U emisiji Radio Nezavisna glumica, lutkarka i profesorica Akademije za umjetnost i kulturu u Osijeku Maja Lučić prepričala je reči Jelene Sitar, slovenačke rediteljke i lutkarke: Još dok smo sasvim mali svi mi od majke dobijamo na poklon prvi lutkarski teatar prstima na dlanu. Svi smo slušali priču ne dlanu – ovaj prst ide u lov, ovaj nosi pušku, ovaj jede krušku… Prsti su u tom igrokazu kao malene lutke na sceni – dlanu. Taj poklon, lutkarski teatar prstima, duboko je usađen u nama.
Prestava Tonija Leakovića s Akademije za umjetnost i kulturu u Osijeku Bračne muke iz vizure ruke, u kojoj glumac koristi samo svoj dlan i prste kao aktere, došla je baš kao poklon publici.
U okviru pozorišnog festivala za decu Limenka teatar festa u Novom Sadu prepliću se pozorište, mahom lutkarsko, i edukacija o reciklaži i zaštiti životne sredine. Tako su osmišljene ulaznice u vidu sakupljenih limenki koje se zatim presuju i odnose na dalju obradu gde će ponovo oživeti u vidu nove limenke. Pored toga nakon predstava deca dobijaju konkretne odgovore kako mogu i zašto je važno čuvati okolonu i imaju priliku da učestvuju u različitim radionicama o ekologiji.
Drugog dana Limenka teatar fest stariji uzrast dece obradovala je predstava Bračne muke iz vizure ruke, gde, kako je već rečeno, umesto lutki, glumčevo telo, odnosno ruke postaju animirani predmet. Lutkarska predstava bez lutaka, tzv. platform teatar retko se može pogledati na scenama u srpskim pozorištima. Ovogodišnji i fantastičan primer jeste predstava Tihi dečak dramaturškinje Ane Duše i reditelja Tin Grabnara u produkciji Pozorišta za decu iz Kragujevca. Tu su prsti i dlan postali i glumci i lutka, scenski element i rekvizit. Osim Tihog dečaka susret pozorišne publike sa ovom formom izuzetno je redak. Zbog toga raduje prilika da se pogleda monodrama mladog glumca iz Hrvatske.
Bračne muke iz vizure ruke pokazuju genezu bračnih problema gospođe i gospodina Rukića – od momenta njihovog stupanja u brak, prve bračne noći i cvetanja ljubavi, preko prvih svađa, nerazumevanja, rasprava oko poseta njene majke, pa sve do razvoda braka i na kraju pomirenja. Teško da ruke mogu jedna bez druge.
Iako je i sama priča zanimljiva i obogaćena nizom duhovitih replika, daleko su interesantnija scenska rešenja i uprizorenja situacija. Recimo, kada se gospođa Rukić, nakon što je odlučila da pronađe posao, sprema za intervju, ona to čini tako što turpija svoje nokte. Znak za težak fizički posao koji obavlja gospodin Rukić jeste rukavica svojstvena automehaničarima.
Gumac Toni Leaković tako vešto animira svoje dlanove da u jednom trenutku pomislite kako leva i desna šaka, gospodin i gospođa Rukuć, nisu deo istog glumca. Iako se vizuelno minimalno razlikuju, ona ima crveni lak na noktima i burmu, a on sat oko zgloba i burmu, pokreti su im posve drugačiji. Ona je (kako karakterno, tako i u gestikulaciji) ekspresivnija, hitrija, uvek ispravljenih prstiju kao strela, spremna da prostreli supružnika, dok je gospodin nešto sporijih pokreta pa samim tim i pasivnijeg karaktera.
Scenografija (idejno rešenje Ivica Leaković) pokazuje spoljašnjost zgrade porodice glavnih junaka gde su na štriku okačene različite rukavice, odnosno odeća u svetu ruku, a Rukićeve zatičemo u stanu na poslednjem spratu. Duhovito i za priču adekvatno, muzičke prelaze čini pesma Ruke Darka Rundeka sa naročitim akcentom na stih: I ne boj se buke, to sto svira to su ruke!
Maštovita, zabavna, izuzetno spretna i znalački ukomponovana predstava podsetila je publiku na prve susrete sa teatrom prstima na dlanu. Ostaje nada da će i u narednim danima i godinama Limenka teatar fest uspevati da na festivalu prikaže formom hrabrije i smelije predstave, izvedbe koje nisu primarno didaktičke i lutkarske predstave koje su namenjene i tinejdžerskoj dobi.
