Na drugem strokovnem posvetu o kulturno-umetnosti vzgoji (KUV) na področju gledališča se bomo posvetili vprašanju razvoja občinstva ter gledališkemu opismenjevanju otrok, mladine in strokovnih delavcev v vzgoji in izobraževanju ter kulturi. V plenarnem delu vam bomo predstavili spletno platformo Zlata paličica in razmišljali o spodbujanju gledališke pismenosti – kako brati in razumeti gledališko predstavo. Spoznali bomo različne primere kreativnega partnerstva profesionalnih gledaliških ustanov in ustvarjalcev z vzgojno-izobraževalnimi zavodi in strokovnimi delavci v vzgoji in izobraževanju. Z interdisciplinarno skupino strokovnjakov bomo govorili o dejavnostih za razvoj aktivnega in kritičnega občinstva in vključevanju mladih kot aktivnega, kritičnega občinstva v kulturne dejavnosti. Del izobraževanja bo namenjen gledališkim delavnicam za dvig gledališke pismenosti.
Vabljeni strokovni delavci v vzgoji in izobraževanju ter kulturi, koordinatorji KUV, gledališki ustvarjalci, mentorji gledaliških skupin ter vsi, ki verjamete v gledališče in umetnost!
Dogodek bo izveden v spletni obliki, prek aplikacije Zoom, v ponedeljek 12., torek 13. in sredo 14. aprila med 17.00 in 19.30. Udeležba je brezplačna!
PROGRAM
Ponedeljek, 12. april 2021
16.40–17.00 REGISTRACIJA UDELEŽENCEV – prijava udeležencev v aplikacijo Zoom
17.00–17.15 POZDRAV UDELEŽENCEM IN POZDRAVNA NAGOVORA mag. Nataša Bucik, Ministrstvo za kulturo RS in mag. Mojca Jan Zoran, Slovenski gledališki inštitut
17.15–17.45 Nik Škrlec – GLEDALIŠKA STVARNOST Gledališki performance, ki ga je skozi prizmo ustvarjalca, na njemu lasten avtorski način za posvet pripravil gledališki igralec, televizijski voditelj in vsestranski ustvarjalec Nik Škrlec, predstavlja aktualno gledališko stvarnost.
17.45–17.50 ODMOR
17.50–18.35 GLEDALIŠKA PISMENOST, strokovno omizje Moderatorka: mag. Mojca Jan Zoran, Slovenski gledališki inštitut Sodelujoče: Nika Arhar, mag. Martina Peštaj in Adriana Gaberščik, članice strokovne komisije platforme Zlata paličica Kako brati in razumeti gledališko predstavo, kako izbrati gledališko predstavo za mlado občinstvo, zaprtje gledališč in ogledi predstav prek spleta, uporabnost spletne platforme Zlata paličica, ogled gledališke predstave s šolo … so teme, ki jih bodo odprle članice strokovnega omizja, teatrologinja Nika Arhar, razvojna psihologinja Martina Peštaj in profesorica razrednega pouka Adriana Gaberščik.
18.35–18.45 ODMOR
18.45–19.30 DELAVNICE Gledališka sodelovalnica Izvajalka: Brina Zoran, Slovenski gledališki inštitut Zakaj isto predstavo lahko razumemo vsak drugače? Kako gledališka predstava komunicira s svojo publiko? Zakaj, kako … Odgovore oblikujemo z zabavnimi in aktivnimi vajami v gledališki sodelovalnici.
Kako pripraviti/ne-pripraviti učence na obisk gledališča Izvajalka: Špela Šinigoj, SNG Drama Ljubljana Kako pripraviti mlade in manj izkušene gledalce na obisk gledališke predstave, ne da bi jim razlagali preveč? Omogočimo mladim, da gledališko predstavo gledajo in vidijo skozi svoje oči.
Kako uprizoriti slikanico Izvajalka: Tjaša Črnigoj, samozaposlena v kulturi Kaj uprizoriti, kadar pripravljamo uprizoritev z otroki in mladimi? Na kakšen način? S teoretičnimi izhodišči in praktičnimi vajami, ki jih ponuja delavnica, bodo adaptacije in dramatizacije izbranih slikanic in drugih besedil gledališke in uprizoritveno inovativne.
ePrešeren Izvajalec: Nik Škrlec, Društvo Dveh Uporabna in zabavna multimedijska delavnica mnemnotehnik na primerih zapomnjevanja dejstev o življenju in ustvarjanju Franceta Prešerna, z virtualno ekskurzijo po krajih in dogodkih, ki so zaznamovali njegovo življenje.
Stroj za zgodbe Izvajalka: Mojca Redjko, SNG Maribor Žoganje z besedami, gledališke igre za koncentracijo, povezovanje skupne in spodbujanje ustvarjalnosti. Oblikujte zgodbo z zabavnimi in igrivimi pravili, ki prav vsakemu udeležencu omogočajo radoživo sodelovanje.
Torek, 13. april 2021
16.40–17.00 REGISTRACIJA UDELEŽENCEV – prijava udeležencev v aplikacijo Zoom
17.00–17.25 KREATIVNO PARTNERSTVO, primeri dobrih praks Sodelujoči: Katja Peršak Hajdinjak, Gimnazija Franca Miklošiča Ljutomer; Samo M. Strelec, Novi Zato.; Jan Pirnat, JSKD Degustacije in predstavitev primerov dobrih praks sodelovanja profesionalnih gledaliških ustanov in ustvarjalcev z vzgojno-izobraževalnimi zavodi ter primer celostne oblike strokovnih usposabljanj za pedagoške delavce bodo predstavili Katja Peršak Hajdinjak, profesorica slovenščine, Samo M. Strelec, gledališki režiser, Jan Pirnat, svetovalec za gledališče.
17.25–17.30 ODMOR
17.30–18.30 RAZVOJ OBČINSTVA, predstavitve in komentar Moderatorka: Mojca Redjko, SNG Maribor Komentatorja: Blanka Gombač, OŠ Ivana Cankarja Trbovlje in Aljaž Primožič Sodelujoče: Alma R. Selimović, Zavod Bunker; Anja Pirnat, Gledališče Glej; dr. Zala Dobovšek; Špela Šinigoj, SNG Drama Ljubljana; Nika Bezeljak, KUD Moment; Sara Šabec in Nataša Živkovič, Mesto žensk Kratkim predstavitvam različnih primerov spodbujanja razvoja aktivnega in kritičnega gledalca ter aktivnega vključevanja mladih v gledališko stvarnost bo sledil pogovor moderatorke s komentatorjema, Blanko Gombač, profesorico slovenščine in nemščine ter Aljažem Primožičem, mladim aktivnim gledalcem in spremljevalcem gledališča.
18.30–18.45 ODMOR
18.45–19.30 DELAVNICE Gledališka sodelovalnica Izvajalka: Brina Zoran, Slovenski gledališki inštitut Zakaj isto predstavo lahko razumemo vsak drugače? Kako gledališka predstava komunicira s svojo publiko? Zakaj, kako … Odgovore oblikujemo z zabavnimi in aktivnimi vajami v gledališki sodelovalnici.
Kako pripraviti/ne-pripraviti učence na obisk gledališča Izvajalka: Špela Šinigoj, SNG Drama Ljubljana Kako pripraviti mlade in manj izkušene gledalce na obisk gledališke predstave, ne da bi jim razlagali preveč? Omogočimo mladim, da gledališko predstavo gledajo in vidijo skozi svoje oči.
Kako uprizoriti slikanico Izvajalka: Tjaša Črnigoj, samozaposlena v kulturi Kaj uprizoriti, kadar pripravljamo uprizoritev z otroki in mladimi? Na kakšen način? S teoretičnimi izhodišči in praktičnimi vajami, ki jih ponuja delavnica, bodo adaptacije in dramatizacije izbranih slikanic in drugih besedil gledališke in uprizoritveno inovativne.
ePrešeren Izvajalec: Nik Škrlec, Društvo Dveh Uporabna in zabavna multimedijska delavnica mnemnotehnik na primerih zapomnjevanja dejstev o življenju in ustvarjanju Franceta Prešerna, z virtualno ekskurzijo po krajih in dogodkih, ki so zaznamovali njegovo življenje.
Stroj za zgodbe Izvajalka: Mojca Redjko, SNG Maribor Žoganje z besedami, gledališke igre za koncentracijo, povezovanje skupne in spodbujanje ustvarjalnosti. Oblikujte zgodbo z zabavnimi in igrivimi pravili, ki prav vsakemu udeležencu omogočajo radoživo sodelovanje.
Sreda, 14. april 2021
16.40–17.00 REGISTRACIJA UDELEŽENCEV – prijava udeležencev v aplikacijo Zoom
17.00–17.25 PREDSTAVITEV PROJEKTA GLEDA(L)IŠČE Maja Šorli, Brina Zoran, Slovenski gledališki inštitut Gleda(l)išče je petletni nacionalni projekt kulturno-umetnostne vzgoje na področju gledališča, ki temelji na kreativnem partnerstvu vzgojno-izobraževalnih zavodov s kulturnimi ustanovami in ustvarjalci na gledališkem področju. Projekt v formalno učno okolje vpeljuje neformalne, kreativne pristope za povečanje znanja o gledališču, uprizoritvenem procesu, dramatiki in dediščini gledališča.
17.30–17.35 ODMOR
17.35–18.05 PREDSTAVITEV PROJEKTA IGRIŠČE ZA GLEDALIŠČE 2.0. Alma R. Selimović, Zavod Bunker Igrišče za gledališče 2.0 je petletni nacionalni pilotni projekt kulturno-umetnostne vzgoje na področju gledališča, ki poskuša povezati sodobno umetnost in formalno izobraževanje z razvijanjem modelov učenja, v katerih sodelujejo umetniki. Ena izmed najzanimivejših aktivnosti projekta je Šola v kulturi.
18.05–18.10 ODMOR
18.10–18.40 PREDSTAVITEV PROJEKTA PRVI PROZOR Mojca Redjko, Mateja Kokol, SNG Maribor Prvi prizor: Gledališče kot prostor učenja simbolnih jezikov je petletni projekt kulturno-umetnostne vzgoje na področju gledališča, ki ga izvaja Drama SNG Maribor. Namenjen je razvoju inovativnih učnih okolij in prožnih oblik učenja na področju gledališke umetnosti, ki nastajajo v sodelovanju pedagogov in umetnikov.
Udeleženci posveta bodo prejeli Zoom povezavo v ponedeljek, 12. aprila 2021.
Navodila ob prijavi Z enim e-naslovom se lahko oseba prijavi enkrat.
Kdor potrebuje potrdilo o udeležbi, se mora udeležiti skupno 8 ur posveta in mora tako izbrati vse plenarne dele in dve različni delavnici (eno delavnico v ponedeljek, 12. aprila in drugo v torek, 13. aprila).
Kdor ne potrebuje potrdila o udeležbi, se lahko prijavi na poljubno število dogodkov. Lahko tudi zgolj na posamezni dogodek.
Udeleženci, ki ne prihajajo iz ustanov (študentje, samozaposleni v kulturi, …) naj namesto informacije o ustanovi zapišejo svoj status in nadaljujejo s svojimi podatki (naslov).
Možne so odjave.
Za dodatne informacije pišite, prosim, na naslov: izobrazevanje@slogi.si.
Organizacijski odbor: mag. Nataša Bucik (Ministrstvo za kulturo RS), Nada Požar Matijašič (Ministrstvo za izobraževanje, znanost in šport RS), Vladimir Pirc (Zavod RS za šolstvo), mag. Mojca Jan Zoran (Slovenski gledališki inštitut), Brina Zoran (Slovenski gledališki inštitut)
Organizatorji: Slovenski gledališki inštitut, Zavod Republike Slovenije za šolstvo, Ministrstvo za izobraževanje, znanost in šport RS, Ministrstvo za kulturo RS, Cankarjev dom v Ljubljani ter kulturne ustanove in ustvarjalci s področja uprizoritvenih umetnosti
Slovenski gledališki inštitut je nacionalni koordinator kulturno-umetnostne vzgoje za gledališko področje, nosilec in izvajalec nacionalnega projekta Gleda(l)išče ter urednik spletne platforme Zlata paličica, referenčne baze za iskanje in prvo spoznavanje kakovostnih gledaliških predstav profesionalnih gledaliških ustvarjalcev za otroke in mladino.
Napovedujemo spletno premiero predstave REČI REČI v avtorstvu Jana Rozmana in Julie Keren Turbahn, ki bo v četrtek, 15. aprila 2021, ob 18.00.
Predstava temelji na njunih skupnih predhodnih raziskavah predmetnega gledališča v uprizoritvi Predmetenje ter umetniški rezidenci v berlinskem gledališču za mlado občinstvo FELD. Daljša uprizoritvena raziskava materialnosti in sodobne uporabe in dojemanja predmetov je privedla do tokratne uprizoritve za otroke v Lutkovnem gledališču Ljubljana, ki se poleg zavoda EMANAT in mladinskega gledališču FELD v Nemčiji podpisuje kot koproducent uprizoritve.
Hrvatsko društvo književnika za djecu i mlade i Umjetnička organizacija „Asser Savus“, s ciljem poticanja domaćeg dramskog stvaralaštva za djecu i dječjeg dramskog stvaralaštva, četvrti put objavljuju Javni poziv za prijavu tekstova i dodjelu nagrade TENA I TENICA.
Na poziv za nagradu TENA mogu se javiti autori s neobjavljenim dramskim tekstom pisanim za lutkarsko kazalište i kazalište za djecu. S obzirom na to da prošlogodišnji natječaj zbog pandemije koronavirusa nije priveden kraju, u obzir će se uzeti pristigli radovi od prošle godine.
Na poziv za nagradu TENICA mogu se prijaviti osnovnoškolci. Pojašnjenje: AKO SI UČENIK VIŠIH RAZREDA OSNOVNE ŠKOLE, NAPIŠI IGROKAZ I POŠALJI NA NATJEČAJ !!
Tekstovi moraju biti pisani na hrvatskom jeziku i ne smiju biti izvedeni ili objavljeni do ožujka 2021. godine.
Potrebno je dostaviti tri primjerka teksta te u posebnoj omotnici (zatvorenoj), na kojoj je ispisana šifra, podatke o autoru (puno ime, adresa, broj telefona) s naznakom „za Nagradu Tena i Tenica“.
Autor može prijaviti jedan tekst slanjem na adresu:
Umjetnička organizacija “Asser Savus”, Kralja Tvrtka Kotromanića 14, 32100 Vinkovci.
S veseljem najavljujemo da će se 26. revija lutkarskih kazališta održati od 2. do 10. studenoga 2021. u Rijeci.
Pozivamo sva lutkarska i dječja kazališta u Hrvatskoj da prijave svoje predstave ukoliko žele ući u selekciju Festivala. Broj prijava po kazalištu je ograničen na 2, a primaju se do 22. travnja 2021. Kazališta koja uđu u selekciju bit će o tome obaviještena do 23. lipnja 2021. Organizator zadržava pravo selekcije predstave i po pozivu. Napominjemo da će pri selekciji kvalitativni element predstave biti rukovodeći, a najveći broj predstava bit će namijenjen vrtićkom i mlađem školskom uzrastu.
Organizator snosi troškove hotelskog smještaja, prehrane, dio troškova prijevoza te osigurava tehničku podršku.
Molimo sve zainteresirane da na adresu Gradskog kazališta lutaka Rijeka pošalju video snimke prijavljene predstave (linkom na objavljeni zapis na internetu), a e-mailom dostave popunjenu prijavnicu, tehničku listu, fotografije, kratak sadržaj predstave uz glumačku i autorsku podjelu.
Ovogodišnje, 26. Lutkarsko proljeće održat će se virtualnom obliku u vremenu od 12. travnja do 12. svibnja 2021. godine. Zbog trenutne epidemiološke situacije, producent ove manifestacije, Umjetnička organizacija „Asser Savus“, primorana je ove godine organizirati kompletan program online.
Program 26. Lutkarskog proljeća:
• osam lutkarskih predstava za djecu i mlade (zakupljena prava prikazivanja)
• virtualno gostovanje četiri hrvatska književnika za djecu i mlade
• kreativne online radionice izrade i oblikovanja lutaka za djecu
• izložbe „Lutke – instalacije“ studenata Akademije za umjetnost i kulturu u Osijeku
• dodjela nagrada laureatima u području hrvatske lutkarske umjetnosti (27. svibanj) UO „Asser Savus“ otkupila je prava za prikazivanja osam lutkarskih predstava za djecu i mlade:
• Gradsko kazalište lutaka Rijeka – SRETNA KUĆICA
• Kazalište Lutaka Zadar – CAFFE KRALJEVSTVO
• Dječje kazalište Branka Mihaljevića u Osijeku – MI SE VUKA NE BOJIMO
• LOFT (Lutkarska organizacija koju fakat trebamo) – LABORATORIJ ŽIVOTA
• Kazalište Prijatelj, Zagreb – HRVATSKE VILE I VJEŠTICE
• Kazalište Virovitica – BAJKE I JOŠ NEŠTO…
• Mali teatar, Zagreb – PALAC SIM, PALAC TAM
• Kazališna družina “Ivana Brlić Mažuranić”, Slavonski Brod – MODROBRADI
Organizator će sve linkove snimljenih predstava poslati svim vrtićima i osnovnim školama koje se nalaze na području Vukovarsko-srijemske županije.
U utorak 30. marta je u Pozorištu mladih, u Novom Sadu izvedena 22. repriza lutkarske predstave „Na vukovom tragu“, dramatizacija poznate novele Džeka Londona „Zov divljine“ u režiji mladog češkog reditelja Jakuba Maksimova. Ova izuzetna predstava, ovenčana brojnim nagradama, bilo bi ih i više da nije COVID-a 19, pošasti koja nas je sve izbacila iz ravnoteže… Ova informacija ne bi privukla posebnu pažnju ni da se nalazimo u redovnim prilikama a ne u vanrednim. Međutim, da se ne dešava ovo što nam se dešava naslov ovoga teksta bi verovatno bio: Uspešan nastup Pozorišta mladih u Japanu! Naime, 21. repriza je izvedena u petak 26. marta (on-line), u okviru festiva MIRAI 2020 (20th ASSITEJ World Congress & International Performing Arts Festival for Children and Young People / MIRAI 2020.)
Krenimo redom, ovih dana je u Japanu, tačnije od 22.marta do 1.aprila održan kongres ASSITEJ-a, asocijacije koja okuplja predstavnike nacionalnih centara i pozorišta za decu i mlade, iz čitavog sveta. Slobodno možemo reći da je kongres ogromnih razmera tako da ga je skoro nemoguće ispratiti u celosti, teško je i prepričati sva dešavanja koja su se odigravala u tih desetak dana. Moramo napomenuti da je kongres trijenalnog karaktera, te da je trebao da bude održan u maju 2020. godine, u Tokiju, ali je zbog pandemije odložen za 2021. sa nadom da će se stanje stabilizovati i održati u punom kapacitetu. Silom prilika, jubilarni, 20. Svetski ASSITEJ kongres i festival MIRAI, prvi put u 55 godina postojanja, održan je, istovremeno u čitavom svetu, u hibridnom izdanju. Pored programa koji je tekao uz prisustvo publike, u tri grada u Japanu, uz poštovanje propisanih mera, veći deo se odvijao u virtuelnom formatu, što je sa druge strane, omogućilo velikom broju delegata, umetnika i stvaralaca iz čitavog sveta, da u njemu učestvuje i prati u realnom vremenu ili da ih gledaju, na zahtev, u snimljenim verzijama. Ovaj tehnički, zahtevan i složen, poduhvat pružio je učesnicima, širom planete, izuzetnu priliku koju su iskoristili. Prema podacima od 30 marta, dešavanja je pratilo 1.197 učesnika, sa punom karticom – propusnicom (cena 40$), koja im omogućava da posle završenog kongresa pogledaju sve snimljene programe do 11. aprila.
Tokom kongresa je održano158. različitih sesija, konferencija, prezentacija i programa u kojima su učestvovali umetnici sa svih kontinenata. Ipak, glavni i najatraktivniji program je bio MIRAI 2020 – Festival predstava za decu i omladinu iz čitavog sveta, napominjemo da selekcija obuhvata trogodišnju svetsku produkciju, prijavljenih je bilo preko 1.200 projekata. Odabrano i prikazano je 25. predstava, sedam iz Japana (privilegija domaćina), dok ostalih 18. je iz 16. različitih zemalja, sa po dve predstave bili zastupljeni Kina i Južna Koreja. Izvođenje predstava i projekcija se odvijala u Tokiju i Naganu, publika, sastavljena prvenstveno od dece, je burnim aplauzom nagradila sve predstave. Nakon izvođenja akteri su, posredstvom Zoom aplikacije, razgovarali sa publikom i kritičarima, posle projekcije novosadske predstave, pored glumaca, u diskusiju se uključio reditelj Jakub Maksimov iz Praga, kao i Lazar Novkov, kompozitor, iz svog studia u Novom Sadu.
Po rečima Diane Kražanić Tepavac, predsednice Izvršnog odbora ASSTEJ – Srbija, naša zemlja se svojim zapaženim i sadržajnim nastupom, u više programa, dostojno predstavila i izazvala veliko interesovanje. Svetski ASSITEJ kongres i festival je najznačajniji događaj u trogodišnjem ciklusu asocijacije. Tom prilikom se održava Generalna skupština na kojoj se donose važne odluke i plan rada asocijacije, raspravljaju goruće teme, bira predsednik, sekretar i članovi Izvršnog odbora. Takođe se određuju nacionalni centri koji će biti domaćini narednog kongresa, kao i dva godišnja okupljanja, između kongresa; zatim, tu su i Umetnički susreti ( Artistic Encounters), prirpema ih i vodi Izvršni odbor, uvek imaju unpred pripremljenu dramaturgiju. Diskutuje se o temama za koje su svi zaintersovani i imaju priliku da razmenjuju ideje. Često iz tih diskusija dolazi do inspiracija za stvaranje novih programa asocijacije. Tu je i konferencija ITYARN mreže koja okuplja predstavnike akademske i naučne zajednice u izvođačkim umetnostima za decu i mladu publiku; zatim različiti seminari , radionice, razgovori, otvoreni formati koji nude prostor za susrete i upoznavanja delegata i/ili kratke prezentacije kojima se predstavlja njihov rad, praksa ili određeni projekat. Naravno internacionalni festival MIRAI, na kojem se prikazuju odabrane predstave iz sveta koje po svojim umetničkim kvalitetima predstavljaju sam vrh svetske produkcije i svojevrstan su putokaz kojim se pravcima ovo polje kreće , koje su aktuelne teme, kroz koje forme , estetike, inovativne interdisciplinarne oblike i pristupe se o njima razmišlja i govori sa scene… i na kraju ceo segment festivala koji predstavlja nacionalnu (japansku)scenu. Tu je, svakako, pitanje istraživanja novih mogućnosti komunikacije , značaja i mesta umetnosti i umetničkog stvaralaštva za i sa decom i mladima, u ovom trenutku svetske realnosti. Okolnosti koje je nametnula pandemija su zauzele veliki deo prostora i obeležile čitavu godinu iza nas, naravno i ovaj kongres. Bitno pitanje je održivosti kao i pitanje siromaštva, i iznad svega pitanja inkluzivnog, participativnog pozorišta za decu i mlade, kao teme o kojima se razgovaralo kroz različite pristupe i uglove.
Kongres je najznačajnije okupljanje predstavnika u trogodišnjem ciklusu organizacije. Pored MIRAI festivala u središtu je Generalna skupština na kojoj se odlučuje o narednom trogodišnjem planu , pravcu delovanja koji se odvija kroz programe projekte. Između dva kongresa održavaju se ASSITEJ -Umetnička okupljanja (Artistic Gathering) –za koje se takođe podnosi kandidatura za zemlju domaćina. Ta okupljanja su najznačajnija godišnja okupljanja profesionalaca u izvođačkim umetnostima u svetu. Bitno je podvući da je u maju 2020. na skupštini, održanoj online, na kojoj je Kongres u Japanu odložen za godinu dana, Srbija dobila organizaciju AAG (ASSITEJ Artistic Gathering) -Svetsku konferencija u 2023. godini. Za naš centar to je velika odgovornost ali i prilika da se naša profesionalna pozorišna i plesna scena za decu i mlade predstavi u punom kapacitetu kolegama u svetu.
U cilju promocije organizacije Svetske konferencije pozorišta za decu i mlade 2023. u Srbiji, je bilo važno da ovom prilikom budemo što vidljiviji , da pokažemo da smo relevantni za saradnju i učešće kao i da budemo prisutni kvalitetnim i raznovrsnsvi im programima i da svojim prisustvom u značajnom broju, pošaljemo poruku dobrodošlice. Naša delegacija je, virtuelno, brojala 18 članova, uključujući članove izvršnog odbora koji su aktivno učestvovali u mnogim (on line) programima, diskusijama kao i u razmeni znanja.
Učešće srpskih umetnika na festivalu i kongresu:
– Marijana Prpa Fink, Univerzitet u Novom Sadu, predstavila je svoj rad „Planetarijum – Putovanje zvuka i percepcija“ (Ples sa planetama – uticaj pozorišnih tehnika na decu sa oštećenim sluhom), u okviru ITYARN konferencije.
– Diana Kražanić Tepavac, predsednica IO ASSITEJ Srbija, i Sonja Petrović rediteljka i multimedijalna umetnica , direktorka FEP (Bačka Palanka) učestvovale su na online sesiji „Next Generation Network“, tom prilikom su održale video prezentaciju o Regionalnom rezidencijalniom programu za mlade umetnike “Ograničenja i izazovi u pozorištu za decu i mlade “, održan 2018.g. u Novom Sadu, nakon koje je deo učesnika pokrenuo regionalnu platformu za razvoj i afirmaciju pozorišta za decu i mlade “ Od malih nogu”. Sonja Petrović je pozvana da zajedno sa kolegom, Amir Nawaz, u naredne tri godine vodi „Next Generation ASSITEJ International mrežu.
– Na festivalu, revijalnog karaktera, je prikazana predstava “Na vukovom tragu”, Pozorišta mladih iz Novi Sada, narednog dana akteri su imali jednosatni, on line, razgovor sa publikom u kome su predstavili svoj rad i odgovarali na pitanja publike i kolega iz celog sveta.
– ASSITEJ Srbija je učestvovao u programu svečane ceremonije zatvaranja Kongresa video porukom kojom je uputio dobrodošlicu kolegama iz međunarodne zajednice, kao poziv da dođu u Srbiju na AAG (ASSITEJ Artistic Gathering), Svetski konfernciju pozorišta za decu mlade 2023.g. kao i na festival koji će biti organizovan pod nazivom, „Uskoči – Jump in!“
– Diana Kražanić Tepavac, dugogodišnja predsednica nacionalnog saveza ASSITEJ Srbija, glumica i dramski pedagog, je na sesiji Generalne skupštine dobila titulu Počasne članice svetske asocijacije ASSITEJ-a.
– Dalija Aćin Thelander, koreografkinja savremenog plesa nagrađena je najvišim priznanjem u ovoj oblasti, za umetničku izuzetnost (Artistic Excellence Assitej International Award ) za rad na polju plesne umetnosti za bebe, posebno bebe sa senzornim poteškoćama.
– U godišnjem časopisu asocijacije ASSITEJ Interational MAGAZIN objavljen je članak Milene Depolo „Towards the (Un)Known – Sound. Silence. Respect.“ (Ka (ne) poznatom – zvuku. Tišina. Poštovanje.)
Na kraju samo želimo da poručimo: „Vodite decu u pozorište, tamo mogu da vide, čuju, osete, misle i maštaju“, kao što nam ASSITEJ poručuje sa plakata koji je objavljen povodom 21. marta, Svetskog dana lutkarskih pozorišta!
Pozorište je susret inspiracija razmena mišljenja puno ideja oduševljenje poruka i pouka zabava istina radost snaga. Pozorište je ljubav. Pozorište će preživeti sve. Srećan vam svetski dan pozorišta!
Međunarodni pozorišni institut (International Theatre Institute) koji predstavlja krovnu organizaciju UNESКO-a za pozorište i izvođačke umetnosti, povodom 27. marta, Svetskog dana pozorišta, objavio je za 2021. godinu poruku čuvene engleske glumice i dobitnice Oskara HELEN MIREN (Helen Mirren). Uživajte!
„Ovo je bilo veoma teško vreme za žive nastupe i mnogi umetnici, tehničari i zanatlije, muškarci i žene mučili su se i borili u profesiji koja je već prepuna nesigurnosti.
Možda ih je baš ta, uvek prisutna nesigurnost učinila sposobnijima da visprenošću i hrabrošću prežive ovu pandemiju.
Njihova mašta se u ovim novim okolnostima već pretočila u inventivne, zabavne i potresne načine komunikacije, naravno velikim delom zahvaljujući internetu.
Ljudska bića pričaju jedni drugima priče otkad postoje na ovoj planeti. Prelepa pozorišna kultura živeće sve dok nas bude ovde.
Кreativni poriv pisaca, dizajnera, plesača, pevača, glumaca, muzičara, reditelja, nikada neće biti ugušen i u vrlo bliskoj budućnosti će ponovo procvetati novom energijom i novim razumevanjem sveta koji svi delimo.
Who See zajedno sa Centrom za zaštitu i proučavanje ptica (CZIP) Crne Gore, predstavlja važan doprinos u borbi protiv lovokradje tj. krivolova.
Na prošlogodišnju inicijativu Centra za zaštitu i proučavanje ptica (CZIP) Who See su uradili pjesmu i animirani video spot, koji će biti sastavni dio njihove kampanje protiv krivolova. Pjesma i propratni video spot “Krivolov”, imaju za cilj da ukažu na ovaj, sve veći – regionalni – problem, kao i na upotrebu nedozvoljenih sredstava za lov, poput vabilica, mreža i drugih različitih mamamca za ptice. Nažalost, ova nelegalna aktivnost utiče čak i na vrste koje su ugrožene i zakonom zaštićene, a borba da se zaštite rijetke ptice, trebalo bi da budu dio odgovornosti svakog pojedinca ovog regiona: “Vreme je da zajedno kažemo NE krivolovu!” – kažu Who See.
Ovim putem, u saradnji sa Centrom za zaštitu i proučavanje ptica (CZIP), Who See daju svoj doprinos domenu društvene odgovornosti.
Beat: Mario Đorđević Tekst: Mario Đorđević, Dejan Dedović Aranžman: Mario Đorđević Mix i master: Dejan Vučković Video: Mario Đorđević Režija, Art direkcija: Mario Đorđević Ilustracija: Mario Đorđević i Nemanja Abazović Animacija: Rudnik Film Izvršna produkcija: Nikola Rajović (Beats per Montenegro)
Kako sami umjetnici, posebice oni najugroženiji, ne bi nemoćno sjedili i jadikovali nad nametnutom situacijom, nekoliko se nezavisnih organizacija iz regije okupilo i pokrenulo platformu OD MALIH NOG(U). Članovi platforme kao glavni su cilj postavili afirmaciju i promociju kazališta za djecu i mlade. Jedan od prvih koraka u realizaciji tog dugoročnog plana bila je organizacija online konferencije
Iako su u Hrvatskoj formalno bile zatvorene tek pokoji mjesec, izvedbene su umjetnosti postale jedna od najvećih žrtava pandemije i pratećih joj mjera u neskladu. Taj nesklad na svojoj su koži najjače osjetila kazališta za djecu i mlade i lutkarska kazališta koje su stroge mjere bacile na koljena. I dok gradska kazališta još preživljavaju zahvaljujući osiguranom novčanom iznosu, nezavisne družine izgurane su do ruba i preko njega te je veliko pitanje koliko će ih dočekati normalizaciju. No ovo nije prvi udarac na umjetnički izraz koji od početaka raste u dubokoj sjeni velikog brata, „kazališta za odrasle“, već logičan plod sustavna zanemarivanja i omalovažavanja od strane svih sastavnica našeg društva.
Kako sami umjetnici, posebice oni najugroženiji, ne bi nemoćno sjedili i jadikovali nad nametnutom situacijom, nekoliko se nezavisnih organizacija iz regije okupilo i pokrenulo platformu OD MALIH NOG(U). Riječ je o Lutkarskoj organizaciji koju fakat trebamo LOFT iz Zagreba, Festivalu ekološkog pozorišta FEP iz Bačke Palanke, Dramskom studiju Prazan prostor iz Podgorice i Zavodu Odprti predali iz Kranja, koje su kao glavni cilj postavile afirmaciju i promociju kazališta za djecu i mlade u regiji. Jedan od prvih koraka u realizaciji tog dugoročnog plana bila je organizacija online konferencije, koja je u pet dana oko pet vrućih tema okupila četrdesetak stručnjaka iz kazališta za djecu i mlade.
Iako je svima već dosta razgovora preko ekrana, još i više njihova praćenja, konferencija je okupila neobično velik broj gledatelja – gledanost konferencije uživo kretala se od 30 do 60, a kasnija klikanost između 1000 i 1500. Pridruži li se tomu aktivnost gledatelja koji su se pitanjima uključivali u konferenciju, nameće se zaključak da su kazališni umjetnici koji se obraćaju djeci i mladima šutnju odlučili zamijeniti dijalogom koji otvara mogućnost suradnje, posebice između klimavih nezavisnih stolaca i ipak ugodnijih institucionalnih fotelja.
Repertoarne politike
Upravo je potreba za pojačanom koprodukcijom bila tema prvoga dana konferencije na kojemu su, u moderaciji Zale Dobovšek i Tjaše Bertoncelj, sudjelovali Leo Vukelić (Tigar teatar), Peter Kus (Zavod Kuskus), Vedrana Balen Spinčić (GKL Rijeka), Saša Lončar (KD Qulenium), Zoran Rakočević (Korifej) i Jelena Patrnogić (Pozorište za decu Kragujevac). Zaključak je tog dijela konferencije da su koprodukcije između institucija i nezavisnih umjetnika na razini cijele regije nužne za preživljavanje, a platforma OD MALIH NOG(U) mogla bi postati logično mjesto za produbljivanje i umnažanje suradnji unutar regije.
Jedan od motiva koprodukcija jest nestašica novca, no to nije jedino što muči kazališne umjetnike koji se obraćaju djeci i mladima, već je logična posljedica nagomilanih problema s kojima se susreću dugi niz godina, sličnih u cijeloj regiji. Zajednički je problem ignoriranje od strane vlasti. Jedan od razloga tomu je i nedovoljno prepoznavanje od strane kolega iz „velikih“ kazališta koje kazalište za djecu i mlade i dalje promatraju tek kao početnu ili odskočnu dasku u svijet ozbiljnog kazališta. To je velik problem u razvoju tog kazališnog izraza, što je pokazao (i) drugi dan konferencije, tematski usmjeren na repertoarne politike. U njemu su, u moderaciji Igora Tretinjaka, sudjelovali Drago Utješanović (Žar ptica), Marija Tudor (GKL Split), Aleksandar Nikolić (Malo pozorište Duško Radović), Branka Femić Šćekić (Teatar mladih), Katja Pegan (Gledališče Koper) i Ajda Rooss (Lutkovno gledališče Ljubljana). Većina sudionika ukazala je na (tek) jedan od paradoksa kazališta za djecu i mlade – gotovo apsolutnu moć odraslih, točnije pedagoga, u odlučivanju i izboru predstava na koje će voditi djecu. Ta moć ljudi koji kazalište shvaćaju tek produženim dijelom nastavnog procesa dobrim dijelom reže krila institucija u oblikovanju repertoara. U tom aspektu znatno su hrabrija nezavisna kazališta, koja ne odgovaraju višim instancama, već isključivo vlastitoj egzistenciji, što rezultira prividnim paradoksom da se u posljednje vrijeme ključni izvedbeni pomaci događaju izvan institucija. I zato je jako važno sačuvati nezavisno kazalište, a jednu od slamki spasa ponovo vidimo u prvoj temi – koprodukciji nezavisnih i institucionalnih kazališta.
Važnost povezivanja
U fokusu trećeg dana bile su kulturne politike, a sudjelovali su Diana Kržanić Tepavac (Assitej Srbija), Romano Bogdan (HC Assitej i KD Pinklec), Petar Pejaković (Kotorski festival pozorišta za djecu), Lidija Dedović (Kraljevsko pozorište Zetski dom), Mojca Jan Zoran (Slovenski gledališki inštitut, Zlata Paličica), Tijana Delić (savjetnica gradonačelnika Novog Sada za kulturu), Maja Zrnčić (Ministarstvo kulture i medija RH, Ruksak /pun/ kulture) i Nataša Bucik (slovensko Ministarstvo za kulturu, Kulturni bazar), vođeni čvrstom rukom moderatora Marija Kikaša. U cijeloj je regiji, a ponajviše u Crnoj Gori, kazalište za djecu i mlade tek jedno od nužne, no zaboravljene djece politike, no postoje i rijetki pozitivni primjeri suradnje poput projekata Zlata paličica, Kulturni bazar i Ruksak (pun) kulture.
Na više mjesta spomenuta je važnost povezivanja, što je bilo u žarištu i četvrtog dana konferencije, kad su Katarina Klančnik Kocutar i Tanja Lužar (Lutkovno gledališče Maribor), Tadeja Pungerčar (Festival Bobri), Milanka Čolović (Naj, naj, naj festival), Livija Kroflin (PIF), Sonja Petrović (Festival ekološkog pozorišta za decu i mlade u Bačkoj Palanki), Ivana Kukolj Solarov (kazalište Toša Jovanović iz Zrenjanina) i Davor Dragojević (Festival lutkarstva, Crna Gora), vođeni moderatorom Andrejom Čanjijem, govorili o festivalima u regiji. Glavne teme bile su mogućnost suradnje među festivalima, ali i širenje sadržaja na, primjerice, radionice kazališne kritike koja će činiti važan dio platforme OD MALIH NOG(U).
Status kazališta za mlade
Završni dio online konferencije o kazalištima za djecu i mlade pripao je još jednom vrućem krumpiru – kazalištu za mlade, o čemu su, u moderaciji Divne Stojanov, govorili Nina Meško (Javni sklad za kulturne dejevnosti) i Tereza Gregorič (Amaterski mladinski oder, Nova Gorica), Nina Horvat (Teatar Tirena) i Davor Dokleja (KD Pinklec i Dramski studio Dada), Anđelka Nikolić (Hop.la) i Uroš Mladenović (Teleport teatar) te Mirko Radonjić (Prazni prostor) i Ivona Čović Jaćimović (Arlekin). Sugovornici su istaknuli potrebu za naglašenijim povezivanjem ministarstava kulture i obrazovanja te za sistematizacijom statusa i obrazovanja dramskih pedagoga. Također, zapaženo je da u predstavama za mlade nije toliko problem tema, već izraz koji ili podilazi mladim publikama ili se udaljava od njih zbog nerazumijevanja ciljanih publika.
Iako nije riješila status kazališta za djecu i mlade, konferencija je otvorila brojna važna pitanja te stvorila temelje za dijalog. No platforma Od malih nog(u) svjesna je da su razgovori tek jedan od pristupa problemima i njihovu rješavanju. Zato će daljim dijalozima potkraj ožujka pridružiti Internet portal, koji će cjelovito pratiti kazališta za djecu i mlade u regiji. Samim time konferencija je napravila velik korak u upoznavanju s novom energijom koja se pojavila u umjetničkom izrazu umornom od stalnih gaženja, zanemarivanja i zaobilaženja.
Sonja Petrović pozorišna je rediteljka koja uspeva da spoji vaninstitucionalni i institucionalni rad, da se podjednako bavi cirkuskom umetnošću, radijskom i pozorišnom režijom, jednom rukom da vodi Festival ekološkog pozorišta za decu i mlade, a drugom produkcijsku kuću Škart Art. Kako su joj ruke pune, nagradu publike za najbolju predstavu na proteklom Sterijinom pozorju (Ko je ubio Dženis Džoplin?), verovatno drži na polici kraj Oktobarske nagrade grada Bačka Palanka za doprinose u kulturi. „Voli velike scene, velike ansamble, velike rizike, velike šanse i VELIKE ljude. Više voli da oseća nego misli, manje da priča, a više da radi. Radila je i u svinjcu i u pozorištu i na filmu i na pumpi i na njivi i u korporacijama, a uvek nosila iste čizme.“ Mnogo je razloga da virtuelne stranice našeg magazina ugoste baš Sonju, i o svima će u ovom intervjuu biti reči, ali krenućemo od najurgentnijeg…
Dvadesetog marta, simbolično na Svetski dan pozorišta za decu i mlade, počinje sa radom sajt platforme „Od malih nog(u) – regionalna mreža za razvoj i afirmaciju pozorišta za d(j)ecu i mlade“. Platforma radi na afirmaciji pozorišta za decu, širenju tržišta rada u oblasti stvaralaštva za decu na region, te rešavanju problema zatečenog stanja u kom se pozorište za decu nalazi (LINK ka istraživanju koje je Platforma sprovela). Ovakav poduhvat, tek regionalni, sigurno nije lako sprovesti. Kako je on otpočeo, kako su se regionalni partneri međusobno prepoznali i na koje teškoće nailazite prilikom svog udruženog rada na platformi „Od malih nogu“?
Godine 2018. bio je realizovan „Next Generation“ rezidencijalni program „Ograničenja i izazovi u pozorištu za decu i mlade“ u organizaciji Assitej Srbija gde sam se prvi put upoznala sa koleginicama koje će mi vrlo brzo postati prijateljice tj. sa predstavnicama organizacija koje će nam vrlo brzo postati partneri na zajedničkoj platformi „Od malih nogu“.
Manifest platforme „Od malih nogu“
Kliknule smo kada smo shvatile da delujemo u različitim zemljama u regionu u okviru svojih nevladinih organizacija, a susrećemo se sa istim ili sličnim problemima na putu ka identičnom cilju a to je kvalitetnije pozorište za decu i mlade i afirmacija i edukacija njegovih autora. Shvatile smo da tako velik i široko rasprostranjen problem ne mogu rešavati pojedinci ili naše organizacije same jer su male, nezavisne, neke decentralizovane pa samim tim i malo bezpravedno skrajnute.
Međutim, taj početni problem se može prevazići kada postanemo grupa pojedinaca i udruženja:
Festival ekološkog pozorišta za decu i mlade (FEP), Bačka Palanka Srbija
…okupljena oko regionalne platforme za razvoj i afirmaciju pozorišta za decu i mlade „Od malih nogu“.
Na samom početku dobile smo veliku podršku Kotorskog festivala pozorišta za djecu gde smo se i zvanično konstituisale kao platforma. Ubrzo zatim videle smo se i na FEP-u u Bačkoj Palanci pa na Assitej-ovom Festivalu profesionalnih kazališta Hrvatske u Čakovcu, a onda je počela ZOOM era koja i dalje traje. U samom startu su se uspostavili dobri odnosi, jasni ciljevi i definisale aktivnosti po prioritetima.
Kad imate dobar tim onda prepreke lako prevazilazite.
U našem slučaju prepreke za sada su teškoće pri pronalaženju izvora finansiranja, ali ja verujem da ćemo i tu pronaći svoj put. U mom dosadašnjem radu koliko god mi proces ili rad kojem se predajem bio težak, ako dajem celu sebe uvek na kraju dođem do cilja. Teže, kraće, duže, lakše ili turbulentnije nije ni važno – važno da se do cilja dođe, tako da nemam strah pred preprekama koje nas tek čekaju. Spremna sam da ih prevaziđem jer imam poverenje u tim i znam zašto to radim. To je nešto slično onim dobrim podelama u predstavi koje reše 70% posla. Tako da, ova podela je toliko tačna i dobra, da je uspeh neminovan.
Preuzeto sa fb stranice Od malih nog(u)
Platforma „Od malih nog(u)“ ima plemenitu misiju da revitalizuje stvaralaštvo za decu, zbog čega verujem da će promene koje nam ona donese samo rasti, te da ćemo moći da ih primetimo i za dve i pet i dvadeset godina. Šta je za tebe, intimno, glavni cilj ovog projekta? Kad ćeš reći – uspeli smo?
Ako iz ove perspektive u kojoj se sad nalazim moram da kažem kada ću reći da smo uspeli, reći ću da je to onog trenutka kada se sve konačno ponovo uživo sretnemo, jer dve godine svakodnevnog online rada su učinile da to trenutno vrišti iz mene.
Međutim ako izuzmemo trenutnu situaciju to bih rekla verovatno na nekoj predstavi u trenutku kada bi me emotivno potakla toliko duboko da poverujem u to da smo neke stvari pogurale na bolje i probudile stvaraoce i kolektivnu ideju o pozorištu za decu i mlade. Ovo je svakako veoma dugoročan cilj, al na takve se uglavnom i spremamo. I, naravno, onda kada pozorište za decu u društvu bude vrednovano onako kako zaslužuje.
Sonja Petrović, foto Mila Pejić
Planirate i razvoj aplikacije „Quality Patrol“, putem koje će deca moći sama da ocene pozorišne predstave koje su gledala, ali i da se obaveste o tekućim repertoarima i edukuju o pozorištu. Zašto je sve takva aplikacija neophodna regionalnoj pozorišnoj publici? Da li misliš da će se institucionalna pozorišta, koja ne žive od posećenosti, zanimati za ocenu publike i prilagoditi svoj program u odnosu na nju?
Apsurdna činjenica je da predstave za decu pišu odrasli, prave odrasli, biraju odrasli i ocenjuju odrasli, a da niko ne zna ŠTA DECA MISLE O TOME? Retki su primeri kada posle predstave postoji vođen razgovor sa decom. Nešto u formi dečijih žirija postoji samo na festivalima, ali takva praksa svakako nije slučaj već poneki eksces u pozorištima u regionu.
Ova aplikacija će nam upravo omogućiti da saznamo šta deca misle o onome što im serviraju, da li razumeju, kako tumače i osećaju predstave. Duboko verujem da će se svi zanimati za ocenu publike, jer je to u našem poslu na nivou nekakve legende. Svi znaju otprilike nešto o tome, a niko ne zna odakle ta priča potiče i da li je tačna. Verujem i da će proizvesti produktivnu kompetitivnost među pozorištima i da će podstaći na odgovornost pri stvaranju sadržaja za decu. Kada smo osmišljavali ovaj projekat bilo nam je jako važno da ne proizvedemo alatku koja će samo omogućiti deci da kažu šta misle, nego alatku koja će ih edukovati o tome kako da misle. Zato je jako važan element ove aplikacije upravo edukativni, putem kojeg će naučiti da gledaju sa razumevanjem. Napravljena je tako da svojim znanjem ostvaruješ mogućnost da prelaziš na više nivoe igrice, a samim tim tvoj način glasanja se kategorizacijski i bodovno uvećava.
Hoće li aplikacija pozitivno uticati na razvoj nezavisne scene u Srbiji (koja je mnogo manja u odnosu na region)? Šta sve, po tebi, koči razvoj nezavisne scene (za decu, ali i za odrasle) i postoji li neki način da se izborimo za jačanje vaninstitucionalnog pozorišnog stvaralaštva?
Aplikacija je program tako da nema mogućnosti da razvije predrasude ili loša osećanja prema bilo čemu ili kome, zato će jednako tretirati nezavisnu i institucionalnu predstavu. Možda je baš taj jednak tretman u stvari prostor za šansu ili će samo da ogoli sve probleme. Videćemo…
Možda je ovo što ću reći previše subjektivno i obojeno mojom trenutnom mukom pisanja projekata, ali mislim da je najveći problem nezavisne scene upravo projektno finansiranje. Mislim da takve vrste kratkoročnog ili projektnog finansiranja teraju nezavisne u ad hoc rešenja i predstave radi predstava. Predstave radi nekog postojanja na mapi i kontinuiteta, a ne predstave koje stvarno dolaze iz potrebe autora.
Pokušaću na kratkom primeru da objasnim o čemu je reč. Za primer ću uzeti temu ekologije u pozorištu jer verujem da je pratim već dugo. FEP (Festival ekološkog pozorišta za decu i mlade) je postojao i kada ekologija nije bila prioritetna tema i tada je postojalo vrlo malo ekoloških predstava za decu, ali su to bile sjajne predstave. Sada smo došli u situaciju u kojoj je ekologija apsolutni prioritet svetskih, regionalnih i domaćih fondova i imamo hiperprodukciju ekoloških predstava i u isto vreme degradaciju kvaliteta. Obzirom da nezavisni posežu za finansiranjem, posežu i za temama koje ti fondovi nameću. Na tom primeru možemo da svedočimo činjenici da je ovakav sistem doveo do povećanja nezavisne produkcije, a smanjenja kvaliteta, a kada pričamo o pozorišnim predstavama pojedinačno jedino što je važno je njen kvalitet, zato funkcionalnost ovog procesa pred ovim krajnjim ciljem pada u vodu. To se događa jer su umetnici prinuđeni da prate teme koje se nude, a ne teme koje ih stvarno interesuju. Mnogo energije potroše na ispunjavanje zadatih formi, a malo vremena ostane za njihovo stvaralaštvo.
Mislim da vaninstitucionalne scene moraju da dobiju šansu za neko srednjeročno ako ne dugoročno finansiranje. Sigurna sam da bismo tad svi prodisali i počeli da uživamo u svom poslu. I sigurna sam da bi to podstaklo kvalitet, a ne kvantitet. Ovako ispada da je važna samo statistika, a ne suština. Nezavisna scena je i pored svih ovih problema svakako često hrabrija u izboru tema i načina od institucionalnih pozorišta, zato je treba ohrabriti jednom sigurnijom i dugoročnijom finansijskom strukturom. Tako da, paradoksalno, ali unapređenje vaninstitucionalnog sektora zavisi od institucionalnog.
25. FEP; preuzeto sa fep.org.rs
Dugo godina već vodiš „Festival ekološkog pozorišta za decu i mlade – FEP“, koji je jedan od učesnika Platforme. FEP ima sedište u Bačkoj Palanci, te osim što je vaninstitucionalno, pogađa ga i sve veća centralizacija kulture. Uprkos tome, imam utisak da FEP cveta i buja i nameće se kao jedna od najvažnijih pozorišnih organizacija za mlade. Na šta si najviše ponosna kad se osvrneš na svoj staž u FEP-u? Kako se tvoj doživljaj pozorišta za decu i mlade menjao godinama? Koja je najveća razlika (umetnička ili vanumetnička) između pozorišta za decu i onog za takozvane odrasle?
Kada se osvrnem na staž u FEP-u ponosna sam na njegov razvoj, na njegovo odrastanje. Ponosna sam pre svega na ljude koji ga stvaraju jer je ovaj Festival upravo odraz jednog kolektivnog duha koji se stvorio među timom i kolektivnog poistovećivanja sa motivima ovog festivala. Kada sam nasledila Festival imala sam 18 godina i još sam bila u srednjoj školi sa nekakvom idejom o tome šta bih možda mogla da postanem u nekom trenutku. Tako da se Festival razvijao paralelno sa mojim ličnim razvojem i negde simbolično njegov uspeh prati i moj proboj u profesionalni svet pozorišta.
Danas je FEP veliki i pored svih problema sa kojima se susreće, a ima ih mnogo počevši od centralizacije kulture u našoj zemlji, preko skrajnutosti sektora stvaralaštva za decu uopšte, nepostojanja stvaralaštva za mlade, do problema na lokalu koji se uglavnom baziraju na nepostojanju institucija koje bi se bavile sistematskim negovanjem kulture.
Mislim da FEP vodi bitku na tri fronta:
lokalnom
republičkom
regionalnom
Na lokalnom se borimo za elementarno pravo ustanovljeno Konvencijom o pravima deteta, a to je da svako dete ima pravo na kulturu, a koje se u Bačkoj Palanci ostvaruje samo periodično i to je slučaj zadnjih 30 godina. Na lokalu radimo na edukaciji publike, na podizanju svesti o značaju kulture, umetnosti i zaštiti životne sredine i, na kraju krajeva, na stvaranju kritične mase i zagovaranju da Bačka Palanka dobije i tu zgradu pozorišta koja se čeka preko 30 godina.
Na republičkom novou se borimo da primete decentralizovane i nezavisne. Skrećemo im pažnju da ljudi žive i stvaraju i van Beograda i Novog Sada. Dovodimo stručnjake i umetnike u Bačku Palanku. Ističemo se kao Festival koji neguje nove forme i jedini je koji ima tematski određenu selekciju (tema: ekologija).
Na regionalnom nivou radimo na zajedničkom poboljšanju statusa pozorišta za decu i mlade i njegovih autora.
A pitanje razlike pozorišta za decu u odnosu na pozorište za odrasle je u stvari ključno pitanje, tj. problem je što nam je valjda u kolektivno nesvesno usađeno da se o tome pitamo, a ne bismo smeli, jer je poenta da razlike nema. Zašto bi bilo razlike? Ako bih morala da smislim razliku rekla bih da je razlika u tome što pozorište za decu mora da bude bolje.
Sonja Petrović na 25. FEP-u; preuzeto sa fep.org.rs
Svedoci smo da savremeni pozorišni reditelji i rediteljke često „preskoče“ tekst, napišu ga sami ili ga preobraze do neprepoznatljivosti. Ti, ipak, nisi takva rediteljka i zbog toga imaš ljubav verovatno svih dramatrga/škinja na svetu. Radila si Meterlinka, Koljadu, Lija Mekdugala, pa čak i nepoznatog autora moraliteta iz 15. veka. Šta za tebe znači dramski tekst? Kako ga biraš?
Razočaraću te sad verovatno, al češće biram temu nego tekst i u tom smislu idem do takvih granica da ako teksta na tu temu nema ja iniciram da se on napiše, tako je izmedju ostalog i nastao tekst „Ko je ubio Dženis Džoplin?“ Tijane Grumić. Nekad, na primer, kada mi se neki autor dopadne onda fanatično pročitam sve što je ikada napisao. To radim i sa filmovima. Međutim, da, ne čitam samo i isključivo drame, čitam sve što me tematski ili po imenu autora zainteresuje pa mi se onda jedna knjiga, roman, drama, poezija, stručna literatura… razgrana na još 5 koje moram da pročitam da bih se vratila onoj koju sam u stvari počela. Od svih mojih planova za ovu godinu, a ima ih dosta, samo će jedna predstava biti rađena po dramskom tekstu, ostalo su bajka, roman i film.
Sonja Petrović, foto: V- Veličković; preuzeto sa sajta SNP-a
Sa druge strane, bavila si se i neverbalnim pozorištem, te sarađivala sa Centrom za razvoj cirkuske umetnosti Ludifico (predstave „Život na viskoj nozi“, „Everyman“). Šta pozorište treba da nauči od cirkusa?
Treba da nauči kako da ponovo osvoji svoj prostor slobode koji je izgubilo. Savremeni cirkus to još uvek ima jer nije opterećen formama i datostima, tj. još uvek nije stavljen pod okove teorije i pravila. Da nisam radila u cirkusu nikada ne bi verovala da sve može, a može, ladno.
Plava ptica, preuzeto sa sajta Narodnog pozorišta Sombor
Dijametralno je suprotno, verovatno, iskustvo radio-režije („Ti si taj anđeo“, „Stvaranje čoveka“ ). Da li se i sama osećaš kao junakinja svoje najnovije predstave (u kojoj lik Dženis Džoplin tumače dve glumice) – podeljena na dve Sonje? Ili razni oblici dramskog stvaralaštva kojima se baviš ipak imaju neku zajedničku nit? Gde ona leži? U priči, u procesu, u tematskom okviru?
Multitasking svakako jeste nešto što je moja prednost koliko i mana. To stalno komentarišu o meni ljudi iz mog bliskog okruženja – oni koji stvarno znaju šta sve radim, a malo ih je. Najgore mi je kada sretnem nekog na ulici, a on me pita prosto pitanje poput: „De si ti? Šta radiš sad?“
Ja duboko uzdehnem jer su to jedini trenuci kada moram u glavi da iskalkulišem šta stvarno radim pa onda i kako da odgovorim nečim što će zadovoljiti onoga ko pita, pritom ako može da bude i istinito bilo bi super, a da nije predugačko ili preteško i da je jasno, a da ih ne uplašim kada krenem da nabrajam. Brzo se umorim od traženja adekvatnog odgovora pa kažem nešto glupo tipa: „Ništa… Evo… Bleja.“ A u tom trenutku radim 7.522.026 stvari.
Hoću da kažem, ne znam da l’ me ima jedna ili 31! Moj problem verovatno je što stvarno ne mislim da u bilo kakvom pristupu različitim medijima ima nekakvih velikih suprotnosti. Kada radiš za radio prosto isključiš sva ostala čula i baziraš se na to šta se čuje i tačka, nema baš neke nauke. Kada je u pitanju multimedijalno stvaralaštvo, e onda je možda malo komplikovanije jer je teže raspodeliti fokus. Na osnovnim studijama sam pohađala smer koji se zove multimedijalna režija i on podrazumeva učenje o režiji kroz sve medije podjednako: film, pozorište, radio i televizija. I to je apsolutno realan i moguć princip samo je važno da poznaješ strukturu tog medija, ali tvoj posao u smislu zanata je isti.
I sve na kraju kreće iz istih pitanja: Zašto? Šta? i Kome? Svaka priča se može ispričati na milione različitih načina, zašto je baš taj medij najbolji za njenu interpretaciju – pitanje je koje sebi uvek postavljam i koje mi do kraja reši i ostala pitanja. Nešto samo čujem, jer me zvučna slika priče inspiriše, nešto želim u pozorištu zbog važnosti emotivne povezanosti priče sa publikom, nešto hoću u dokumentarcu jer želim da vidi ceo svet, nešto hoću da bude animirano jer je svet priče dovoljno maštovit, nešto hoću da bude 3D maping jer je namenjeno mladima ili velikom broju ljudi, nešto hoću da bude performans baš u tom gradu, jer mislim da je tom gradu ta tema potrebna, nešto hoću da bude edukativna TV serija jer struktura diktira serijale na teme, nešto hoću da bude za decu, jer smatram da se sa decom o tome ne razgovara itd. Pitanje medija je pitanje odluke kao i bilo koja druga odluka koju reditelj u toku procesa donosi.
I da, ja baš volim svoju multimedijalnost i sa ponosom ističem postojanje tog smera na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Mislim da može samo da ti donese i da u radu u pozorištu samo može da ti pomogne to što si radio i na filmu i na radiju. Prosto drugačije poimaš elemente i hrabrije ih koristiš. Svakako je hibrid formi budućnost na koju će moći da odgovore samo oni koji su na to spremni.
Sonja u SNP-u
Kad sam pomenula Dženis, to je pravi primer passion project-a, zar ne? Čula sam da si godinama želela da ga uradiš, i to upravo sa Bojanom Milanović, Sonjom Isailović (glumicama) i Tijanom Grumić (dramaturškinjom). Da li je ova predstava i tvoja omiljena tvoja predstava? Mnogo si intervjua dala povodom Dženis, a mi smo pisali i kritiku, te ću te ja umesto da širimo priču zamoliti da sažmemo – opiši mi taj proces u pet reči.
Imam baš malo predstava da bih ovo mogla da izgovorim, ali stvarno ne mogu da kažem za jednu svoju predstavu da mi je omiljena. Svaka mi je omiljena iz nekog drugog razloga. Ova je sigurno najuspešnija, a omiljena je iz razloga što je baš čisto moja, onako konačno beskompromisna. A passion project je moj svaki projekat, nekad na žalost, nekad na sreću.
Proces u 5 reči:
muzika
strast
ljubav
poverenje
olakšanje
Dženis je osvojila i nagradu publike na 65. Sterijinom pozorju, sa prosečnom ocenom čak 4,72 (!). Na INFANT-u smo doživeli da publika urla i peva uz Dženis. Za mene, to je pokazatelj da je pozorišna publika gladna emocije, a „Ko je ubio Dženis Džoplin“ upravo traži od publike da oseća, da bude zahvalna za „ptice i cveće“, da navija za junakinju. Da li se slažeš? Šta je to što rezonuje sa publikom?
Niko ne može da ostane ravnodušan na čistu strast i energiju.
U predstavi se desila nekakva vrsta kolektivne identifikacije sa temom i likom i samim tim u svima nama, a najviše u glumcima na sceni otelotvorila se njena snaga i potreba da kaže/otpeva šta ima o ovom svetu. Ukrcali smo se na taj voz, a kad taj voz protutnji svi se okrenu.
Naravno da su gladni emocije kada je pozorište postalo persiflaža. Počeli smo da se čuvamo i štedimo toliko da se distanciramo i od tema o kojima govorimo, od likova koje zastupamo, od emocija o kojima pričamo. MI se ovde baš nismo štedeli, dali smo svoje maksimalne emotivne, intelektualne i fizičke kapacitete, ogolili smo se pred publikom i dali im svoje najintimnije dileme i probleme da ih sa nama rešavaju, da sa nama plaču i smeju se. U ovoj predstavi baš nema prevare i to ljudi vide.
I muzika igra važnu ulogu u ovoj predstavi, jer je stvarno muzika. U pozorištu je muzika uvek KAO muzika, a ja sam na to alergična. Uvek sam se pitala šta se to događa sa muzikom u pozorištu, zašto se prave da pevaju, sviraju, zašto postoji izraz GLUMAČKO PEVANJE i zašto smo na to pristali. Muzika je ili odmor u predstavama ili neometana pratnja is pozadine ili kvazi glumačka interpretacija pevanja kakvo bi ono trebalo da bude, a nije. I ovo što čuju u predstavi o Dženis Džoplin je svakako nešto što dugo nisu.
Kada smo počeli da radimo u SNP-u zaposleni su jako negodovali na naše probe zbog muzike. Stalno su dolazile kolege sa drugih scena da se žale sa konstatacijom: „Ovo nije PUB ovo je Pozorište!“ I sa pitanjem: „Je l’ vi radite ili se z?“ Onda su se pojavili neki drugi koji su nas branili i krišom dolazili na probe, jer nisu tome mogli da odole. Tako da ova predstava ruši nekakve konvencije o muzici u pozorištu svakako.
Ko je ubio Dženis Džoplin?, foto: V. Veličković, preuzeto sa sajta SNP-a
Šta za tebe znače nagrade?
Npr. nagrada publike na Sterijinom pozorju za mene znači potvrdu da ne živim u mehuru stvarnosti i da se nisam odvojila od svakodnevnog života i zatvorila u svoje stvaralaštvo.
A kritika?
Kritika za mene znači da postoji stručna javnost koja će i pored toliko emocija i energije i dalje primenjivati nekakvu formulu na predstavu i da to ne smem da zaboravim. To u slučaju ove predstave tumačim kao da imam prijatelja kome sam se upravo poverila o nečemu što me strašno muči, plakala sam i zamolila sam ga za pomoć, a on je rekao: „U prvom delu si rekla celo vreme umesto sve vreme i napravila si cezuru pred onaj poslednji jecaj, a ja mislim da je to previše. Bilo bi bolje kada bi izbacila onaj uvod.“
Šalim se naravno. Sve je to u redu, neopisivo je važno da kritika postoji i da se razvija.
Bez Dženis ne možemo pričati o muzici, a bez kog autora/autorke ne možemo pričati o pozorištu? A filmu?
O pozorištu ne možemo pričati bez Bob Vilsona, a o filmu bez Tim Bartona, Bergmana, Tarantina, Darena Aranofskog…
Potrebno je mnogo hrabrosti da bi se neprekidno grizlo i stvaralo u uslovima u kojima živimo, a tvoj je profesionalni život izrazito bogat, iako traje tek šest godina (od diplomiranja na Akademiji umetnosti u Novom Sadu 2015). Pored svega o čemu smo pričale, rukovodila si i festivalom Filmski Front, a nedavno si osnovala i produkciju Škart Art. Da pozajmim repliku omraženih „ženskih“ časopisa: „U čemu je tvoja tajna?“ Vudi Alen ima onu scenu u kojoj kaže da ajkula mora stalno da se kreće napred inače umre. Da li je to situacija u kojoj se mladi stvaraoci danas nalaze? Šta je motor koji te pokreće da radiš?
Duboko ukorenjena ideja da sam nešto dužna svetu. Verujem da zvuči dosta loše i pretenciozno, ali znam da neke stvari ako ne uradim ja – neće niko. Međutim, verovatno sam samo navučena na adrenalin. Svaki projekat mi je svojevrsni izazov i rizik. Vrlo često i vrlo rado se upuštam u nešto u čemu nemam nikakvog iskustva – samo znam da želim. Ne znam kako, al hoću, a često je i samo to dovoljno.
Šta najviše pamtiš sa Akademije? U čemu je, ukoliko postoji, posebnost studiranja na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, u odnosu na druge dramske fakultete?
Tek kada sam na master otišla na FDU sam shvatila u čemu je posebnost Akademije u Novom Sadu. Na FDU se dolazi kolima, a na Akademiju umetnosti u Novom Sadu biciklom. Jako me je nerviralo što je ispred fakulteta ooogroman parking bez ijednog štendera za bicikl. Insistirala sam na tome da nastavim da dolazim biciklom na FDU čak i kad idem iz Novog Sada. Dođem bajsom na železničku, ubacim bajs, dovezem se vozom i onda opet bajsom do Fakulteta. Svi su bili u tolikom čudu što vozim bicikl da je to bila jedna od većih atrakcija, pa sam postala „ona iz Novog Sada što dolazi biciklom“.
Akademiju umetnosti ću pamtiti po svom profesoru Aleksandru Daviću, koji nažalost više nije sa nama, i po mojoj klasi koja je bila poznata po epohalnim nestašlucima o kojima se još priča.
Iz Off-a veruje da mladi kroz međusobnu podršku mogu da prevaziđu neke prepreke koje pred njih postavlja zatvorenost institucija i nedostatak finansija. Jedan od vidova podrške je prosto – lepa reč. Koji mladi dramski umetnici i umetnice, po tebi, zavređuju veću pažnju publike i zašto?
Bojana Milanović, Sonja Isailović, Dimitrije Aranđelović, Vukašin Ranđelović, Stefan Vukić, Stefan Beronja, Smiljana Marinković, Kristina Savkov, Nikola Knežević, Miloš Lazić, Nađa Jakovljević, Igor Greksa, Peđa Marjanović, Nikola Spasić, Sonja Rakić, Ivan Marković, Danilo Milovanović, David Alić, Aleksandar Milković, Tijana Grumić, Mina Petrić, Divna Stojanov, Milja Mazarak, Nikola Marinkov, Mia Simonović, Đorđe Živadinović Grgur
Zato što su talentovani, vredni, pošteni i imaju šta da kažu i pokažu.
Preuzeto sa sajta HUP
Tvoja je pozicija dvostruko pozicija „drugosti“. Prvo zato što si mlada, a drugo zato što si žena. Ekipa Iz Off-a je kroz razgovor shvatila da nas fakultet uopšte nije učio o rediteljkama koje su stvarale u Jugoslaviji (osim Soje Jovanović), a pominjanje žena na nekim je predavanjima bilo izravno mizogino. Kakvo je tvoje iskustvo na fakultetu i u profesiji?
Nikakvo. Ne sećam se da je ikad iko spominjao neku ženu uopšte, pa ni u superlativu. A što se tiče mojih pozicija drugosti ne znam stvarno da l’ je gore biti mlad ili biti žensko ili i jedno i drugo. Mladi su obezvređeni utoliko da se svi čudimo kada naprave nešto dobro kao da su endemska vrsta pred izumiranje. Al eto izlazim bar iz te grupe, a ostajem „samo“ žena.
A što se tiče rodne neravnopravnosti ona je duboko ukorenjena u naše društvo toliko da mislim da je dug put pred nama u smislu rada na ovoj temi. Dug je to i mukotrpan proces. Moje zanimanje je stereotipno povezano sa muškim rodom i zato mi je poprilično teško da održim autoritet, a zadržim svoju ženstvenost. Uvek kada treba neko da dovede stvari u red, pojavi se neko ko kaže: „To mora muškarac! Dajte muško da ovo reši!“
Postoji jedna anegdota po kojoj me pamte moji vršnjaci iz Bačke Palanke, a to je bilo kada sam igrala finale turnira u tenisu i udarila lopticu tako da upadne u mrežu i ne pređe u protivnički teren. Tribine su bile pune, a moj deda je ustao u tom trenuku strašno ljut na mene i iz sveg glasa uzviknuo: „ŠTA UDARAŠ KO ŽENSKO???“
Tako da ne znam, ja valjda udaram ko muško od malena pa mi više niko ništa ni ne zamera.
Šta je prvo što ti padne na pamet kad kažemo „strimovano pozorište“?
Ako baš mora.
Šta je zadatak savremenog pozorišta?
Da ne prati vreme. Ako pozorište bude pratilo savremene trendove onda može slobodno da se samoukine, jer ovo vreme nije naklonjeno pozorištu. Pozorište mora da bude temelj kulture, konstanta koja preživljava udare vremena. Treba da bude iznad toga, a ne da mu se priklanja i sa njim pravi kompromise. U isto vreme mora da pronalazi načine da dolazi do svoje publike i da je brani od uticaja savremenog doba. Pozorište mora da raste, da se menja, ali ne i da spušta kriterijume ili podilazi publici – a trenutno vreme to traži od njega. Zato je njegova savremenost nešto što ne sme da ima veze sa savremenošću ovog doba. To su dve paralelne radnje koje prolaze jedna pored druge, ali se ne dodiruju.
Kad u pozorište uđeš kao deo publike – šta to može da izazove tvoje divljenje?
Istina.
Sonja Petrović, preuzeto sa sajta: oradio.rs
Sonjine preporuke Iz Off-a:
Knjiga – Alehandro Hodorovski, Metagenealogija
Drama – Harold Pinter, Povratak
Predstava – 39 stepenika Pozorište mladih; Tri zime Pozorište Promena; Gidionov čvor Gradsko pozorište Bečej
Lutka je naš prvi prijatelj, saborkinja, utjeha i čuvarka snova. Lutka je dječije sredstvo komunikacije sa svijetom i dječiji poligon za vježbanje svih uloga koje će igrati u životu. Lutka može biti bilo šta i može predstavljati bilo kog. Lutkarstvo je duša pozorišta za djecu i mlade. Čuvajmo dušu jer bez nje ne postojimo, isto kao što je lutka samo objekat dok joj umjetnici ne podare dušu.
Srećan Međunarodni dan lutkarstva!
Uživajte u porukama koje su odaslane sa raznih krajeva sveta danas – povodom Međunarodnog dana lutkarstva!
Poruka Odre Azul, generalne direktorke UNESCO-a:
„Od 2003. godine na inicijativu UNIME, Međunarodne lutkarske asocijacije, Svetski dan lutkarstva prilika je da se obeleži izuzetno bogata i drevna umetnost. Veština suptilnih pokreta. Međusobno delovanje gesta i iluzije, senke i svetla. Majstorstvo kostima, forme i skulpture. Umetnost dramatizacije, preciznosti i simbolike. Tehnička virtuoznost i poezija. Lutkarska umetnost je univerzalna. To je savršena umetnost. Da parafraziramo Pola Klodela, lutke su reči koje deluju. Lutke, kroz ovo stvarno pripovedanje, mogu tumačiti svakodnevicu jednako dobro kao što mogu oživeti bajke i priče iz davnina. Neprocenjiva manifestacija baštine, lutkarska umetnost – bilo da su lutke deo svečanog rituala ili postavljene u savremenoj pozadini – takođe sasvim savremena. To potvrđuje i Reprezentativni popis nematerijalne kulturne baštine čovečanstva koji do danas sadrži 12 različitih oblika ove umetnosti. Od kambodžanskog Sbek Thom do slovačkog i češkog pozorišta lutaka, svaki oblik predstavlja izuzetnu koncentraciju veštine i tradicije i zajedničko nasleđe koje se mora zaštititi. Ova je predanost toliko važnija danas kada se ova krhka umetnost suočava s neviđenim izazovima. Prvo i najvažnije, pandemija bolesti koronavirusa (COVID-19) podsetila nas je koliko nam je potrebna evokativna i nadahnjujuća moć lutaka. Međutim, istovremeno je ugrozila i opstanak lutkarstva, otimajući nebrojenim lutkarima uslove u kojima se mogu baviti trgovinom, uskraćujući im često vrlo nestabilne prihode. Napori UNIME da finansijski podrži kulturne radnike u ovom sektoru neprocenjivi su i moraju biti široko podržani. Međutim, izvan krize, umetnost lutkarstva suočava se s istim pretnjama kakve su i one s kojima se suočava kulturna raznolikost uopšte. A za ovu posebnu umetnost digitalna tranzicija kulturnog života je od posebne važnosti. Stoga je u svrhu ocrtavanja vizije budućnosti i razmišljanja o načinima za prevladavanje krize prošlog aprila UNESCO pokrenuo globalni debatni pokret ResiliArt koji okuplja umetnike i profesionalce u kulturi kako bi razmislili o izazovima s kojima se taj sektor suočava. Zahvaljujući podršci UNIME, 2020. godine održano je više od 15 debata sa lutkarskim stručnjacima iz celog sveta. Sada moramo izvući pouke iz iskustva i pokrenuti se kolektivno kako bismo osigurali dalje postojanje i širenje ovog oblika umetnosti i osigurali da nas i dalje nadahnjuje. Na Svetski dan lutkarstva, UNESCO odaje počast svima koji ovu drevnu umetnost održavaju na životu sa strašću i, u ovim čudnim vremenima, hrabrošću.“
Glumac, kao i profesor glume u Dramskom studiju ,,Prazan Prostor“, Slaviša Grubiša, povodom Svjetskog dana pozorišta za djecu i mlade, govori o situaciji u Crnoj Gori kada su dramske umjetnosti u pitanju.
Koliko su, po tvom mišljenju, djeca i mladi u Crnoj Gori zainteresovani za pozorište?
– Zainteresovani su onoliko koliko im se ponudi. Ako pričamo o djeci, njih neko mora da povede u pozorište, teško da mogu poći sami. Tu je osnovna odgovornost na roditeljima i na školskom sistemu, a onda i na akterima sa scene koji moraju da ponude dobar proizvod kako bi djeca poželjela ponovo da dodju u pozorište. Zvuči jednostavno zar ne.
Da li, i kako pozorište utiče na razvoj ličnosti?
– Naravno da utiče. Kroz pozorište imamo priliku da se sretnemo sa nekim problemima i uopšte životnim situacijama na koje i sami kroz život nailazimo i pozorište nam daje mogućnost da takve situacije sagledavamo takoreći sa strane. Nudi nam rješenja, postavlja nam pitanja koja sami sebi možda nemamo hrabrosti da postavimo. Suočavamo se licem u lice sa životom. Pored toga pozorište nam budi i najtananija osjećanja i donosi pročišćenje tako da htjeli ne htjeli pozorište utiče ne samo na razvoj ličnosti nego na život uopšte. Takođe utiče i na one koji ne idu u pozorište, ali tako što ti koji ne idu u pozorište ostaju siromašniji za sve ovo gore navedeno.
Koje su prednosti poznavanja teatra i kako uopšte zainteresovati nekoga za isti?
– Teatar se može upoznavati ali mislim da se ne može poznavati. Toliko je to more široko i duboko da svima nama koji volimo teatar ili koji se njijme bavimo ostaje samo da neprestano plivamo, istražujemo i stvaramo.
Kako nekoga zainteresovati već sam gore naveo. Mislim da se publika stvara od malih nogu, sistemski, od početka osnovne škole, pa čak i ranije… Osnovni preduslov su kvalitetne predstave jer ako dobijete nešto kvalitetno ili osjetite neke jake emocije sigurno ćete poželjeti ponovo da dođete, ako gledate neku praznu, nebitnu priču onda gubite i publiku. Opet je sve jednostavno.
Da li je razvoj tehnologije uticao na vrijednost i posjećenost pozorišta?
– Kako stoje stvari na svjetskom nivou ja tačno ne znam ali što se našeg podneblja tiče mislim da na vrijednost pozorišta tehnologija nije uticala, više je uticao sistem vrijednosti koji se kod nas izopačio zadnjih nekoliko decenija pa je samim tim i pozorište nekako spustilo svoje kriterijume. Malo se ušlo u neku rutinu koja je za pozorište pogubna. Sve rjeđe kao gledaoci izlazimo iz pozorišta preispitivajući se, čačkajući po svojoj duši, a pozorište se bavi dušom. Tim površnim odnosom, u procesu stvaranja predstava, gube se i vrijednost i publika.
Da li misliš da u Crnoj Gori postoji dovoljno događaja / festivala koji su posvećeni pozorištu za mlade i djecu?
– Sama činjenica da u Crnoj Gori ne postoji ni jedno pozorište koje se bavi isključivo stvaralaštvom za djecu i mlade je porazna. Gradsko pozorište Podgorica jedino ima scenu za djecu i lutkarsku scenu, ali oni još uvijek nemaju svoju zgradu. Pored toga pozorištem za mlade se ne bavi apsolutno ni jedno pozorište u Crnoj Gori. Time se eventualno bave ili nezavisne produkcije ili amaterska pozorišta, školske sekcije, što je svakako pohvalno, međutim to su pojedinačni slučajevi, incidenti, ali je porazno da se sistemski time niko ne bavi. Prema tome mnogo je problema i mnogo je zapuštena situacija kada pričamo o stvaralaštvu za djecu i mlade a niko ne nudi rješenja.
Kako rad sa djecom u Dramskom studiju „Prazan Prostor“ utiče na njih, a onda i na tebe?
– Ja mogu da kažem šta ja pokušavam da im dam, a to je prije svega sloboda i širina u mišljenju i osjećanjima. Pokušavam i da im otključavam neke zatvorene fioke, i da ono što je unutra izađe napolje. To su najčešće neke lijepe emocije koje u tom nekom periodu odrastanja često stidljivo čuvamo samo za sebe i ako ih na vrijeme ne otvorimo ostaće tako zaključane zauvijek. Mislim da su i polaznici koji dolaze kod nas u Prazan Prostor toga svjesni i da zbog toga budu tu i po više godina, neki čak i duže od decenije. A ja od njih dobijam vječitu dječiju maštu, ljubav i osjećaj da sam i da ću uvijek biti mlad.
Preuzeto sa fb stranice Od malih nog(u)
Sonja Petrović, foto Mila Pejić
25. FEP; preuzeto sa fep.org.rs
