pozorišna kritika - Od Malih Nogu

Napomena: Kritika je nastala u okviru 52. Susreta profesionalnih pozorišta lutaka Srbije, novembra 2021. godine i prvobitno je objavljena u časopisu NITI u izdanju Pozorišnog muzeja Vojvodine

Inscenacija planetarno poznatih bajki za decu, poput bajki braće Grim ili Hansa Kristijana Andersena često je mač sa dve oštrice. Sa jedne strane fabula bajki je „proverena“ u smislu da je prijemčiva deci, ima pouku, uči decu određenim vrednostima, budi im emocije i drži njihovu pažnju, te autorski tim sa sigurnošću zna da će se deca identifikovati sa junacima predstave i pratiti radnju. Sa druge strane, reditelјi i dramaturzi koji odaberu da postave na stotine puta viđenu bajku, moraju da razmisle šta je to što oni sada i ovde imaju novo da ponude deci, u odnosu na dosadašnja uprozorenja istog teksa.

Reditelј Davor Dragojević dramatizovao je i postavio bajku Princeza na zrnu graška H. K. Andersena u Pozorištu lutaka u Nišu. Narativnu izmenu koju čini u odnosu na original jeste uvođenje lika Zrna Graška i miša Haralanpija za kojeg će se ispostaviti da je praunuk miša Princa iz bajke (koji, istina za volјu, nije organski deo dešavanja na dvoru, niti utiče na njih, već nepomično stoji i postoji). Propuštena je prilika da Zrno graška bude zrno koje je zapravo žulјalo princeze i bilo ispod jorgana na kojima spavaju i koje bi svedočilo o njihovim karakterima iz prve ruke. Ovako je Grašak poslužio samo da prepriča priču o Princu i Princezi u nadi da će zanimlјivost njegove priče odložiti Mišiju glad i njegovu želјu da ga pojede. Tako je Grašak postao Šeherezada iz priče Hilјadu i jedna noć gde vezirova kći Šeherezada priča Kralјu po jednu priču svaku noć kako je on ne bi ubio. Grašak, kao i Šeherezada, pričom pokušava da sačuva svoj život.

Isprva vrlo simpatične, a kasnije repetativne scene Miša i Graška, nakon što nas uvedu u priču, služe autorima da odvuku pažnju dece od promene scenografije (scenografija Zorana Milošaković Tasić). Svaki put kada u dvor dođe nova princeza koju Prinčeva majka stavlјa na test – spavanje na zrnu graška – trpezarijski sto dvora menjao se u krevet sa jorganima. U tim momentima Miš i Grašak bi zabavlјali publiku. Čini se da su ova dva lika više trebala reditelјu nego deci.

Princeza na zrnu graška, foto: Pozorište lutaka Niš

Manjkavost ove predstave, a što je veoma česta bolјka srpskog lutkarskog teatra, jeste prisustvo dugačkih rečenica, gotovo monologa, i obilјa teksta koje lutka treba da „izgovori“. Lutka naprosto „ne trpi“ da dugo stoji nepomična i izgovara replike. Da bi bila živa, da bi postojala iluzija, lutki treba pokret i britke, sažete replike. Pisac Pačo Pančev u razgovoru s Radoslavom Lazićem ovo objašnjava rečima: „U lutkarskom teatru trebalo da ima, po mogućstvu, najviše stvari koje ne mogu da se odigraju na dramskoj sceni. Likovi ne treba da mnogo razmatraju (biti ili ne biti?), već da delaju.“ Delanjem, a ne iscrpnim pripovedanjem, ostvaruje se pun potencijal lutke. Zbog opširnih iskaza lutaka (dizajn lutaka Zorana Milošaković Tasić) u predstavi Princeza na zrnu graška pitanje je zbog čega je reditelј u predstavu implementirao lutke. Bajku su mogli da izvedu i glumci bez lutaka.

Predstava je, kako je napisano na afiši, odnosno programskoj knjižici predstave, namenjena deci starijoj od 3 godine. Iako deca tog uzrasta mogu da razumeju narativ bajke, trajanje čitave predstave, oko sat vremena, prevazilazi dužinu njihove pažnje. Umesto da se u programu promene godine cilјne grupe izvedbe, bolјe rešenje bi bilo da se trajanje priče skrati. Dva puta gledamo identičnu scenu u kojoj princeza dolazi u dvor, odlazi da spava, a Dvorska luda pokušava da otera glasnu pticu sa balkona koja bi mogla da probudi princezu. Već posle prvog puta jasno nam je kako test sa zrnom graška funkcioniše.

Muzika i songovi (kompozitor Alek Rodić) veoma je energična, odlično prati atmosferu na sceni, pokazuje različite žanrove u skladu sa emocijama i karakterima lika koji pevaju. Glumci (Bilјana Radenković, Dejan Gocić, Davorin Dinić, Mirjana Đorđević, Nataša Risić) vešto animiraju lutke, iako do kraja ostaje nerazjašnjeno zašto su obučeni u crna odela sa crvenom kuvarskom kapom (kostim Zorana Milošaković Tasić).

Zbog dece u publici, lutkari i reditelјi lutkarskih predstava moraju se podsetiti koje mogućnosti pruža lutka, da je lutkarstvo oživlјavanje neživih predmeta, oživlјavanje magičnih svetova, i najvažnije, moraju da imaju odgovor zbog čega pišu lutkarski, a ne dramski komad.

Lutkarska predstava namenjena deci starijoj od 3 godine Potraga za plavim zecom rediteljke Emilije Mrdaković u produkciji Pozorišta mladih, Novi Sad nastala je prema motivima dečje pesme Plavi zec Duška Radovića. Dramatizaciju potpisuje dramaturškinja Irina Subakov zajedno sa rediteljkom i glumačkom ekipom predstave.

Radnja je smeštena u jedinu, pa samim tim i najbolju agenciju za pronalaženje izgubljenih životinja gde tri detektiva (Marija Radovanov, Slobodan Ninković i Saša Latinović) dobijaju misterioznu kutiju od anonimnog pošiljaoca koji zahteva da pronađu nestalog plavog, čudnog zeca jedinog na svetu. Avantura započinje! Svako od detektiva ima ideju kuda se treba zaputiti kako bi se pronašla nestala životinja te družina odlazi u zemlju slatkiša, svemir i u duboko more. Međutim, tamo pronalaze mnoštvo plavih zečeva i ne mogu da razaznaju koji je onaj pravi, jedini na svetu. Do kraja uviđaju da ne postoji samo jedan pravi plavi zec već ih ima bezbroj i svi oni zapravo predstavljaju naše želje. Onaj plavi zec kojeg poželiš i uhvatiš je za tebe jedini i pravi i ostaće sa tobom koliko god želiš, kaže se u završnici predstave.

Iako je ideja predstave veoma univerzalna, poetična i maštovita, ona je prikazana verbalno na samom kraju kao svojevrsno objašenjenje poente čitave predstave, bez da su junaci do takvog zaključka došli sami tokom svoje detektivske potrage. Umesto da im pri povratku u svoju agenciju novi plavi zec kaže šta je značenje svih plavih zečeva koje su sreli na svom putu, bolje rešenje bi bilo da su junaci na samom početku imali želje koje su se tokom potrage ostvarile. Konkretno: detektivka Zvezdana je plavog zeca pronašla u kosmosu. Njen karakter je mogao od početka biti građen tako da je ona oduvek sanjala da postane kosmonautkinja i da ju je dolazak do plavog zeca tj. do cilja doveo do ostvarenja želje. Ovakva dramaturška intervencija za sva tri lika ne bi promenila poentu predstave, samo bi učinila priču razumljivijom za mlađi uzrast kojem je ova predstava i namenjena. Budući da preostala dva detektiva plave zečeve pronalaze u specifičnim prostorima – šećernoj zemlji i dubokom moru, bilo bi jednostavno razigrati njihove početne želje koje bi se pronalaskom zeca ostvarile.

Rediteljsko rešenje scene Zvezdane u kosmosu koje podrazumeva igru svetlosti i senke veoma je funkcionalno, ali pre svega vizuelno interesantno i retko u našim predstavama za decu. Iza platna sa nacrtanim zečevima (scenografkinja, kostimografkinja i dizajnerka lutaka Edna Mačković) na kojem se emituje video Zemljine kugle u Sunčevom sistemu, astronomskih tela, zvezdanih sazvežđa, svetlom oivičena silueta male kosmonautkinje pluta po nebeskom prostranstvu i pripoveda o svom iskustvu.

Osim pomenute scene, predstava obiluje maštovitim rediteljskim postupcima. Na primer glas iz misteriozne kutije sa početka koji izgovara pesmu Duška Radovića i poziva detektive da pronađu izgubljenog zeca, dočarava se tako što glumci animiraju nekoliko malih plavih kutija postavljajući ih na način da publici zaista izgledaju kao plavi zec. Velike bombone u zemlji slatkiša takođe su likovi koje glumci veoma vešto animiraju. Kostim junaka, plavi dugački mantili, asocira na odeće protagonista detektivskih romana i serija ili film noara, s time što se ovde vrlo uspešno prilagođava potrazi za životinjama i plavim nijansama.

Duhovitost predstava proizilazi iz samog teksta, kao na primer upotreba mašine po imenu zig-zagator za skeniranje unutrašnjosti sadržaja, zlatna ribica po imenu Ljubinka kao kućni ljubimac u detektivskoj agenciji, ali pre svega za smeh u publici zaslužna je fantastična, u svakom momentu precizna, igra glumaca. Gotovo je opčinjavajuć pokret u sceni pod vodom kada detektivi zbog svog načina kretanja deluju kao da su zaista miljama ispod površine mora. Iako predstava ne poziva direktno na interaktivnost sa publikom, to se ipak povremeno dešava što treba pripisati energiji i radosti glumaca na sceni. Plavi zec ove predstave je možda upravo ta radost igre koja se nezaustavljivo širi od momenta kada se zavesa podigne.