Za najbolju lutkarsku predstavu ili predstavu za djecu i mlade – DRAMA
Nominirane:
Ova predstava vraća nas na čuvenu bajku koja, ovaj put, ima drugačiji kraj. U šumi, koje je sve manje, živi Vuk Bauk, koji nikako da sagradi ili nađe svoju kuću. Jedne noći Vuk Bauk kroz san spoznaje da postoji kuća u kojoj žive Koza Roza, koja naporno radi dok njeni jarići ostaju sami. Nakon tri neuspela pokušaja, Vuk Bauk uspeva da provali u kuću jarića gde ih pronalazi za stolom kako jedu lubenice i dinje. Kada pojuri jariće, jedan od njih mu strpa u usta veliko parče lubenice i on, zabrinut da neće biti hrane zauvek i da će biti gladan, zajedno sa Kozom Rozom odlučuje da zauvek gaji dinje i lubenice.
Za sveukupni dizajn ove predstave zaslužna je Irina Somborac; muziku je radio Albert B. Savić, a scenski pokret Mirko Knežević.
U predstavi igraju: Lako Nikolić, Goran Popović, Željka Mandić, Zorana Milošaković Tasić, Biljana Mihajlović i Ljiljana Živić.
Prva repriza predstave je zakazana za 13. novembar u 17 časova.
Kakve zahteve primarna publika, tj. ona najmlađa postavlja pred pozorišno stvaralaštvo? Koliko su se oni, kao i teme i životni lajtmotivi menjali s generacijama?
Toma smatra da je neophodno da pozorište bude atraktivno, aktuelno i interaktivno:
„Ukoliko se uopšte usudim da na bilo koji način definišem teatar, poslužiću se frazom da je pozorište oduvek bilo, jeste i biće ogledalo društva. Smatram da je, samim tim, misija i zadatak ljudi koji stvaraju u pozorištu da stalno osluškuju, promatraju, istražuju, ali i ukazuju na različite ideje i generacijske teme. Dovoljno je da se osvrnemo samo nekih tridesetak godina unazad, i ako to duhovito nazovemo „vreme pre interneta”, već možemo da pretpostavimo te, kako Vi kažete, zahteve primarne publike. Današnja „TikTok, Instagram” generacija konzumira sadržaje koji ne samo što traju 60 sekundi, već se u tih 60 sekundi potpuno obradi neka aktuelna tema. I najvažnije, svako može da bude deo toga, da aktivno učestvuje, bude reditelj, montažer, glumac, publika i kritičar istovremeno. Ako nasuprot tome postavimo pozorišnu, lutkarsku predstavu u trajanju od 45 i više minuta, svima je jasno da određeni jaz postoji. Dozvolićete da na trenutak budem pomalo drzak i postavim Vama pitanje, kako premostiti taj jaz? Na jedan jedini mogući način – pozorištem – uz preduslov da je aktuelno, prisutno, otvoreno, da istražuje i komunicira.”
Sa druge strane, prof. Maja se u kontekstu ovog pitanja okreće problematici kulturnog kapitala koje se jednom detetu „servira”:
Roditelji će odvesti decu da gledaju skečeve glumaca u tržnom centru, gde se nakon predstave odlazi u restorane brze hrane ili igraonicu, dok će se teže odlučiti za instituciju dečijeg pozorišta. Ukoliko autoriteti u porodici nemaju razvijen kulturni kapital, kulturne potrebe i ljubav prema pozorištu, neće imati ni dete. Danas se deci, kao lakši put do zadovoljenja, puštaju crtaći preko pametnih mobilnih telefona, umesto da se ona vode u pozorište, šetnju, ili na igralište.
Ona smatra „da bi se dete razvilo u zdravu ličnost, umetnost i pozorište treba da doživljava kao igru, spontanost kroz koju će se osloboditi stida, besa, destruktivnog u sebi i uživati u estetskom doživljaju.”
„Nije potrebno dete vaspitavati pozorišnom predstavom, već mu je potrebno pružiti prostor u kome će slobodno da se kreće, smeje i igra. Najmlađa publika, predškolska publika i publika prvih razreda niže osnovne škole, voli lutkarsko pozorište, predstave sa puno muzike i igre, pozorište koje je maštovito u izrazu, jednostavno, a u isto vreme edukativno. Obraćanje glumaca deci i neposredna igra su njima zanimljive forme izvođenja, jer ona nemaju predrasude kada gledaju predstavu: reaguju spontano, čulima i često se kaže da je najteže praviti pozorište za decu, jer tu ne možete da „lažete”, koketirate sa vrednostima i tekstom, već morate da budete iskreni. Deca su najbolja publika i kako bi se razvile potrebe za pozorištem, čini mi se da je potrebno da naša pozorišta imaju više lutkarskih prestava i predstava za bebe. Problem nastaje kada glumci ne žele da se skrivaju iza paravana, obuku crno odelo i animiraju lutku, jer pretenduju statusu „zvezde”, a zapravo prenebregavaju činjenicu da je kontakt najmlađih i lutke od izuzetnog značaja za razvoj kreativnosti kod deteta i prihvatanja pozorišne igre.”
U kojoj meri sveopšta pozorišna publika ima sluha za dečije pozorište? Da li je bilo variranja na tom polju od kada ste započeli profesionalni rad u okviru dečijeg teatra?
Profesorka Ristić se vodi stavom da je potrebno da postoji aktivniji odnos na relaciji dečije pozorište – pozorišna publika:
„Mislim da ljudi visoko vrednuju dečije pozorište i da negde znaju koliko je ono važno za kasniji odlazak mladih u pozorište. Tu nastaje problem finansiranja – potrebno je uložiti u opremu predstave, kadrove, nove ideje i otvoriti prostore oko pozorišta. I umetnici i direktori treba da se oslobode elitističkog stava da je dovoljno napraviti predstavu i imati dobru i lepu zgradu: pozorišta u eri interneta i TikToka moraju da se bore za svoju publiku, a pogotovo za onu najmlađu. Na kraju dana, pozorište se može desiti svuda, a potreban je samo jedan glumac, malo prostora, dobra ideja, strast i, naravno, publika.”
Bibić se nadovezuje na ovu misao, dopunjujući je kritičkim osvrtom na trenutni sadržaj koji se plasira mladima:
„Ne treba povlađivati raznim hirovima i ponekad nerealnim zahtevima tržišta, jer na taj način nastaju razni instant-projekti malih budžeta i lakih tema, vizuelno oskudni i minimalistički; ne u funkciji ideje autora, već kao nužno zlo zarad dostupnosti publici, ali nauštrb umetničkog kvaliteta projekta. Ako tome dodamo i sveopšti trend u negativnom načinu komunikacije, pristupu rešavanja sukoba i spektru emocija koje se identifikuju sa TV rijaliti sadržajem, sve to stavlja teatar (koji u ovom kontekstu i edukuje) pred teške zahteve. Teatar nije samo pozorišna, lutkarska predstava, već svojevrstan kolektivni čin građanskog društva u celini. Poželjno je da svi segmenti društva aktivno učestvuju u kreiranju pozorišnog sadržaja. To je ono čemu treba težiti: menjati, obrazovati, pokazati, privući.”
Kao neko ko ima višegodišnje iskustvo u radu Lutkarskog pozorišta iz Niša, Toma je dao svoj sud o izazovnosti prenošenja emocije kroz lutkarski predmet deci:
„Vreme je da srpsko lutkarstvo izađe iz ušuškane zone komfora. Iako nam neki od važnih akademskih centara lutkarstva, poput Praga, Sofije, Osijeka, itd. nisu daleko, važno je da obrazovni sistem prepozna potencijal lutkarstva i njegovu značajnu ulogu u pozorišnom svetu. U prilog tome, evidentno je da nedostaje i prepoznavanje od strane struke. Od toga, zapravo, sve i počinje. Lutkarstvo je i dalje nepravedno gurnuto na policu „dečijih” predstava, predstava za bebe, igranja lutkicama, pi-pi i kva-kva… (ovo ne izmišljam, ove kovanice sam sve čuo i to od ljudi iz struke!). Lutkarstvo je nekako uvek na marginama scenske umetnosti. I to je vrlo poražavajuće.”
Zaokruživši tematiku položaja dečijeg teatra iz svog ugla, Toma je rekao šta smatra da poseduje pozorište za decu, čime se ne može pohvaliti i ono „za odrasle”:
„Ako se vratimo na početak razgovora i ideju da je pozorište ogledalo života, shodno tome, u pozorištu, kao i u životu, pogrešno je insistirati na razlikama, već ih treba prihvatati, uvažavati i negovati. Lutkarstvo je posebna vrsta precizne magije koja nastaje, dešava se, živi i nestaje tu pred našim očima. Opčinjava. Zato je važno.
U budućnosti, voleo bih da se na reportoarima pozorišta u Srbiji ravnopravno smenjuju dramske predstave za odrasle i za decu, kao i lutkarske predstave za odrasle i za decu. A ja, ja stojim u kilometarskom redu ispred bilo koje pozorišne blagajne, u bilo kom gradu, i jedva obezbedim poslednju kartu za lutkarsku predstavu iako je ona već nekoliko sezona na repertoaru. Samo to.”
I dok čekamo repertoarsku jednakost u korist dečijih predstava, ne preostaje nam puno toga, sem da se zapitamo dokle ćemo samo da čekamo. Kada ćemo da delamo i radimo na promovisanju i kreiranju održivog modela institucionalnih dečijih pozorišta, ali i dramskih studija i amaterskih pozorišta, od kojih ljubav u praksi i počinje? Ja startujem pišući poslednje redove ovog teksta i, u nadi da ono ne ostane retoričkog tipa, postavljajući pitanje – a Vi?
Sprememba je edina stalnica v življenju. In telo kot prostor bivanja je prostor, ki v svoji celovitosti omogoča neizmerne razsežnosti. Zato v skladu z družbeno političnim dogajanjem razbrskavamo, vzpostavljamo čisti tok, ki ponazarja fluidno strast, se srečujemo in sporočamo, da plesna umetnost potrebuje gledalca. Kompleksno in dovršeno reflektiramo družbeno politično stanje aktualnega časa in skozi skupno, izjemno močno energetsko uglašenost ter odlično izvedbeno in sporočilno interpretacijo prikažemo tisti nenehni občutek prikritega stanja pripravljenosti. Lahko samo markiramo ali navidezno umiramo od bolečine ter raztresamo sekunde. V vsakem primeru vzpostavljamo skupen prostor. In smo ustvarjalni. Avtentični. Prisotni.
Lansko leto je bil festival plesne ustvarjalnosti mladih Živa, ki prinaša presek aktualne plesne ustvarjalnosti izbranih plesnih skupin in posameznikov/posameznic iz vse Slovenije ter nosi ime po plesni pedagoginji in koreografinji Živi Kraigher, izveden na spletu. Letos bomo ponovno izkusili mlado sodobno plesno umetnost v živo. Umetnost, ki je večna in neuničljiva ter se kaže v umetniških praksah, pogovorih, koreografskih miniaturah, predstavah in druženju.
Veselimo se razmišljujočih in izraznih teles, ustvarjalnih plesnih zgodb in prikaza na odru, ki je odličen original in najboljši primer ustvarjalne razvojnosti ter svoje lastne primarnosti za javno dobro. Vredno in nujno ga je izkusiti v živo.
The only constant in life is change. Our bodies are the spaces we inhabit and their wholeness gives us immeasurable options. Therefore we, in accordance with socio-political events, pry apart and make whole again pure flows that illustrate fluid passion, we meet and we shout out that the art of dance needs spectators. We reflect the current political situation with thoroughness and insight and release the constant feeling of readiness bubbling under the surface through our common and powerful synchronicity of energy as well as our interpretations, excellent in both meaning and performance. We can only mark the pain or pretend to die of it as we scatter the seconds. Regardless of what we do, we are establishing a common space. We are creative. Authentic. Present.
Živa, the festival of young dance creativity named after dance pedagogue and choreographer Živa Kraigher which showcases a cross-section of contemporary dance creativity by chosen dance groups and individuals from all over Slovenia, was carried out online last year. This year we will once again experience contemporary young dance art live. Art that is eternal and indestructible and is reflected in artistic practices, conversations, choreographic miniatures, performances and socializing.
We are looking forward to thoughtful and expressive bodies, creative dance stories and original stage performances which will provide a perfect example of creative development and the importance of dance for the common good. It is worthwhile and necessary to experience it live.
Festival of young dance creativity ŽIVA is an annual event which presents a cross-section of current activities by selected dance groups and individuals from all over Slovenia as well as guests from abroad. Its name ŽIVA is a homage to Živa Kraigher, an important Slovenian dance teacher and choreographer.
Žiri u kojem su bili glumica Tijana Maksimović, kostimografkinja Irina Somborac i dramski pisac Igor Bojović (predsednik) nagradu za najbolju režiju dodelio je rediteljki naše predstave Emiliji Mrdaković a za svoj izuzetan glumački rad u njoj nagrađeni su Saša Latinović i Slobodan Ninković.
Ispostavilo se tako da je maštovita ekipa ove predstave, tragajući za plavim zecom, pronašla Gran pri!
Nagrade žirija 52. lutkarskih Susreta:
Pet ravnopravnih glumačkih nagrada dodeljuje se:
Nagrada dečijeg žirija 52. lutkarskih Susreta:
Preuzmite priloge:
Ta razglašeni zbor glasov in misli – tehtnih, banalnih, nepremišljenih, posmehljivih, duhovitih, žaljivih, takih, ki bi radi gledalce ganili, pa so samo patetični, in takih, ki bi morali biti patetični, pa čudno ganejo – samo čaka, da nekdo odpre skrinjico in jih spusti na plano.
Uroš Kaurin se je odločil postati ta Pandora – dobromisleča in radodarna, a prav zato amaterska pripovedovalka. Je tudi lepa lutka, izdelana samo zato, da bi razpadla in da bi bili njeni udi orodje za pripovedovanje zgodb drugih. In je glas Publija Ovidija Nasa – mojstra zapletenega verza in misli, ki lepo zvenijo, a se z njimi ponekod težko strinja. Po potrebi je še Jazon, Medeja, Faeton, Helij, Eho ali Narcis. Zdržati vse te glasove hkrati je tako smelo in preambiciozno hkrati, da bi mogoče lahko bilo že tragično.
Špela Frlic
__________________________________________________________
Izvajalec Uroš Kaurin
Idejni koncept Uroš Kaurin, Aleksander Andželović, Mojca Bernjak, Lucijan Jošt, Darka Erdelji, Špela Frlic
Likovna podoba Uroš Kaurin, Aleksander Andželović, Mojca Bernjak
Dramaturško svetovanje Špela Frlic
Lektorica Metka Damjan
Lutkovna tehnologa in izdelovalca lutk Mojca Bernjak in Aleksander Andželović
Oblikovalec zvoka Jure Auguštiner
Oblikovalec luči Gašper Bohinec
Izdelovalci scenografije Urban Saletinger, Branko Caserman, Lucijan Jošt
Pomagali sta Darka Erdelji, Daša Filipovski
Hvala Tin Grabnar, Barbara Jamšek, Grega Tanacek, Barbara Kukovec …
Enodnevno bienalno strokovno usposabljanje Kulturni bazar v regiji 2021 vključuje več kot trideset dogodkov z vseh področij kulturno-umetnostne vzgoje. V ospredju so programi in projekti kulturnih in strokovnih organizacij iz podravske, pomurske in koroške regije, spoznali pa bomo tudi aktualno dogajanje v KUV na nacionalni ravni. Program je zasnovan tako, da ga lahko oblikujete po svojih potrebah in željah.
Namen regijskega usposabljanja je zagotavljanje večje dostopnosti kakovostnih programov kulturno-umetnostne vzgoje v vzhodnih regijah ter predstavitev vsebin s poudarkom na partnerskem povezovanju in sodelovanju različnih organizacij na posameznih ravneh družbe: na nacionalni, regionalni in lokalni ravni, na ravni vrtcev, šol in kulturnih ustanov, med strokovnimi delavci v vzgoji in izobraževanju, med umetniki oziroma delavci kulturnih ustanov ter med vzgojno-izobraževalnimi zavodi in družinami. S tem pristopom želimo ustvariti čvrsto mrežo strokovnih partnerjev z namenom strateškega izvajanja kakovostne kulturno-umetnostne vzgoje tudi na regijski ravni.
Na brezplačno strokovno usposabljanje se prijavite z e-prijavo. Zaradi učinkovitejše organizacije, pa tudi zaradi številčnih omejitev udeležbe na posameznih dogodkih, prijavo posredujte čim prej, najpozneje do 5. novembra 2021. Izpolnjena in poslana e-prijava je vaša vstopnica na izbrane dogodke, hkrati pa vam omogoča pridobitev potrdila o udeležbi na strokovnem usposabljanju.
Cilj konference je izmenjati izkušnje, znanja in primere dobrih praks s področja gledališke pedagogike. Priznani domači in tuji strokovnjaki bodo predstavili možnosti uporabe gledaliških pristopov za zagotavljanje vključujočega učenja v izobraževalnem procesu.
V okviru spletnih predavanj, delavnic in diskusij bomo razpravljali o pomenu varnega učnega okolja in učinkovite komunikacije, raziskovali vlogo gledališke pedagogike v izobraževalnem procesu, njen vpliv na razvoj socialnih veščin in izboljšanje razredne klime ter spoznavali kreativne pristope za individualizacijo in diferenciacijo pouka.
Konferenca je namenjena učiteljem v osnovni in srednji šoli, mentorjem gledaliških skupin, svetovalnim delavcem, pedagogom, vzgojiteljem v vrtcih in dijaških domovih, knjižničarjem, muzejskim pedagogom, poklicnim igralcem, režiserjem, defektologom, terapevtom, učiteljem podaljšanega bivanja ter vodstvenim delavcem vzgojno-izobraževalnih ustanov.
Več o temah konference: https://www.takatuka.net/copy-of-gledališka-pedagogika
Vsi, ki se ukvarjamo s plesom, poznamo pozitivne učinke plesa na fizičnem, psihičnem, socialnem in kognitivnem področju razvoja posameznika. Še vedno pa se sprašujemo, kako ples sistematično in strokovno razvijati ter prilagajati sodobnemu času in novim generacijam otrok – to je aktualno vprašanje, na katerega bomo poskušali iskati odgovore na naši 4. konferenci plesne pedagogike. Ukvarjali se bomo z novimi strokovnimi spoznanji, razvijali nove ideje in spodbude za čim večje učinke plesa, saj je osnovni namen konference spodbuditi povezave med plesno umetnostjo in procesom vzgoje in izobraževanja ter povezati akterje na področju splošne vzgoje in izobraževanja s tistimi, ki s plesnim znanjem bogatijo otrokov prosti čas.
Predavanja in delavnice na konferenci so namenjene vzgojiteljem, osnovnim in srednješolskim učiteljem, učiteljem plesa, profesionalnim plesalcem in koreografom, plesnim terapevtom, študentom umetniških in pedagoških fakultet, teoretikom in raziskovalcem s področja pedagogike, psihologije …
Na konferenci se bodo udeleženci aktivno seznanjali z vsebinami s področja plesne pedagogike in ustvarjalnega giba.
Konferenca bo potekala v skladu z navodili in priporočili NIJZ ter bo glede na takratno situacijo najverjetneje potekala kot hibridni model med “živo” in “spletno” izvedbo.
V okviru konference bo potekal tudi mini festival otroških plesnih skupin PIKA MIGA.
Susan R. Koff (US), Ed.D. Clinical Professor, Dance Education Program – NYU School of Culture, Education and Human Development, New York, predsednica svetovne organizacije Dance and the child international (daCi)
dr. Jeff Meiners (AUS), Lecturer, Arts Education (Dance), Division of Education, Arts & Social Sciences, University of South Australia, podpredsednik svetovne organizacije Dance and the child international (daCi)
dr. Eeva Anttila (FIN), professor in dance pedagogy at Theatre Academy of University of the Arts Helsinki, Finland, leader of the MA program for dance pedagogy
dr. Aleksandra Schuller (SLO), reg. plesno-gibalna terapevtka (ZPGTS/EADMT) in IAAP Router (SZAP/IAAP), specializirana za jungovski PGT pristop Avtentično gibanje (Authentic Movement) in Ustvarjalno supervizijo (Creative Supervision)
dr. Vesna Geršak (SLO), docentka za področje plesnega izražanja na Univerzi v Ljubljani Pedagoški fakulteti
Anja Bornšek (SLO), magistra sodobno plesne pedagogike, somatska pedagoginja metode Body-Mind Centering®, plesalka, ustvarjalka
Neva Kralj (SLO), plesna pedagoginja, spec. pomoči z umetnostjo – RPGT (registrirana plesno-gibalna terapevtka pri ZPGTS / EADMT)
Dejan Srhoj (SLO), plesalec, improvizator in plesni pedagog
Urša Urbančič (SLO), plesalka inkluzivnega plesa
Sabina Schwenner (SLO), koreografinja, plesalka in plesna pedagoginja
Urša Rupnik (SLO), koreografinja, plesalka in plesna pedagoginja
Ana Romih (SLO), koreografinja, plesalka in plesna pedagoginja
Urša Strehar Benčina (SLO), antropologinja, gledališka pedagoginja in ošiljena mojstrica improvizacijskega gledališča
in drugi …
mag. Ajda Tomazin (SLO), koreografinja, plesna pedagoginja in oblikovalka
Vabljeni na 4. konferenco plesne pedagogike!
Nina Meško, Nina Mavec Krenkar in Vesna Geršak, članice organizacijskega odbora konference
Med 19. in 29. septembrom smo v rezidenčnem centru JSKD, gostili ustanovne organizacije in njihove predstavnice Marijo Backović (Prazan prostor), Anjo Pletikoso (LOFT), Miljo Mazarak (FEP) ter Ajdo Tomazin (Odprti predali).
V deset dnevni rezidenci, smo aktivno postavljali program in aktivnosti za afirmacijo in razvoj gledališča za otroke in mlade v regiji.
V Kranju smo organizirali okroglo v sodelovanju z Zavodom Carnico, ki vodi Stolp Pungert – otroški stolp, kjer smo s predstavniki neodvisne scene govorili in diskutirali dobre prakse in problematike, ki jih delimo v regiji. Dogodek je nastal v produkciji Zavoda Odprti predali s podporo Mestne obične Kranj v sodelovanju z Zavodom Carnica – Layerjevo hiša in Stolp Pungert.
Povezali smo se s predstavniki iz Slovenije, ki prav tako gojijo podobne cilje. Tako smo v Cerknici obiskali Petra Kusa, ki je imel edinstveno spletno uprizoritev ZVOČNA KUHNA za otroke v Sarajevu, delili skupne pedagoške nazore na plesno in gledališko pedagogiko z JSKD plesnim ter oddelkom za gledališče in lutke, obiskali Festival BOBRI,… in še bi lahko naštevali.
Naslednja postaja za kontruktivno grajenje prihodnosti sledi že v oktobru in sicer v Čakakocu na Hrvaškem, v okviru
𝟐𝟒. 𝐒𝐔𝐒𝐑𝐄𝐓 𝐏𝐑𝐎𝐅𝐄𝐒𝐈𝐎𝐍𝐀𝐋𝐍𝐈𝐇 𝐊𝐀𝐙𝐀𝐋𝐈Š𝐓𝐀 𝐙𝐀 𝐃𝐉𝐄𝐂𝐔 𝐈 𝐌𝐋𝐀𝐃𝐄 𝐇𝐑𝐕𝐀𝐓𝐒𝐊𝐎𝐆 𝐂𝐄𝐍𝐓𝐑𝐀 𝐀𝐒𝐒𝐈𝐓𝐄𝐉
OD MALIH NOG(U) je regionalna platforma za razvoj i afirmaciju teatra za d(j)ecu i mlade. Okuplja organizacije i umjetnike koji svojim edukativnim, umjetničkim te teorijskim radom žele promijeniti stanje u sektoru.
Kontinuirano djelovanje na unapređenju kvaliteta u oblasti teatarskog stvaralaštva za djecu i mlade – umrežavanje umjetnika/ca, institucija, nezavisnih organizacija i festivala u regionu kao i organizovanje teorijskih i edukativnih regionalnih programa.
Naša vizija: Afirmacija, promocija i jačanje teatarskog stvaralaštva za djecu i mlade u Crnoj Gori, Hrvatskoj, Sloveniji i Srbiji.
