovatno bih nabrojala deset drugih primera.
Hvala na ovom divnom malom vodiču kroz maštu za djecu u Srbiji i šire. Posebice na spominjanju (nažalost) rubnog diva – radiodramskog programa. Kojim jezikom govori kazalište za djecu i mlade u Srbiji? Je li to jezik suvremene djece? Kim Komljanec, autorica jednog teksta finalista, kaže da u Sloveniji nedostaje suvremenih dramskih tekstova koji govore o djeci sad i ovdje. Kakvo je stanje kod vas?
Ne uvek, ali desi mi se da prilikom posete pozorištima za decu u Beogradu, iako je puna sala, predstava ne uspeva da rezonira sa decom. Ako se i čuje neka reakcija, to je nivo predstave namenjene odrasloj publici. Razloga za to je više, a možda je i jednostavno samo u pitanju nedostatak hrabrosti da se uživa u procesu.
Imate li recept za oblikovati idealno kazalište za djecu i mlade u Srbiji i regiji? Kako biste vi oblikovali suvremeno kazalište za djecu i mlade u svom rodnom gradu? Na što biste stavili naglasak na repertoarnom, a na što na izvedbenom planu?
Pozorište koje bih ja oblikovala bi pre svega bilo za publiku svih uzrasta, od najranijeg do adolescentskog doba.
To bi bilo pozorište koje ne ide utabanim stazama, koje skreće sa puta i tu pronalazi nova mesta.
To bi bilo pozorište koje čini nemoguće mogućim.
Koje budi i prihvata sve emocije: tugu, radost, strah, sreću i tome uči svoju publiku.
Pozorište gde je radost u procesu, a ne u rezultatu.
Pozorište koje je participativno, deca bi bila deo procesa nastanka predstave.
To bi bilo mesto gde se postavljaju pitanja – gde ptice drže noge kad lete, da li juče može da postoji, zašto je nebo gore a more dole, da li jež može da se najježi…
Mesto slobode, spontanosti, mesto gde smo ohrabreni da pravimo greške.
Mesto koje prepoznaje kreativnu snagu različitosti.
I mesto za sve izgubljene stvari – da ih ponovo pronađemo.
Sad još samo da ga realiziramo i svijet će biti barem malo bolje mjesto. Prije toga, a za kraj razgovora, možete li izdvojiti dio teksta kao svojevrsni teaser za nadolazeću predstavu u Žar ptici i sam tekst koji će uskoro biti objavljen?
ZVEZDA
Dušan svaki dan sluša razne rečenice. Kratke, dugačke. Neke su blage kao sladoled od vanile. Neke su oštre kao makaze koje seku živu ogradu. Neke uđu na jedno uvo, a na drugo izađu. Neke se urežu za ceo život. I među svim tim rečenicama ponavlja se jedna koja ostaje urezana kao izrezbareno ime šestarom na školskoj klupi…
DUŠANOVA MAMA
Prestani da izmišljaš!
DUŠANOV TATA
Prestani da izmišljaš!
ZVEZDA
Ako neke stvari ponovite dovoljno puta možda se i dese.
Naslovna fotografija: Dragan Todorović
Ostale intervjue iz serijala pročitajte ovdje:
- IVAN GRČIĆ: „U kazalištu za djecu posebno me zanimaju fantastika, mistika, komedija zabune i spoj s klaunerijom“
- JAKA ANDREJ VOJEVEC: „Kod online nasilja fraza ‘živimo u različitim svjetovima’ prestaje biti fraza“
- DORA GOLUB: “Možda ne mogu rješavati društvene probleme, ali mogu povremeno nekome ponuditi ruku kad ga šutnu na pod”
- TEODORA KIPA: „Osoba koja odrasta bez pažnje najbližih sklonija je emotivnoj manipulaciji i čeka je puno borbi u životu“
- SARA LUSTIG: “Bilo bi jako zanimljivo da tekst postavi netko tko nije u mojoj glavi“
- JAKA SMERKOLJ SIMONETI: „Pitam se jesmo li danas uopće sposobni za sreću i tko ili što je za to kriv“
- KIM KOMLJANEC: „Teško je odrastati u svijetu u kojemu ništa nije sveto – vjere su relativizirane, u partiju više nitko ne vjeruje“
