Category: Kritika

Američki psiholog austrijskog porekla protumačio je Princezinu krv od uboda na trn kao prvu menstrualnu krv tinejdžerke; ogradu oko dvorca koju zatim podiže kralj predstavio je kao oca zaštitnika prema svojoj kćerci adolescentkinji, a zapisao je i mnoge druge parabole u svojoj knjizi The Uses of Enchantment: The Meaning and Importance of Fairy Tales. Osim što je ime psihologa navedeno u afiši i što je napisano da je značajno uticalo na rediteljksi koncept, nikakav drugi upliv ove psiho-analitičke teorije ne vidi se na sceni. Zbog čega su autori insistirali na tome, nije jasno ni nakon odgledane predstave.

No, i sa i bez psihološkog osvrta, Uspavana lepotica je izazvala smeh, ispričala priču i začarala nas scenografijom i lutkama (Tereza Vašičkova). Već sa paljenjem prvih reflektora devojčica iz publike je glasno uzviknula: pa ovo će biti lepa predstava. I bila je potpuno u pravu! Na sredini scene je bio zamak koji se okretao, otvarao svoja vrata, prozore i dopuštao nam da zavirimo u sobe. Drvene lutke u kraljevskim odorama gipko su se šetale, kopale tunele, palile šibice, padale sa vrha dvorca, penjale se, ispaljivale se iz topa, plesale, pevale, igrale žmurke, grlile se… (Pavla Lustikova, Jan Popela, Milan Ždarski, Jan Čipčala, Petr Seiner, Pavel Černik)

Još jedan nivo uzbudljivosti predstave stvarali su muzičari (muzika Daniel Čamski), bubnjar i violinista postavljeni desno i levo od zamka proizvodeći uživo foli efekte i svirajući pozadinsku muziku. Na vrhu dvorca bilo je postavljeno platno malih dimenzija na kojem su se projektovale scene – proslava Princezinog rođendana, ulazak Princa u dvorac i poljubac buđenja. Ovo rešenje opravdano je zbog potrebe da se dešavanja prikažu u krupnom planu. U prvoj sceni su akteri bile lutke, a u drugoj lutkari. Pojavljivanje ljudi pred kraj lutkarske predstave nije zbunilo publiku. Gde je lutka stala, glumac na videu je nastavio.

Predstava je dobar primer kako se originalnom scenografijom, promišljenom režijom, znalačkom i spretnom glumom čak i dobro poznata i mnogo puta postavljana bajka može postaviti, a sigruno da bi starijoj deci bilo još zanimljivije da su se Betelhajmove ideje zapravo mogle prepoznati.

Autor fotografija:

Dejan Vuković

Autorka kritike:

Divna Stojanov

Naš tim kritičara

Autorka drame Petra Cicvarić za svoj tekst (u originalu nazvan Ribe u nevolji) osvojila je prvu nagradu na takmičenju za najbolju dramu za decu Mali Marulić 2019. godine. Vrcav, duhovit, pametan, poučan, dramaturški besprekorno dobro skrojen tekst govori o tri detektivske ribe koje u rečnim dubinama rasvetljuju slučaj nestanka ekološki osvešćene, rekli bismo i aktivistkinje Mladene. Na svom putu ribe uče decu o važnosti čistih reka i očuvanju životne sredine. Ekološka poruka nije prst u oko već kroz zabavnu priču ostaje publici za nauk. Na kraju, kada detektivi pronađu izgubljenu ribu koja se zaglavila u smeću, u delu reke gde niko ne ide upravo zbog zagađenosti, poentira se replikom da će uskoro „tamo gde niko ne ide postati tamo gde su svi“. Osim o prirodi, deca saznaju i o različitim vrstama riba i njihovom izgledu. U reci su som, šaran, grgeč, riba čistač…

Odličan tekst u postavci Gradskog Kazališza Zorin Dom i u izvedbi glumaca Petre Cicvarić, Vanje Gvozdića, Lovorke Trdin, Andre Damiša izgleda veoma mračno što je opravdano jer se priča odvija na dnu reke. Glumci veoma pažljivo i detaljno animiraju ribe (dizajn lutaka i scenografija Mladen Bolfek). Pored toga što svaka riba izgleda i priča drugačije, ona pliva i sedi  drugačije otkrivajući na taj način još nešto o karakteru lika.

Humor u predstavi se bazira na duhovitim replika i što je zanimljivo, često je usmeren ka starijoj publici. Recimo šaran je pevač po imenu Goran Šaran i peva pesmu Ja sam samo šaran dušo aludirajući na Gorana Karana i njegovu pesmu Vagabundo; riba grgeč je Goran Grgeč po zanimanju glumac referišući tako na hrvatskog glumca Gorana Grgića. Za mlađe, tu su bile dovitljivosti kao što su fištangram i fišbuk.

Muzika(Damir Šimunović), džez, mistična, prava detektivska kompozicija, prati atmosferu zbivanja na sceni. Na samom kraju sve ribe pevaju veseo, lako pamtljiv song dok zajedno čiste svoj dom naučivši koliko je važno da ne prljamo svoje okruženje.

Na tragu je pravi primer kako o ekologija ili nekoj drugoj važnoj temi treba razgovarati sa decom – nenametljivo, kroz igru, smeh, priču koja im drži pažnju, koja je originalna, koja ih vodi u svet koji im nije toliko poznat (u ovom slučaju rečni). Još jedna pohvala ovoj predstavi jeste da se priča smešta u lokalni kontekst. Deca u Karlovcima u Hrvatskoj prepoznaju da se radi o njihovom gradu, lako se identifikuju, automatski im je radnja prijemčivija, a lokaliteti o kojima se govori su im poznati. Nesporno je da su i deca u Subotici na festavalu razumela priču iako možda nikad nisu videla reke o kojima se govori, ali ovo pokazuje promišljanu repertoarsku politiku Gradskog Kazališta Zorin Domi razmišljanje o deci za koju prave predstavu.

Autor fotografija:

Dejan Vuković

Autorka kritike:

Divna Stojanov

Naš tim kritičara

Predstava je nalik na gledanje kroz kaleidoskop, a izoštravanjem slike prepoznajemo životnje (žabu, zeca, psa, pauna, krokodila, žirafu, kamilu…) i ljude (plesače nalik Majklu Džeksonu, pastira i devojka, folklornu trupu, glumca…). Sve se odvija iza tankog crnog vela preko kojeg se projektuju zvezde ili staništa životinja, a gledanje preko koprene upotpunjava osećaj magije (scenografija: Bonjo Lungovi Konstantin Karakostov). Prizore međusobno povezuje monolog iz off-akoji vrlo poetičnim jezikom pripoveda kratku istoriju glumca i lutkarstva.Muzika (Konstantin Karakostov) se kreće od klasične, preko pesama ABBE, Majkla Džeksona, elektro muzike, a završava, srpskim kolom.

Uigran ansambl pozorišta (Danka Balać, Imelda Vereš, Danijel Dudaš, Elvira Gal, Zalan Greguš, Endre Kočiš, Ksenija Mitrović, Uroš Mladenović, Viktorija Palfi, Gertruda Fridrik) animira sedam različitih vrsta lutaka i pokazuje spretnost u isto toliko tipova lutkarstva. Stvaraju i pokreću životnje i ljude napravljenje od šarenih ploča geometrijskih oblika, od velikih sunđerastih površina, dugačkih svilenih traka, creva, odeće, koriste lutke koje se navlače na ruku, javajke i u jednoj sceni se poigravaju se teatrom senki. Lutke napravljene od više delova glumci u postupnosti sastavljaju pred publikom, zatim pokrenu lutku kao celinu i onda se prizor rastavlja i pretvara u drugi oblik. Postupnost i preciznost u građenju lutaka je oduševljavala decu u publici.

 Kako je Subotica multinacionalna sredina, pretposlednja scena je inscenacija narodne mađarske priče o pastiru zaljubljenom u devojku koja se pretvara u labudicu, a poslednja scena su muzičari i folkloraši u tradicinalnoj srpskoj narodnoj nošnji koji sviraju i igraju uz kolo. Tako se u predstavi podvukla ideja tolerancije i razmene kulture.

 Predstava je prikazala upravo ono što i sam naslov kaže, vrlo jednostavno i suptilno – ljubav prema pozorištu. Takođe je pokazala kako i od čega lutka može da nastane, kako da se kreće, šta sve lutkar uopšte može da radi sa lutkom. Glasovi iz off-a poslužili su tek kao svojevrsni omaž i zahvalnost zbog istrajnosti glumaca kroz vekove. Teatru s ljubavlju je predstava koja u fokus stavlja samu teatralnost, odgovara na pitanje šta je to pozorišno u pozorištu za decu, a vizuelnost i veštinu lutkara dovodi do perfekcije.

Autor fotografija:

Dejan Vuković

Autorka kritike:

Divna Stojanov

Naš tim kritičara

Narator i dirigent priče (ubedljiv Duško Mazalica) jedini govori i često prepričava ono što vidimo da drugi likovi fizički rade. Ovakav postupak nepotrebno duplira informacije. Ostatak glumačke ekipe  (Dragan Vučić, Đorđe Janković, Dragan Banjac, Aleksandar Blanić, Božana Bijelić, Zorana Šuman, Ana Anđelić, Đurđa Babić) čini orkestar, svaki sa svojim instrumentom i likom; flauta, oboa, klarinet, fagot, rog, bubanj i violina, odnosno ptičica, patka, mačak, Pećin deda, vuk, lovac i Peća. Svi instrumenti su prvo pokazani, a onda se čula i muzička sekvenca koja uči decu kako koji instrument zvuči i dodaje karakter liku. Pri drugom pojavljivanju junaka na sceni, Narator pita decu da li su zapamtili koji instrument se vezuje za njihovu pojavu što je takođe veoma edukativno.

Koncept je vrlo zanimljiv, ali priča je previše jednostavna, bez bilo kakvog obrta, produbljivanja odnosa, prepreka ili opasnosti: Peća uz pomoć ptičice uhvati vuka i zajedno sa lovcem ga odvede u zoološki vrt. Da je priča složenija, da ima jasnu poruku, onda bi sasvim sigurno deca lakše i dugotrajnije zapamtila muzičke lekcije.

Najveća vrednost ove predstave jeste što je publika čula muziku Sergeja Prokofjeva i što je generalno čula klasičnu muziku. Scenografija (Svila Veličkova) prati temu pa se tako izvedba dešava na velikom platnu preko kojeg je odštampan notni zapis kompozicije. Po potrebi glumci ulaze i izlaze iz platna koje visi sa plafona i prostire se po celom podu. Dizajn lutaka, (takođe Svila Veličkova) odnosno maske glumaca koji su tumačili životinje i Dedu bio je na granici dopadljivosti. Recimo kostim vuka nije bio ni realističan, ni maštovit, ni strašan u krajnjoj liniji iako je vuk trebalo da bude zao i opak. Umesto toga imao je neprikladno dugačko i tanko telo i predimenzioniranu glavu.

Predstava Peća i vuk nije sasvim iskoristila potencijal koji nudi simbioza pozorišnog i muzičkog sveta. Očigledna je namera, ista koju je imao i ruski kompozitor, da se deci približi orkestarska muzika, ali deluje da su Peća i životnje mogli da upadnu u najrazličitije nevolje pre krajnjeg hvatanja vuka.

Autor fotografija:

Dejan Vuković

Autorka kritike:

Divna Stojanov

Naš tim kritičara

Kad priča ima jednog kralja, onda je to bajka, a kad ih ima trojicu, onda je to već cirkus.

Rozi, Plavi i Žuti ili Debeli, Visoki i Kosati kralj, nazovimo ih tako zbog njihovog kostima i izgleda, na početku predstave se bore za jastuk kako bi konačno utonuli u san. Međutim, sva trojica pronalaze po krunu i odlučuju da postanu kraljevi. Ni jedan, doduše, nije spreman da preuzme odgovornost koju ta funkcija nosi, pa tako Debeli pravi sneška u mirkotalasnoj, Visoki svojim birokratskim spisima slučajno obmota ceo zamak, Kosati izazove požar. Sukob eskalira u rat malim sunđerastim čovečuljcima da bi se do kraja sve okončalo pretvaranjem krune u jastuk sa početka i odlaskom na spavanje.

Priča je vrlo jednostavna i zato je ostavila prostor za pregršt gegova, padanja po sceni, iskakanja, sakrivanja, udaranja, grljenja i druge fizičke radnje. Pantomima, mimika i generalno pokret glumaca bili su sasvim jasni i izazivali su neprestana dobacivanja dece iz publike. Kad god bi neki od kraljeva prilazio drugome iza leđa, deca bi upozoravala; kada bi se na sceni pojavila kutija, a da je niko od ljudi nije tu uneo, deca su odmah alarmirala aktere. Glumci se nisu naročito osvrtali na dečje komentare i glas gledalaca nije uticao na promenu toka igre. Povratna interakcija od strane glumaca je izostala iako je sve što je izvođeno na sceni, pozivalo odgovore dece.

Reakcija iz gledališta kada su tri kralja pecala je bila vrlo duhovita. Deca su vikala da nema vode i prema tome nemoguće je da glumci pecaju. Ni pre, ni posle toga, ništa od situacija koje bi bile nemoguće u stvarnom životu nisu smetale deci. Na primer telo sneška se naprivilo od jedne snežne pahuljice u mikrotalasnoj i to je bilo sasvim u redu, ali pecanje bez vode je bilo isuviše neralno za publiku. U razgovoru sa glumcima, kada sam im prevela zbog čega su deca vikala na pecaroše, prepričali su da se slične situacije dešavaju sa gledaocima u Nemačkoj kada se deca od svega što vide, bune protiv sunčanja na sceni jer nema peska. Ni ja ni glumci nemamo objašnjenje iznenadnog protivljenja, ali je u svakom slučaju pokazuje čudnovatu maštu i principa najmlađih.

Osim situacije sa pecanjem, deca u publici nisu prestajala da se smeju i pomažu junacima na sceni. Od početka do kraja intenzitet radosti i uzbuđenja se nije smanjivao. Najveća oduševljanja su izazivale iluzije koje deca nisu sasvim mogla da razumeju u trenutku gledanja, kao što su na primer pojave predmeta na sceni bez da su oni videli ko ih je uneo, dim čiji izvor je sakriven, svetlo u obliku zvezdica na zidu… Pored gegova humor je proizilazio iz kontrasta i neočekivanih disproporcija – krupan čovek sedne na malu stolicu, mala pecaljka ima ogrmonu udicu, visok čovek ima kratak prekrivač… U nekoliko navrata glumci bi promrljali pozdrav jedan drugome na izmišljenom jeziku što je decu prvo nateralo da se smeju pa onda da pozdrav ponavljaju.

Scenografija (Moc Tice) u vidu prednjeg zida zamka oslikanog nadrealističkim stilom sa gomilom manjih i većih otvora, čarobnom mikrotalasnom na sredini, levcima umesto olucima, omogućavala je dodatne gegove i simbolisala san koji je okvir priče.

Muzika (Matvei Saburov, Katja Averkova) najslabiji je element. Kako je predstava neverbalna i priča se pripoveda pokretom i zvukom, muzika je trebalo da bude u saglasju sa temperaturom na sceni. Mnoge komične situacije pratila je setna muzika što je kvarilo čitav doživljaj.

Iako tekst izvedbe Tri puta kralj pruža mogućnost da i pored smeha, deca nešto nauče, shvate da ne treba biti sebičan i ljubomoran, a treba biti marljiv i dobar drug, autori su izabrali da se zadrže na nivou efekata i duhovitosti. Možda ovo nije najbolja odluka iz perspektive dramskih pedagoga i stvaralaca, ali kada slušate decu kako se kikoću sat vremena bez prestanka, teško je ovom izboru bilo šta i zameriti.

Autor fotografija:

Dejan Vuković

Autorka kritike:

Divna Stojanov

Naš tim kritičara

Radnja komada je jednostavna: Majka ostavi Gulija kod njegovog dede što on nerado prihvata. Međutim, na dedinu inicijativu njih dvojica ubrzo uplovljavaju u svet senki i igre što posledično menja i njihov odnos. Levo, desno i ispod otvora na zastoru vidimo siluete dede i unuka kako sade biljke koje magično procvetaju, kače veš na štrik koji se pretvori u životinje, gledaju morski svet, prave kolače, štrikaju, formiraju različite oblike svojim rukama. Jednostavno, a vrlo maštovito, deda pravi slona od svoje ruke pa prenese Gulija do kreveta, od njegovog prekrivača i čarapa pravi lutke…

Guli je dirljiva i zabavna predstava koja je uspela da iznedri inovativna rešenja ili bar ona koja nisu prvoloptaška i očekivana u domenu pozorišta senki što je vrsni poduhvat s obzirom da ovaj tip teatra datira još iz doba antike.

Scenografiju potpisuje Pablo Ariel koji je ujedno i izvođač predstave zajedno sa veštom Roni Level Marsland. Začuđujuće je koliko se scenskih događaja i promena odigralo u malom prostoru i kako su vezovi između situacija i prizora gusto i smisleno tkani. Muzika (Gustavo Bustamante) je veoma dobro pratila emotivne skokove i narativne promene.

Kako naša publika nema često priliku da pogleda teatar senki, Guli je pravi, uzbudljiv i razigran primer preko kojeg deca mogu da nauče i zainteresuju se za drugačiju vrstu pozorišta, ali i igre.

Autor fotografija:

Dejan Vuković

Autorka kritike:

Divna Stojanov

Naš tim kritičara

Reditelj Maksimov sledi estetiku i koristi pozorišni jezik koji je pokazao u svojoj prethodnoj predstavi za decu – Na vukovom tragu (Pozorište mladih Novi Sad), te i u Bambiju postavlja muzičare na scenu, poigrava se sa prostornim planovima i insistira na vrlo preciznom pokretu lutaka. Scenografiju (Olga Zijebinska) čine dva brega prekrivena travom po kojima se kreću  jeleni i srne, a koji kasnijim okretanjem postaju dom Bambija i njegove majke. Veoma je lepa panorama prirode koju stvaraju livade i brežuljci zajedno sa okolnim stablima koja su ujedno bubanj i metalofon. Muzika (Lazar Novkov) zvučno nadopunjuje sliku prirode i dodatno boji atmosfere u scenama: u momentima velike životne opasnosti za jelene začuli su se jaki udari u bubanj, dok je scenu Bambijevog udvaranja srni Falini pratila romantična melodija izvođena na metalofonu i fruli.  Lutke (takođe Olga Zijebinska) čine vrlo detaljni, međusobno različiti mali drveni i lako pokretljivi jeleni, ptica, veverica i zec.

Rediteljski su veoma zavodljiva, a u srpskom dečjem teatru retka, scenska rešenja gde se određeni delovi priče (prikazivanje čoveka koji lovi jelene; beg životnja u šumi; smrt jednog jelena od strane lovca) prikazuju iza paravana i mi ih vidimo kao igru senki. Igra glumaca i lutkara (Miloš Milovanović, Darija Vulić, Sanja Matejić, Milomir Rakić, Vladimir Đoković, Ljubica Radomirović, Marko Đurić) uvežbana je do perfekcije. Animiranje lutaka je izvođeno sa tolikom lakoćom da su sami glumci postali nevidljivi i sve oči su bile zagledane samo u lutke.

Svi ovi elementi zajedno činili su da se publika oseća kao da je na nekakvom proplanku ili četinarskoj šumi i posmatra krdo jelena. Kao da je i sam vazuh u gledalištu odjenom postao pravi šumski vazuh. No ipak, same priče o Bambijevom odrastanju, gubitku majke i, sa druge strane, priča o njegovom prijatelju Ronou kojeg hvata lovac, a zatim ga vraća u šumu, ostale su vrlo šturo ispričane i nedovoljno razrađene. Na polovini predstave fokus sa Bambija prelazi na Ronoa i nejasno je koja priča se želi ispričati i šta je ideja teksta. Tragičan događaj kao što je smrt majke i prijatelja potpuno se pretrčaošto je veliki propust naročito za pozorište namenjeno deci. Ni jedna životinja, takođe, nema karakter ili makar jednu osobinu ili drugačiji način govora.

Međutim, ukoliko se predstava posmatra kao oživljavanje i prikazivanje nekoliko nasumičnih epizoda iz života Bambija i ako se prilikom gledanja ne traga za koherentnom pričom već se zadovoljstvo crpi iz vizuelnih i adutitvnih senzacija, onda se izvedba može okarakterisati veoma uspešnom i stilski posebnom.

Autor fotografija:

Dejan Vuković

Autorka kritike:

Divna Stojanov

Naš tim kritičara

Predstava je u celosti izvedena na mađarskom jeziku bez prevoda, s toga u ovoj kritici zbog jezičke barijere ne mogu biti analizirane eventualne izmene teksta u odnosu na priču iz romana Frenka Baumana Čarobnjak iz Oza i u odnosu na narativ istoimenog filma Viktora Fleminga iz 1939. godine.

Međutim, nerazumevanje jezika ni malo nije uticalo na doživljaj čitave izvedbe. Radnja je svakako već poznata iz knjige i filma, a po onome što smo videli, deluje da su autori ostali prilično verni originalu. Deca iz publike koja ne govore mađarski bila su pripremljena od strane vaspitača/-ice i učitelja/-ice i prethodno upoznata sa sadržajem. Iz razgovora sa njima moglo se zaključiti da je ovakav pristup bio izuzetno dobar jer ih je usmerio da veću pažnju posvete drugim teatarskim elementima (režiji, glumi, zvuku, svetlu…), a ne samo da se fokusiraju na tekst.

Iz scene u scenu, kako su se menjali ambijenti i kako su Doroti, Strašilo, Limenko i Lav napredovali u svojoj pustolovini, scenografija se menjala okretanjem velikih tabli nepravilnog oblika i jarkih boja. Kostim je bio koloritan, raskošan i uverljiv (scenografija i kostim: Svila Veličkova), a gluma brilijantna (Rozalija Gergelj, Levente Bora, Mark Horvat, Ištvan Vitanji-Juhas, Ana Marko-Valenćik, Petra Nađ, Tamaš Sukenjik). Posebno bih izdvojila i pohvalila scenski pokret (koji sam i ja sama verovatno više primećivala nego na drugim predstavama kako mi je ovaj put bio najvažnije sredstvo razumevanja priče). Svaki lik je vrlo jasno i dosledno ispratio svoje replike i postupke adekvatnom gestom.

Nakon izaska na scenu novi junaci su se predstavljali songom (muzika Viki Rab). Jedna devojčica iz gledališta se nakon završene pesme vrpoljila i gledala po sali, a onda tiho pitala drugaricu pored sebe: „ma odakle dolazi ovako dobra muzika?“. Verujem da ovo opisuje songove predstave mnogo tačnije nego što bi i jedan pridev mogao.

Iz Oza se, pored Doroti, i čitava publika vratila iskreno ozarena!

Autor fotografija:

Dejan Vuković

Autorka kritike:

Divna Stojanov

Naš tim kritičara

Uz konsultaciju sa Matejem Haszom koji je i kompozitor muzike u predstavi, glumci su izabrali bele šumove, zvukove na frekvenciji između 20 i 20 hiljada herca koji deluju umirujuće na ljude jer podsećaju na šumove kojima smo bili izloženi u prenatalnom periodu. Tako je tihi mehanički zvuk nekoliko ventilatora poređanih u krug i brujanje fena, zajedno sa muzikom sporog ritma i jednostavne melodije i lebdećim objektima stvarao opuštajuće, meditativne prizore. Najinteresantnije sekvence bile su na samom početku kada su se prozirne plastične kese u obliku različitih ljudskih silueta migoljile iznad ventilatora i kada su, vrlo duhovito, glumci pumpali balone oponašajući izvođenje muzičara na koncertima.

Na kostimima izvođača bili su iscrtani deblja i tanja kružnica što simbolizuje, kako glumci objašnjavaju, kruženje vazduha. Pri izvođenjima u matičnoj zemlji publika okružuje igrajući prostor što sigurno stvara još čarobniju i intimniju atmosferu.

Posebnost ove predstave ogleda se u činjenici da su korišćeni predmeti, odnosno lutke (Ivana Mackova) svakodnevni objekti što direktno uči decu da za igru nisu uvek nužne pompezne igračke, već je dovoljna obična loptica i mašta. A nakon što bi se potencijal oživljavanja jednog predmeta iscrpeo, glumci bi ga odložili i uzeli drugi.

Aero je, takođe, u potpunosti oslobođen bilo kakve dramske priče, karaktera, zapleta, sukoba i drugih elemenata čime je otvorio široko polje mogućnosti interpretacije kod svakog od gledaoca. Lebdeća kesa je kod mene, na primer, izazvala prisećanje na čuveni kadar iz filma Američka lepotapa zatim na žutu kesu na drvetu koju sam tog dana videla… Mogućnost učitavanja je beskrajna. Vijorenje čovečuljaka od kese na ventilatoru dopustila je da izmaštamo ljubavnu scenu ili okršaj dva neprijatelja, a kod nekog je mogla prosto da funkcioniše samo na vizuelnom nivou. Značenje izvedbe nije nametnuto od strane autora i zbog toga je predstava dragocena za razvitak kreativnog razmišljanja kod dece naročito jer ne postoji jedno tačno rešenje. Čak i nakon odgledane predstave u gladaocu se vrlo živo bude mnoga potencijalna tumačenja viđenih pokreta i odnosa među animiranim predmetima.

Preciznim kombinovanjem iskustva apofenije kod ljudi, belih šumova i materijalima koje pomera strujanje vazduha, autori predstave su stvorili laboratoriju letenja za sve uzraste.

Autor fotografija:

Dejan Vuković

Autorka kritike:

Divna Stojanov

Naš tim kritičara

Neverbalna lutkarska predstava Duhovi šume u produkciji Cia Elder Kloster iz Brazila započinje slikom divljine sačinjenom od figurica životinja i drveća koju Čovek ubrzo razara sečom šume, izazivanjem požara i bacanjem smeća u more. Predstava se snažno oslanja na južno-američki narodni folklor te razorenu i spaljenu prirodu spašavaju duhovi iz brazilske mitologije – Sasi Parere, Jara i Kurupira, zaštitinici šume i vode. Ono što je zbunjujuće na idejnom planu jeste razrešenje u kojem Čovek nije prihvatio sopstvenu odgovornost za uništavanje prirode već su dobri duhovi umesto njega rešili problem zagađanja. Za decu bi mnogo edukativnije bilo da je Čovek naučio zašto ne sme da baca smeće za sobom i onda ga očistio uz pomoć božanskih bića.

Čovek do kraja predstave ne popravi učinjenu štetu, ali uspe da spasi onesvešćene duhove koji su se upleli u usb kabl, zaglavili ispod mobilnog telefona ili rutera za internet, upleli u žice trafostanice. Tako je, dakle, tehnologija prikazana kao zagađivač naše planete i generalno opozitna prirodi. Krčenje šume i isušivanje reka zarad razvoja industrije ili proizvodnja struje od fosilnog goriva jeste ekolološki problem, pa čak i ekološka katastrofa, ali postojanje tehnologije same po sebi i njeno korišćenje nije štetno po prirodu. Moguće da je namera autora bila da kaže da smo postali nepažljivi spram prirode koja nas okružuje zbog konstante upotrebe tehnologije, ali ipak, poruka je morala biti nedvosmisleno jasno preneta, naročito deci koja svakodnevno rukuju tehničkim uređajima.

Sama izvedba talentovanog glumca bila je očaravajuća. Brzina imitiranja oglašavanja životinja, duhovite glasovne ilustracije Čovekovih emocija, načini animiranja lutaka i fantastični prelazi od prikazivanja sveta na kopnu do oživljavanja života na dnu mora, bile su odlično uvežbane. Sve što bi glumac, a ujedno i reditelj, scenograf i dizajner lutaka izvadio na sto i poređao, postajalo bi izuzetno skladna slika.

Muzika predstave (Alan Cesar Soares) oslanjajući se na izvorni melos Brazila, dodatno je gradila atmosferu prostora scene i pratila dinamiku radnje. Mislim da bi do još većeg izražaja došla ukoliko bi publika bila postavljena mnogo bliže glumcu i njegovom prostoru igre.

Naročito bih pohvalila poučan trenutak koji je usledio na samom kraju kada je autor pročitao imena i objasnio mit o svakom šumskom duhu čime je približio deci kulturu drugog naroda.

Pored veoma važne teme, maštovite postavke i stila animiranja predmeta i implementiranja narodne mitologije u predstavu, čini se kao da pojedini elementi priče (razrešenje i motiv upotrebe savremene tehnologije) nisu toliko dobro promišljeni. S obzirom da se glumac zaista zabavlja na sceni i podseća na dete koje se igra u svojoj sobi, može se pretpostaviti da svakom izvedbom sve više unapređuje predstavu, pa verujem da će uz pomoć duhova šume doći do još bolje ekološke priče.

Autor fotografija:

Dejan Vuković

Autorka kritike:

Divna Stojanov

Naš tim kritičara

Kritika predstave ,,Korak po korak do čiste planete”

Gradsko kazalište „Zorin dom“ (Karlovac/Hrvatska) Festivalu ekološkog pozorišta donelo je jednu istinski ekološku predstavu.

Naime, njena je scenografija napravljena od reciklažnog materijala ili već nastala putem reciklaže, a njena je forma – forma časa na kom devojčica Ružica (Lovorka Trdin) uči dečaka Dina (Adro Damiš) pet koraka zaštite životne sredine kako bi se on priključio Ekoratnicima. ,,Korak po korak do čiste planete” je predstava (autorka Petra Cicvarić, reditelj Peđa Gvozdić) koju su autori namenili uzrastu 3+ i jedina predstava za tako malu decu na ovogodišnjem FEP-u.

Verujem, da to pak ne znači da je preterano afektiranje u glumačkoj igri oboje mladih glumaca opravdano. Njihovo izvođenje ove predstave pokazuje nam da su oni, verovatno, igranje za najmlađe shvatili kao slobodu da se odreknu
mnogobrojnih mogućnosti za glumačko nijansiranje u okviru kreiranja likova. Ipak, nisu ovi mladi ljudi jedini (a ni najveći) krivci za to da ovo bude jedan od dominantnih utisaka o predstavi.

Takođe, stiče se utisak da i sam tekst afirmiše stereotipe poput „dečaci vole plavu boju i fudbal“, a „devojčice su dobrice-štreberke koje nose naočare i kikice“ kao i da je suviše banalan u smislu izbora situacija naspram važnog i kompleksnog problema koji tretira.

Sa druge strane, nije preterano ispunjen ni prostor koji je reditelj imao da eventualno nadogradi ili nadomesti nedostatke teksta. Interaktivnost koju predstava sadrži mogla je da bude sprovedena dosta veštije upravo zato što je to jedan od najvećih kvaliteta ove predstave.

,,Korak po korak do čiste planete” je predstava koja nas je pre svega naučila da je važno da recikliramo – što je uprkos svim umetničkim i estetskim nedostacima ove predstave, ipak značajno.

Utisci publike sa predstave ,,Korak po korak do čiste planete”

– Predstava mi je bila prelepa. Taman sam naučila sve korake lecikliranja. (Inženjerka menadžmenta, 32)

– Predstava mi se jako svidela, pogotovo gluma. Mislim da je reciklaža super i da svi treba da recikliramo. (Dete, 6)

– Predstava mi je bila vrlo poučna i mislim da je edukativni deo kreativno predstavljen deci. Treba reciklirati da svet bude tanji. (Stomatološkinja, 41)

– Sjajna predstava. Najviše mi se dopala scena kada su se glumci igrali u dvorcu napravljenom od recikliranog kartona. Važno je reciklirati da bi očistili našu planetu da bi bila lepša. (Učenica, 7)

– Predstava je bila jako poučna, najviše mi se dopao deo kada su objašnjavali šta recikliramo u kojoj kanti, jer su se kante različite boje i u svaka predstavlja drugačiji materijal koji se reciklira. Reciklaža je bitna da bi svet bio mnogo bolji i da bi sve bilo mnogo lepše. (Učenik, 9)

– Predstava je bila jako lepa, sve mi se dopalo. Treba da recikliramo da bi sačuvali našu zemlju i život na njoj. (Elena, 9)

– Predstava je bila odlična i prilagođena deci. Najupečatljivija mi je bila scenografija, jer je bila drugačija i sama po sebi predstavljala reciklažu. Važno je da recikliramo kako bi sačuvali ovo malo planete što nam je ostalo. (Studentkinja, 20)

– Jako mi se dopala predstava, bila je zaista prelepa. Najviše mi se dopalo što su uključili i publiku i bili ljubazni prema nama. Reciklaža je važna da ne bi zagadili našu planetu. (Učenica, 12)

Utiske publike prikupila: Vanja Stepanović

Autorka naslovne fotografije: Jovana Semiz