„Bajka je priča o čudesima koja se ne mogu zbiti. Reč bajka potiče od reči ‘bajati’ što znači ‘lečiti boljku tajanstvenim rečima’. Bajke najčešće imaju srećan kraj, jer pravda na kraju pobeđuje. Sve bajke počinju sa: Jednom davno…“
Andersenova „Devojčica sa šibicama“ je sigurno jedna od najkontraverznijih bajki koja i posle dva veka izaziva različite komentare. Svedoci smo da je ponovo aktuelizovana polemika o tome da li je treba zadržati i nastavnom programu (lektira za drugi razred osnovne) jer je po mišljenju nekih korisnika društvenih mreža „najtraumatičnija priča njihovog detinjstva“. Sa druge strane psiholozi kažu da bajka sa ovako snažnom porukom iz mnogo razloga treba da ostane u programu jer podstiče sazrevanje i maštu iako izaziva teška osećanja, tugu, nezaštićenost, neizvesnost, poniženost… Ipak smo najbliži stavu ruskog književnog kritičara Dobroljubova, još iz vremena kada je bajka nastala: „Andersenove bajke imaju divnu osobinu koja nedostaje drugim piscima za decu. U njima ono što postoji u stvarnosti poprima pesnički karakter, a ipak ne plaše dečiju maštu kojekakvim duhovima i mračnim silama. Andersen oživljava obične stvari i pokreće obične nežive predmete…“
Želim nešto drugo/Hoću nešto novo/Otići negde treba/I početi ispočetka…
Čini nam se da je autorski tim projekta „Devojčice sa šibicama „, uz podršku rukovodstva Pozorišta mladih i saradnju sa civilnim sektorom (Festival ekološkog pozorišta za decu i mlade – Bačka Palanka, Udruženje građana „Sloboda nema cenu“ – Novi Sad), hrabro iskoračio iz zone repertoarskog komfora osavremenjavajući ovu intrigantnu bajku i dodajući joj još jedan izuzetno važan segment, sa kojim smo svakodnevno suočeni, a koji se najčešće zaobilazi u širokom luku. To je priča o… deci u pokretu. O deci kojoj je ulica dom. O deci u koju često ne želimo da gledamo. O njihovim bajkama. Predstava o detinjstvu. O smrti. O empatiji. O trafikingu i strahu. Predstava o nadi i ljubavi. „Devojčica sa šibicama“ je predstava za decu i roditelje, i bajka koja nas uči da gledamo u ljude, a ne u zvezde, te da srećan kraj stvaramo upravo mi. Važno je naglasiti da je predstava prvenstveno namenjena deci starijoj od dvanaest godina i naravno odraslima jer ako se malo ozbiljnije sagleda to je populacija za koju, na globalnom nivou, u svim segmentima umetnosti, ima izuzetno malo kvalitetnih dela. Možemo na prste jedne ruke pobrojati autore i dela koja se bave tom ciljnom grupom u književnosti, filmu, pozorištu…
Suptilnim dramaturškim pristupom, Mina Petrić i Sonja Petrović, publiku suočava sa potresnim pričama koje se svakodnevno dešavaju, u našem neposrednom okruženju i često izazivaju nelagodu i pogrešne reakcije čak i onda kada su dobronamerne. Originalna bajka je isprepletana sa citatima iz knjige „Pozdravi nekog“ i autentičnim ispovestima dece iz Svratišta za decu i mlade Grada Novog Sada. Oživljavanjući obične stvari i pokrećući obične nežive predmete, rediteljski koncept Sonje Petrović se promišljeno zasniva na „jeftinoj“ scenografiji sačinjenoj od korišćenih kartonskih kutija i „antikviteta“ sa smetlišta, uz umešno korišćenje tehnike lutkarskog teatra objekata.
foto Vladimir Veličković
Jasmina Radujko je kostimografska rešenja ukomponovala sa „deponijskom“ scenografijom koristeći široki spektar iznošene garderobe sa buvljaka. Možda će oku strožijeg kritičara zasmetati neutralnost bakinog kostima koji je, čini se, poizašao iz tehničko/mizanscenskog problema tj. pozicije naratora koji Veru Hrćan Ostojić, u ulozi bake,vezuje da veći deo predstave provodi na vrhu merdevina. Kompozitor Igor Sakač je toplom akustičnom podlogom dodao još nekoliko sentimentalnih elemenata u mozaik koji je kod većeg dela premijerne publike izazvao neku čudnu vlažnost u očima ili bar knedlu u grlu.
Glumačka ekipa na čelu sa Verom Hrćan Ostojić , doajenom lukarske i dečije scene srpskih pozorišta, se posvećeno u bez ostatka upustila u delikatnu problematiku koju nosi ova kompleksna priča. Prenoseći svoje zamašno iskustvo Vera Hrćan Ostojić stoički, bez puno patetike, uspeva da sa svojim mladim kolegama uroni u srž problema i da pored snažnog dramskog efekta podvuče i edukativnu poentu u nastojanju da rasvetli probleme najranjivijeg segmenta ne samo našeg društva. Još uvek mlada ali već iskusna Kristina Savkov, u naslovnoj ulozi, se sa ogromnom posvećenošću uhvatila u koštac emotivno veoma zahtevnim zadatkom koji veoma lako može da odvuče glumce na pogrešan trag kroz jeftina i predramljena scenska rešenja. Muški deo ansambla je na sebe preuzeo ogroman deo posla i odgovornosti dočaravajući mnogobrojne direktne i slučajne, dobronamerne i one druge aktere, sa kojima su deca koja žive ulici u svakodnevnom kontaktu. Posebno nas raduje što su nam Ervin Hadžimurtezić, Aleksa Ilić i Danilo Milovanović, koristeći različite glumačke tehnike, još jednom pokazali da se u Pozorištu mladih dosledno neguje rad na raznovrsnosti glumačkog zanata uz maksimalnu profesionalnost i posvećenost savremenim teatarskim kretanjima.
Posebno treba podvući ozbiljnost sa kojom je autorsko/edukativni/izvođački tim pristupio procesu rada na predstavi kroz neposrednu saradnju sa decom i zaposlenima iz Svratišta za decu Grada Novog Sada uključujući u i stručne saradnike (psiholog Jelena Sokić i pravnik Dobrila Marković). Sa kojim elanom se čitav anasmbl posvetio ovom projektu nam govori i to da su, nakon burnog aplauza kojim su nagrađeni, izvođači zamolili publiku da ostanu u sali da bi porazgovarali o utiscima i eventualnim nedoumicama u vezi sa ovom problematikom i ta praksa je predviđena za sva buduća izvođenja.
foto Vladimir Veličković
Punu podršku ovom pionirskom poduhvatu je uputila i poverenica za zaštitu ravnopravnosti Republike Srbije, Brankica Janković, koja je svojim prisustvom na premijeri i učešćem u razgovoru nakon predstave nas uverila da ta podrška nije samo deklarativne prirode. Na kraju možemo da konstatujemo da nas raduje što je Pozorište mladih u svom dugodišnjem plodnom radu pokrenulo još jednu veoma bitnu dimenziju, edukaciju mladih i njihovih roditelja i suočavanje sa neposrednim okruženjem. Ova predstava može da baci svetlo na mrak u kom žive deca koja rade na ulici. Makar to svetlo bilo – plamen šibice.
Seršić i Pavlović odlučili su ispričati originalnu priču, što je, za razliku od naših papirnatih mudrovanja, zdravorazumsko rješenje. No dogodio se zanimljiv paradoks – pročistivši i oslobodivši tekst od (pre)velike količine riječi, rečenica i dijaloga, Pavlović je samu priču, koja se niti unutar cjelovitog teksta ne otvara na prvo čitanje, dodatno udaljio od jasnoće, čime ju je pomalo približio našoj „lirskoj“ ideji. Tek uz ključnu razliku – predstava je ostala uglavnom naslonjena na tekst, ne prepustivši se scenskoj igri.
Uz pomoć Rije Trdin, koja potpisuje likovno oblikovanje predstave, Seršić je likove pretočio u stolne lutke, dok je Mamu Mirakul oblikovao kao manekena, rijetko viđen tip lutke u našem profesionalnom lutkarstvu. Trdin je Clustrum i njegove likove zgodno omotala grotesknim ruhom, no nije uspjela napraviti dovoljnu distinkciju između donjeg i gornjeg svijeta te njihovih junaka. Također Agati bi više odgovaralo nježnije i mekše lice koje bi se bolje uskladilo s karakterom lika. Nesklad između izgleda i karaktera dodatno je podcrtala Kristina Fančović koja je Agatu obogatila dječjom zaigranošću i toplinom, vrlo zgodno je animacijski razigravši. Uvjerljivom i fino naglašenom animacijom Inga Šarić je Mamu Mirakul, uz skladnu asistenciju Srđana Kovačevića na tijelu i Ivane Vukićević na nogama, pretočila u umornu, no i dalje autoritativnu čuvaricu najvažnijih vrata. Vukićević se najviše i najefektnije poigrala svojim likom, malenim Lampijem, stvorivši nekoliko izuzetno duhovitih minijatura te lakoćom usmjeravajući pažnju gledatelja na njega. Đorđe Dukić bio je prepoznatljivo svoj kao Jozef, dok su Kovačević kao glas Tristana i pokreti šutljive Rine te Lidija Helajz kao troglavi Vrhovnik bili korektni.
