Category: Kritika

Bombastična bombonijera

Post author By Igor-Tretinjak
Post date April 23, 2024

"Bomboniera variete!", foto: GKL Rijeka

Napomena: kritika je nastala u sklopu projekta “Ekskurzija” te je izvorno objavljena na stranicama Hrvatskog društva kazališnih kritičara i teatrologa

Hrvatsko lutkarstvo posljednjih je nekoliko godina u popriličnoj krizi, što je potvrdio i vrlo tanak prošlogodišnji Susret lutkara i lutkarskih kazališta Hrvatske SLUK. U gradskim se kazalištima osjeća umor i zasićenje, negdje i pucanje po šavovima, dok nezavisni, u pokušaju preživljavanja, nemaju ni vremena ni mogućnosti baviti se umjetnošću i istraživanjem. Takvo turobno okruženje očajnički je čekalo veliku predstavu da pokrene krv u žilama domaćeg lutkarstva. I konačno ju je dobilo – Gradsko kazalište lutaka Rijeka početkom veljače premijerno je izvelo predstavu Bomboniera variete!. Nekoliko su je godina odgađali, pripremali i smišljali sa slovenskim lutkarskim genijalcem Matijom Solceom i njegovim jednako genijalnim likovnim suradnikom Tomašom Žižkom, i na kraju sav taj trud ipak nije bio uzalud. Štoviše, iznjedrili su pravi lutkarski hit.

Lutkar, redatelj i glazbenik Matija Solce posljednjih desetak i više godina odlično kotira u europskom lutkarstvu te juri iz projekta u projekt, iz režije u režiju, organizaciju festivala ili glazbenu turneju, a takav gust i kaotičan raspored ponekad se preslika i u predstave koje radi. Ispunjene beskrajno kreativnim, zabavnim, dovitljivim i mudrim lutkarskim rješenjima, one pokatkad pucaju i razlijevaju se pod teretom vlastita gomilanja. U Bomboniera varieteu!, inače prvoj Solceovoj režiji u Hrvatskoj, to je spriječeno na zanimljiv, u neku ruku i paradoksalan način – jasnom, čistom i predvidljivom strukturom. Predstava je oblikovana kao klasičan varijete s pet jednako strukturiranih epizoda povezanih nenametljivom provodnom niti. Sam broj epizoda odgovara broju glumaca te gledatelj u svakom trenutku zna koliko još izvedbenih koraka do kraja. U klasičnim predstavama ta predvidljivost najveći je neprijatelj budnosti i pažnje jer opetovanost strukture počesto budi monotoniju i uspavljuje pozornost gledatelja. No kad se takva čvrsta struktura susrela s eksplozijom kreativnosti, scenskih i izvedbenih iznenađenja, nepredvidivosti i zabave, funkcionirala je poput dobrodošlog vodiča kroz izvedbenu džunglu. Štoviše, odbrojavanje do konačne pete priče, a s njom i kraja predstave, pratila je intimna strepnja da će nečemu iznimnom uskoro doći kraj.

Posveta Rijeci

A što se događa u toj kreativnoj lutkarsko-glumačko-glazbenoj bombi, pardon bombonijeri? U samoj ideji predstave stoji diskretan i nenametljiv hommage Rijeci i njenoj skrivenoj povijesti oblikovan s pomoću intimnih priča glumaca i koautora izvedbene građe Petre Šarac, Andreje Špindel, Tilena Kožamelja, Damira Orlića i Davida Petrovića. Svaki glumac svoju epizodu oblikuje iz vlastita sjećanja na djetinjstvo. Šarac se dotiče rata u rodnom Osijeku, Špindel svojeg prvog bicikl-aviona Boeinga 737, Kožamelj voljenog raspjevanog hrčka u rodnoj Ljubljani, Orlić figurica i igre kauboja i Indijanaca u selu kod bake, a Petrović neuspjele nogometne karijere koja se pretočila u kratku i slatku komentatorsku. Sve te priče, duboko intimne, i osim Petrovićeve, nimalo povezane s Rijekom, u prvoj se fazi grade s pomoću grafoskopa na stropnom kazalištu sjena, da bi se potom pretočile u igru na sceni i na kraju bile povezane sa skrivenim tajnama grada koji je oduvijek punim plućima živio vlastitu multinacionalnost i multikulturalnost. Tako, među ostalim, doznajemo da je upravo u Rijeci bilo jedno od prvih groblja za kućne ljubimce u Europi. Izvedba o kojoj pišemo zbila se 22. ožujka 2024. u sklopu 14. Lutkokaza u Kazalištu Virovitica te je bila prvo gostovanje predstave izvan matičnog kazališta i Rijeke. Iako je postojala doza strepnje da gostujuće publike neće imati naglašen emocionalan odnos prema hommageu Rijeci, pokazalo se da lokalizacija nije bila uteg predstavi. Štoviše, dio o samim tajnama grada djelovao je možda i pretjerano diskretno i pomalo usputno.

Ključni su dijelovi svake epizode trenuci kad se priča osamostaljuje i prelazi s plošnog stropa na scenu. Svaka od scena demonstrirala je kreativnost i bogatstvo imaginacije Matije Solcea i Tomaša Žižke, dramaturške suradnice Magdalene Lupi Alvir te glumaca koji su sudjelovali u svim aspektima nastanka predstave. U kaubojcu su tako spajali i razdvajali neživo i živo, odnosno teatar sjena i dijelove Orlićeva tijela, svjesno nepreciznim pokretom šaljivo propitujući cjelovitost lika na sceni. Slično se odigravalo u nogometnoj minijaturi, gdje su likovi oblikovani spojem glava glumaca Kožamelja i Špindel (neodoljivih u pretjeranoj mimici) i cijevi za klime u funkciji rastezljivih udova, te su postali superkiborzi koji u stapanju živog i neživog oblikuju beskrajno duhovite karikature.

Izvedbene nečistoće i raskrinavanje iluzija

U biciklističko-avionskoj sceni neživo je u potpunosti istisnulo živo, naizgled oživjevši bez ljudskog animatora. U toj se sceni, ujedno, Špindel vratila u djetinjstvo autora ovih redaka, u kojemu je jedna od glavnih fora bila stvarati “filmiće” brzim pomicanjem sličica. Na sceni je ta dječja igra, ponovo zahvaljujući izvedbenoj “nečistoći”, postala ne samo vrlo zabavna minijatura već i proces razotkrivanja, odnosno raskrinkavanja lutkarske iluzije. I epizoda s hrčkom uskočila je u povijesne vode, kako i priliči jednom hommageu. Ovog puta autorski tim odmaknuo se od privatnih sjećanja prema prošlosti jednog od omiljenih lutkarskih žanrova – naslovnog varijetea, vrativši na scenu točke u kojima su se gledatelji divili lutkama životinja i ljudi koje rade nevjerojatne stvari. Tako Kožameljev hrčak pjeva talijansku kanconu i poigrava se vrtnjom na malom hrčkovrtuljku. I opet, izvođači nisu išli za što vjernijim kopiranjem stvarnosti, nego su s odmakom u karikaturu stvarali duhovit dijalog s njom.

Za kraj smo ostavili ratnu epizodu koja je mogla odvesti predstavu u neke tamnije vode, no to se nije dogodilo. Naime, rat se na sceni odvio između Bajadera savršeno čvrstih i pravilnih rubova, i neodoljivo zaobljenih i pijanih Griotta. Vrhunac te ratne drame bio je ujedno i najslađi – gutanje strašno(g) slatkog neprijatelja. I ovdje je dakle prisutan odmak od stvarnosti, no ne tek u animaciji materijala, već i u njegovu odabiru i pristupu, što je omogućilo bijeg od bilo kakve ozbiljnosti i turobnosti, sjete i nostalgije u neukrotivo duhovite vode.

Otkvačen, a precizan stroj

Kad smo kod duhovitosti, dolazimo do ključnih aduta ove slasne scenske poslastice, do glumaca. Već sam ih spomenuo, no vratit ću im se ponovo jer to zaslužuju. Svi su glumci kao savršeno ugođen ansambl s lakoćom uskakali u razne uloge i ispunjavali različite zadatke – od pripovjednog preko animacijskog do auditivnog. I svaki su od tih slojeva do kraja razigrali, nudeći gledateljima slojevitost i punoću scenske igre. Petrović je, uz sve ostalo, bio iznimno snalažljiv i duhovit konferansje koji je dozivao publiku da zavrti kolo i odredi raspored priča, a posebno šarmantan bio je u stvaranju zvučnih efekata. Kožamelj je s lakoćom šetao od milog preko lagano koketnog to vragolastog i karikaturalnog izraza, Orlić je čvrstu osobnost i naizglednu ozbiljnost, koju pojačava snažan i moćan glas, u trenu pretvarao u beskrajno duhovitu karikaturu, Špindel je preciznost igre i animacije, skladne u neskladu, razigravala trenutačnim prijelazom u “ozbiljnu šašavost”, a Šarac scenskom energijom i igrom poput magneta plijenila pozornost gledatelja. I sve su to radili ne namećući se ansamblu, već su funkcionirali poput savršeno uštimanih dijelova nekog totalno ludog i otkvačenog i u tom ludilu savršeno preciznog stroja.

Da bi stroj bio savršeno precizan, ipak nisu dovoljni tek glumci. Svi elementi igre u predstavi su bili usklađeni, funkcionalni i jednako važni. Naracija je otvarala priču, da bi potom prepustila prostor glumi i animaciji, kojima se zatim pridružio zvuk, odnosno vanjsko ozvučenje pokreta. U tom slojevitom susretu vizualnog i zvučnog razvijao se vrlo duhovit dijalog koji se pretakao u još duhovitiji sukob ili razdvajanje. Takav izvedbeni sloj gradio je sadržaj u jasnom odmaku od stvarnosti prema karikaturi, pružajući gledateljima da od predstave uzmu ono što im najviše odgovara – humor, intimu koja se pretače u opće mjesto, animacijske ideje, efektan auditivni sloj, izvođačku suigru, duhovitost i preciznu nepreciznost ili da puste da ih punoća izraza nosi u neke neodoljive lutkarske i izvedbene svjetove.

Zaključno, hrvatsko lutkarstvo konačno je dočekalo pravi hit i izvedbenu bombu, pardon, Bombonieru variete!. Predstavu koja kreativnu punoću pretače u neopisivu lakoću igre i igranja, i u tom prostoru između nagomilanosti ideja i prozračnosti izvedbe nudi šezdesetak minuta urnebesnog bijega od stvarnosti.

Gradsko kazalište lutaka Rijeka, Bomboniera variete!, premijera 8. veljače 2024.
/ Autor, redatelj i skladatelj: Matija Solce
/ Kreator objekata i lutaka, scenograf i kostimograf: Tomaš Žižka
/ Dramaturška suradnja: Magdalena Lupi Alvir
/ Oblikovatelji svjetla: Tomaš Žižka, Sanjin Seršić
/ Glumci i koautori izvedbene građe: Petra Šarac, Andrea Špindel, Tilen Kožamelj, Damir Orlić i David Petrović

Tags Andrea Špindel, animacija, Damir Orlić, David Petrović, GKL Rijeka, Gradsko kazalište lutaka Rijeka, kazališna kritika, lutkarstvo, Lutkokaz, Matija Solce, Petra Šarac, Tilen Kožamelj

Kritika

Gledališka predstava kot trenutek za čudenje

Post author By Marija Backović
Post date January 11, 2024

Gledališče za najmlajše je format, ki ima, podobno kot otroška književnost, specifičen položaj znotraj umetnosti. Velikokrat je odrinjeno nekam na obrobje, kritiških in teoretičnih odzivov je malo, pogosto je celo označeno za manj kompleksno kot gledališče za odrasle in se v veliki večini pojavlja v nekoliko bolj komercialnih verzijah. Pomen dostopa do kakovostnih kulturno-umetnostnih vsebin v zgodnjem otroštvu, s pomočjo katerih otrokom omogočamo razvoj različnih oblik pismenosti, domišljije, socialnih in drugih veščin, pa je na drugi strani velik. Predstave, kot je Rumena pika na nebu, so zato v slovenskem gledališkem prostoru še kako pomembne, saj kažejo na to, kako inovativno, domišljeno, večplastno in spodbudno je lahko gledališče za otroke in posledično postavljajo primere dobrih praks za nadaljnji razvoj.

Rumena pika na nebu, interaktivna gibalno-taktilna predstava z značilnostmi predmetnega gledališča, namenjena otrokom od desetega meseca starosti naprej, je nastala v produkciji Zavoda Odprti predali in koprodukciji Hiše otrok in umetnosti ter Zavoda Carnica. Osrednja vsebinska točka, okrog katere se (tako kot v naravi), nizajo dodatni manjši tematski drobižki, je sonce in način, kako se giblje okrog Zemlje. Rumeni piki na nebu se skozi dogajanje seveda pridružijo še drugi nebesni pojavi – gre torej za temo, ki je neločljivo zvezana z našim vsakdanom. Koncept, pod katerim se podpisuje režiserka in koreografinja predstave Ajda Tomazin, se v sami izvedbi popolnoma umakne od pričakovanega in predvidljivo poučnega, rumeno piko na nebu pa na metaforični ravni obravnava (in uporabi) kot ključno povezovalno tkivo vsega, kar izhaja iz narave. Izrazita prisotnost organskih oblik, ki nagovarjajo različna čutila, se kaže na vseh ravneh uprizoritvene poetike. Fizično, oprijemljivo se odraža v scenografskih elementih – v materialih in načinih, kako se premikajo, slišno na ravni glasbe in intonacije igralčevega glasu, vizualno pa v gibu, ki črpa iz gibanja narave, iz gibanja telesa in iz svetlobe, ki daje mehkobo, ko je ta potrebna, ne boji pa se niti bolj dramatičnih in ostrih poudarkov. Ta vseprisotna organskost ima kvaliteto nekakšne primarnosti, skorajda mitološkosti, podobne tisti, s katero je človek od nekdaj pristopal k razmišljanju o tem, kaj se giblje nad nami in kako narekuje način našega bivanja.

Predstava to idejo o gibanju uporablja tudi v smislu prenašanja zgodbe. Gib je tisti osrednji komunikator, ki narekuje dramaturški potek s tem, ko usmerja pozornost otrok in jim dovoli, da se posvetijo vsakemu zgodbenemu drobcu, spoznavajo rekvizite ter da sami tvorijo odnos do tega, kaj se dogaja. Čeprav predstava prinaša nekaj subtilnih poučnih momentov, se ne zaduši v pedagoškosti, v veliki večini se celo umakne od dobesednega, direktnega poimenovanja in raje poseže po minimalizmu, po metafori, po abstraktnosti, po ekonomičnih in usmerjenih izraznih sredstvih, zaradi katerih vseskozi sicer ostaja oprijemljiva, ampak kljub vsemu skrivnostna in posledično vznemirljiva. Zaradi harmoničnega dialoga med vsemi gledališkimi elementi jezik v smislu (pretiranega) pojasnjevanja niti ni potreben – predstava je premišljena do te mere, da zavrže vse, kar bi lahko delovalo kot odvečno ali nasičeno. V skladu s to idejo je na odru prisoten samo en igralec. Rok Kravanja, tudi soavtor predstave, z neizmerno lahkotnostjo in razumevanjem ciljnega občinstva ustvarja in povezuje poetične slike, oblikuje ritmično razgibane glasovne ter gibalne pokrajine, pri tem pa črpa iz telesnega in zvočnega besednjaka, s katerim se otroci zlahka povežejo.

Minimalističen pristop narekuje tudi način, kako se sestavni deli predstave medsebojno podpirajo. Vsak uprizoritveni element ima svoj namen, omogoča vsestransko uporabo ter se tako očarljivo zliva v celoto, da predstava diha kot neločljiv sistem. Vizualna plat predstave, oblikovana po idejni zasnovi Ajde Tomazin (vzporedno je potekal proces prostorskih rešitev, ki so nastale v sodelovanju Bienala BIEN in s študenti Fakultete za dizajn, za oblikovanje kostumov je poskrbel Iztok Hrga, za svetlobo Anže Virant ter Nika Arhar kot zunaje oko) je posledično preprosta, ampak presenetljiva v tem, koliko rešitev ponuja, kakšno dinamiko omogoča in kakšne kompozicijske strukture in podobe je zmožna sestaviti. Podobno podporno okolje ustvarja edinstvena glasba Drejca Pogačnika in Saša Tepine, ki znatno prispeva k samemu vzdušju, posamezne slike opremi s popolno izbranimi zvočnimi teksturami in se – tako kot vse ostalo – brezpogojno trudi približati otroškemu naslovniku, a ga hkrati tudi spodbujati k čim bolj celostnemu in raznovrstnemu doživljanju.

Rumena pika na nebu poskuša čim bolje razumeti otroško radovednost, jo nagovoriti in ji celo dati možnost, da se izrazi. Predstava vabi k dotiku, k soustvarjanju in se obrača h kolektivnemu – išče možne točke, v katerih lahko mladi gledalci vstopijo in celo delno narekujejo potek dogajanja. Ustvarjalcem tako uspe ustvariti kreativen prostor, ki se je zmožen odpirati in širiti, vse dokler

nazadnje ne postane tako prostran kot nebo, po katerem se giblje rumena pika; postane prostor za povezovanje, za varen in direkten dialog, v katerega lahko vsak izmed otrok svobodno vstopa in vzpostavlja odnos do zgodbe, do igralca, do rekvizitov, do odra, drug do drugega in do samega sebe. Zaključna slika tako ponudi nekaj izjemno ganljivega – gledališko predstavo uporabi kot trenutek za skupno igro ter raziskovanje, ki dovoli (in spodbuja) čudenje, dokler nazadnje ne izzveni v nežno pomiritev; skorajda v nekakšno obliko katarze. Končna čarovnija ob zaključku potovanja, ko se otroci, kot majhne pike na Zemlji, zberejo ob veliki rumeni piki, ki bdi nad njimi, pa je zato še toliko močnejša.

Kritika

Kaj bo zraslo iz grad-bincanja?

Post author By OMN-hrvatska
Post date December 12, 2023

Park je odlično mesto, kjer v poletnem popoldnevu lahko parkirajo škrati. No, tudi gozd je čudovit, vendar pa se tam lažje zagozdijo, če na primer vlačijo s sabo tudi kako večjo nepremičnino. Bo zato že v redu, če tokrat svoj mobilni grad prinesejo med vrhniška drevesa, na trato, kjer že čakajo rdeči ležalniki (mmmm!) in se zbirajo radovedne očke v pričakovanju.
»Ampak, čakaj malo«, se mi pred nosom zloži ležalnik, »kako pa veš, da je grad?« … Toliko, da ne bi prehitro odplavala, in kakor pač tudi stvari in drevesa vselej že tiho šepetajo svojo zgodbo tam, kjer poslušajo otroci … In ker odrasli navadno slišimo nekoliko slabše, morda ni odveč, če najprej zanje povem, da predstavo gledam (o njej pišem) že drugič. Da nimam nobenih čarodejsko čaruljastih sposobnosti, če v kupu plastične plahte na tleh že »vidim« grad. Tisti skupni element (notranje okolje), ki je zaznamoval tako krajšo intervencijo za odrasle (septembra 2022 v PTL) kot zdaj predelano predstavo za otroke. In da bom zato, ker se spomina ne da kar izbrisati, tudi neizbežno primerjavo, ki se tokrat spontano odvija v mojih očeh, pač raje uporabila kot oprimek v zasledovanju prenovljene pustolovščine. Torej: još jedan put – nekim drugim putom. Kar pa še ne pomeni, da tudi sama pustolovščina ne more biti čaruljasta!

fotografije: Gašper Tominc

Iz zvočnikov se zasliši pripoved – jasno, kakšna pustolovščina pa bi to bila, če je ne bi spremljalo pravljično povabilo! Za malčke je lahko dovolj že, da se nekaj pripravlja: že ko čakajo na pričetek, so vidno na trnih. In to vznemirjenje se z vsako besedo pripovedi le še vidneje dviga v njih. Kot na bližnjem Močilniku iz tal nevidno vre voda. Toda, kako sedaj to Ljubljanico majhnih pustolovcev ujeti v strugo? Včasih so recenzenti res neumni – skozi portal vendar. Performerji … ma, kakšni performerji, »senior« pustolovci … s svojimi telesi postavijo vrata. Vhod, pred katerim nogice kar cepetajo, a si, čeprav v nizkem štartu, ne upajo steči tja, preden jim vrata ne pomahajo. Aaaaaaaaaaaaaaaaaaaa, zdaj pa lahko! Najprej se zdi, da se bodo takoj zagozdili in se bo odvil prizor, kot ga poznamo izpred vrat trgovin, kjer odrasli neučakano kurblajo in se vsi naenkrat zaženejo, ko jih končno spustijo na razprodajo.A starejši pustolovci so pripravljeni in poskrbijo, da se pravljična-sobota ne bi spremenila v črni-petek. Z njihovo pomočjo malčki eden po eden poskačejo skozi … in že se radostno vrtijo v krogu. Ah, ne samo krogu, verjetno okoli jezera ali pa mogočnega drevesa v pragozdu, njegovega debelega debla, ki ga tudi vse te ročice komaj objamejo, morda devete gore. Skratka, tistega, česar recenzent ne vidi, ker je ostal za vrati – si pa lahko zato toliko bolj misli. Ker vidi izraze na obrazih, iz katerih se da brati dinamiko notranjega sveta. Pa tudi, ker se otrokom vselej toliko dogaja, da tudi, ko kaka mala gozdna vila malce odtava iz kroga, na rob prizorišča, nasloni glavo na ramo in se nekam zagleda, ni nujno, da je odtavala tudi iz zgodbe. Kar pri otroku od zunaj daje vtis izstopa, je lahko ravno intenzivno notranje doživljanje. Zato je pravzaprav veliko težje delati interaktivne predstave z otroci, sploh pa, če jih je toliko. Performerji/koreografi, ki so sicer vajeni ustvarjati gibalno urejene in pomensko jasne kompozicije, so se preprosto primorani prepustiti zaupanju, da navidezni kaos (razpuščenost in neulovljivost gibanja otrok po prostoru) in hitro spremenljiv otroški fokus, še ne pomenita, da otrok ni globoko angažiran. Morda prav iz tega napora rastejo tudi tiste značilno pretirane performativne geste in izrazi v otroških predstavah – modus, značilen (in vsaj nekaterim nekoliko odbijajoč) tudi za klovnjenje* , ali pa tudi bolj splošno prisoten »tik«, ki ga odrasli že spontano dobimo, ko nagovarjamo otroke. Nikoli mi ni bilo jasno, ali je to res potrebno ali pa s tem odrasli več povemo o svojem nerazumevanju (podcenjvanju) otrok kot o njih. … V poskusih doumevanja tu in tam človeka pač zmanjka …

Čisto zares zmanjka! Ena od »senior« pustolovk nenadoma izgine. Pade v podzemno jamo? Morda eno tistih, kjer ponika Ljubljanica. Druga dva jo skušata izvleči iz nagužvane plahte, pa ne gre. Spominja na kita – nemara prav istega, ki se je že vprejšnji predstavi gnetel pod gladino in prišel veselo pozdravit opazujoče, tokrat pa ga aktivisti na vse pretege rešujejo, ker se je zapletel v vse tiste plastične zadevščine, ki jih ljudje po vseh možnih strugah spuščamo v oceane. Ob takih akcijah pa reševalci včasih tudi sami nastradajo: potegne ju noter. Nekaj se zdaj premetava v podzemnih dvoranah in rovih pod površino. Zgleda, da bosta prebrskala ves ponikalniški sistem vse tja nazaj do Pivke … dokler iz enega od izvirov ne bodo pokukala stopala. No, to pa zdaj torej ni več kit, kaj pa potem? Ko stvari nimajo več forme, se hitro pojavi vprašanje začudenih: »Mami, kaj je to sploh?«, in takoj zatem razodetje, ko ven ponovno pripleza človeško telo. Ok, tega pa prepoznamo!

Ne prepoznamo pa kot otroci nujno, zakaj pustolovci rabijo toliko časa, kaj se tako obirajo, da se s prekopicevanjem zdaj sami prebijejo preko skal, hribčkov in dolin nazaj do Vrhnike, kjer jih na izhodišču čakamo, da bi spet skupaj z njimi poskakovali. Ker nam otrokom čas teče veliko hitreje in zato že deset min doooooooooooolgo traja. Ali pa verjetno tudi iz atmosfere, ki jo na tistem mestu ustvarja nekoliko preodrasla glasba**, ne prepoznamo, da je teren res zahteven, poln skrivnostnih ovir in nevarnosti. In smo tako, čeprav se iz hitro-staccato giba vidi, da kar starejši pustolovci kar le morejo hitijo k nam (kakor sta nam sporočila dva sla, ki sta medtem za izvidnico splezala na kandelaber), skoraj že obupali …, preden na ličkih ne začutimo tiste težko pričakovane sape. Vetrca, ki ga pustolovci ob svoji vrnitvi pošljejo proti nam s svojim čarobnim pihanjem.

Medtem ko med pihanjem pustolovce časovni stroj vrže v »slow motion« in se za njimi napihuje grad, recenzent, ki tokrat ne sedi pred »odrom«, ampak na strani, pomisli, kako se pravzaprav s tem, ko polovico časa bolj opazuje odzive otrok kot pa dogajanje na odru (in da to isto počne tudi sogledalec, ki ni videl prejšnje predstave), ustvarja zanimiv »score«. Posaditi eno polovico gledalcev pred oder, da po običajni poti spremljajo predstavo, drugo polovico pa za oder, od koder predstavo lahko spremljajo le preko izrazov na obrazih prve skupine gledalcev. Tudi tako se človek zamoti, dokler iz »stepene smetane« grajske sadne kupe ne pogleda ven šest slamic, se pravi, bincajočih nog. Grad je zdaj že skoraj nared in otroci, ki začutijo tisto večje-od-sebe, eden za drugim vstajajo, da bi velikanu lahko s telesom sledili v nebo. Prizorišče spet napolni vzhičeno pričakovanje, da se bodo podali na skakališče, kjer za začetek že poskakujejo »senior« pustolovci – ki verjetno tudi sami komaj čakajo, da po (za odraslega resnično utrujajočem) poskakovanju z malčki pravljični teren slednjič tudi povsem predajo tem najmlajšim in neumornim pustolovčkom.

Čeprav ne moremo vedeti, v koliko več in še veliko bolj polnih zgodb so v svojih čaruljastih glavicah odpotovali mali škrati, pa smo lahko gotovi, da bodo danes dobro spali – jih bo zmanjkalo že v avtu. Pa tudi, da so takšne predstave pomembne za vse male in velike občine, z ali brez Ljubljanice, ker z njimi otroci razvijajo še kako drugo vrsto domišljije, kot jo po mestih zadnje čase sejejo (pravzaprav ugonabljajo) gradbinci s svojimi vila-blok gradovi.

***

Koreografija: JERNEJ BIZJAK
Izvedba: ANAMARIA BAGARIĆ, PETRA PEČEK, JERNEJ BIZJAK
Dramaturgija: SARA ŽIVKOVIČ KRANJC
Glasba: MATIJA STRNIŠA
Besedilo in pripovedovanje: NINA IVANIŠIN
Alternacija: ALJA LACKOVIĆ
Koreografska asistenca: FABIO LIBERTI
Mentorstvo in svetovanje: MY GRÖNHOLDT
Kostumografija: TANJA PAĐAN / KISS THE FUTURE
Oblikovanje svetlobe: JANKO OVEN
Vizualno oblikovanje: AJDA TOMAZIN
Kreativni producent: JERNEJ BIZJAK
Produkcija: ZAVOD 0.1
Predstava je podprta s strani Ministrstva za kulturo RS in Mestne občine Ljubljana.
Datum premiere: 1. 6. 2023 (Novo mesto)
Datum ogleda: 29. 7. 2023 (Poletje na Vrhniki 2023, Park samostojnosti, Vrhnika)

* Kar pa še ne pomeni, da je to edina prvina klovnjenja ali, da je to v celoti neumna praksa!
** V ušesu odraslega sicer odlična in že skoraj filmska glasba, ki pa skoraj gotovo presega otrokovo izkušenjsko
polje in s tem možnost vživetja, opomenjenja atmosfere. Kot nek manj topen element, ki se v predelavi prejšnje
intervencije (še) ni povsem zlil s to novo raztopino za otroke.

Kritika

Riječi, riječi, samo riječi

Post author By Igor-Tretinjak
Post date April 28, 2023

"Bit će strašno kad porastem", foto: DK Dubrava

Olja Savičević Ivančević podjednako zavodi riječima u poeziji, prozi i drami, kratkoj i dugoj formi. U tekstovima za djecu uglavnom se bavi samoćom i neuklapanjem te potragom za društvom i prijateljstvom, pokatkad i ljubavlju. Te važne teme pretvara u prave napetice omotane gotovo opipljivim slikama te vođene ritmom, rimom i melodijom riječi. Njeni stihovi i replike, likovi i emocije, žude za scenskim životom, igrom i akcijom, dok verbalne slike prizivaju valove novih izvedbenih slika. Takav svijet na sceni živi, a ne životari, samo ako gradi nove i nove izvedbene svjetove.

Redateljica Rajna Racz, uz pomoć dramaturginje Dine Vukelić, napravila je izbor iz Oljine mladenačke poezije te u Dječjem kazalištu Dubrava oblikovala mjuzikl Bit će strašno kad porastem, no u slikama koje izviru iz stihova nije prepoznala potencijal scenskog stvaranja, već se, nažalost, zadovoljila tek riječima, izvedbeno umrtvivši predstavu. Riječi otvaraju radnju, grade je, prizivaju i stvaraju napetosti te ih prije ikakvog rasplamsavanja brzinski gase. Riječi režu i krila dječjoj mašti, što svima koji su pogledali predstavu vjerojatno djeluje paradoksalno, budući da se ona u tematskom i idejnom smislu poziva upravo na zamišljanje i maštanje. No u izvedbenom sloju ta mašta likove „potiče“ na igru čvrsto definirano, imenujući avanture i njihova rješenja i time ih brzinski raspršuje. U isto vrijeme malenim gledateljima ne ostavlja nimalo prostora za vlastita upisivanja. Time predstava iznevjerava samu sebe – pozivajući se na maštu kao kreativnu pokretačicu, u isto je vrijeme onemogućuje konkretizacijom.

I glazbeni sloj ovog mjuzikla kontroliraju riječi. Glazba, koju potpisuje i izvodi Marin Živković, ima svojih dobrih trenutaka, no ipak je previše uljuljkujuća te u velikoj mjeri utišava ritmičnost Oljinih stihova. Jednako tako, većina songova opterećena je viškom informacija oblikovanih riječima koje ih otvaraju, oblikuju i strogo kontroliraju. Takvi, s glazbene strane lagano monotoni, s verbalne zamorni, songovi su bili i predugi i prečesti, što je u djeci oko mene (i u meni) monotoniju pretakalo u laganu nervozu.

“Bit će strašno kad porastem”, foto: DK Dubrava

Nakon što smo se obračunali s riječima, vratimo se na početak. Usamljena djevojčica Olja na otočkom ljetovanju upozna domaćeg dečka Vala u kojemu prepozna vlastitu usamljenost i odudaranje od okoline. Zajedno kreću u brojne avanture koje se pretaču u prijateljstvo i nešto više. Radnja stihova, koje je u dramski tekst pretočila Dina Vukelić, otočkom se osamljenošću naslanja na Oljin nagrađivani tekst Som na cilome svitu, neprilagođenošću i potragom za sličnima sebi na Šporkog Špiru i Neposlušnu Tonku, a spominje se i sjeverna medvjedica iz slikovnice Andrijana se vratila. No, za razliku od spomenutih tekstova koji su se bavili samo određenim aspektom muka po odrastanju, Vukelić je u ovom tekstu pokušala progovoriti o previše toga – o ljetnoj gužvi i vansezonskoj samoći otoka, o prijateljstvu, avanturama i ljubavi koja se pomalo nasilno ugurala na kraj priče, a našlo se mjesta i za istinitu, no dramaturški suvišnu crticu o rasizmu. No ta gustoća i nije ključni problem. Najveći je problem ipak činjenica da sve te sadržajne niti Rajna Racz nije pretočila ni u scenske slike, ni u scensku igru, već je radnja, koja je nudila beskrajan potencijal igranja s gusarima, svemircima, sredozemnom medvjedicom, školjkom… gotovo u potpunosti ispričana. Na tronu su ostale tek riječi, usamljene, izvedbeno nedovoljno žive, s tek pokojim prstohvatom ilustracije ili sugestijom scenske igre. U tako oblikovanoj igri koreografkinja Sandra Banić Naumovski pokret je svela na pomalo nesigurno „hoduckanje“ i skakutanje po krhkom kamenju, iako je Aleksandra Ana Buković oblikovala scenu u kojoj se nudila igra i tim kamenjem i oko njega. Buković je oblikovala i jako zgodne kostime u kojima se mladenački poigrala žutom i plavom bojom. Plavo-žutu vizualni sliku fino je popunio oblikovatelj svjetla Dominik Lenac Sanković.

Kazalište za djecu davno je trebalo napustiti okrilje i poetiku svog velikog (ostarjelog) brata te postati samostalan izraz, no ono se i dalje šlepa za njim, vukući ga za dramski rukav, skrivajući se iza riječi. I možda se odrasli i dalje mogu prepustiti snazi riječi i njihove interpretacije, no djecu u velikoj mjeri nije briga za to. Ona u kazalištu žele izvedbu koja će omatati i zaskakivati njihovu pažnju sa svih strana – vizualno i auditivno, neočekivanim promjenama, novinama, obratima…

Ova se predstava gotovo u potpunosti prepustila riječima i monotoniji šablonskog građenja radnje – red naracije, red pjevanja, red dijaloga, pa ispočetka, i tako gotovo sat vremena. U takvom izvedbenom okruženju niti mladi glumci nisu pokazali sve što znaju. Iako ne baš najuvjerljivija u pjevačkim dijelovima, Marina Žužić bila je scenski simpatična glavna junakinja, razigrana (koliko je mogla) i igrački prisutna tijekom cijele predstave. S druge strane, Lovro Rimac na nekoliko je mjesta pokazao da ne poznaje svoju publiku u dovoljnoj mjeri. Tako je buntovničke i pomalo mračne i darkerske karakteristike svog lika prezentirao pretjerano ljuto, tmurno i ozbiljno za ciljanu publiku 4+. Također, na mjestima nije uspio kontrolirati rime koje su grickale uši, umjesto da ih omataju vlastitim ritmom.

Zaključno, tekst koji se svim silama i pjesničkim slikama nudio scenskoj čaroliji, redateljica Rajna Racz pretočila je u zamornu i predugu predstavu u kojoj su riječi vladale umrtvljenom igrom, ugušenim songovima i zamrznutom maštom.

Tags Dina Vukelić, Dječje kazalište Dubrava, kazališna kritika, Olja Savičević Ivančević, Rajna Racz

Kritika

Kad rat jede dušu

Post author By Igor-Tretinjak
Post date February 3, 2023

"Ne idi daleko", foto: Dejan Vuković

Napomena: kritika je izvorno objavljena na platformi contemppuppetry.eu

U neprevedenoj slikovnici Zašto? Nikolaja Popovskog žabu u dolini napadne miš s kišobranom. Jednostavnim, humornim, ogoljenim i metaforičkim jezikom autor i ilustrator jasno upućuje na porazne posljedice rata bez da upotrijebi strašnu riječ. Tu tešku, bolnu i osjetljivu temu tijekom godina su zamijenili smrt, poremećaji u prehrani, vršnjačko nasilje i ono u obitelji, potvrđujući davnu tezu Ivice Šimića da u kazalištu za djecu ne bi smjelo biti zabranjenih tema. Tamara Kučinović na sličnom je tragu, smatrajući da upravo djeca mogu podnijeti više nego što mislimo. Njezin autorski projekt Ne idi daleko nastao je u suradnji s Dečjim pozorištem Subotica te je gostovao koncem siječnja u osječkom Dječjem kazalištu Branko Mihaljević kako bi otvorio kod djece i odraslih stare rane, ali i načeo pitanje razornih posljedica rata po čitavu obitelj.

Sve počinje bezbrižno. Uz brojanje dana, igru, širenje obitelji. Tu je tata (Stefan Orovec i Uroš Mladenović) koji malo govori, puno radi, voli tiho. Krupnih ramena i šaka s postojanim brkom. Mama (Viktorija Palfi i Danka Balać) koja ne žvače, nego guta, peče mahnito, voli previše, osjeća strah. Tu je i sin (Marko Vujević) čiju perspektivu slušamo i od kojeg saznajemo da je obitelj potpuna tek kad dolazi mlađa sestra (Staša Blečić), koja u rutinu unosi obilje dječje igre i smijeha. Glumci rijetko govore, izražavaju se gestom i kroz pokret, dok off-om odjekuje metateatarski sloj, odnosno autorski i redateljski glas same Kučinović.

Naglašene nježnosti, čvrsto vezivno tkivo obitelji, prekida očev odlazak u rat. Nakon toga platnom u pozadini neće više dominirati sretna lica (scenograf Davor Molnar), a ni piano lounge jazzy glazbena pozadina (Petar Eldan). Otac koji se vraća nakon tri godine izbivanja posve je drukčiji. Ubija jedno po jedno vezivno tkivo, čak i ono najradosnije, mlađu sestru. Nastupa mrak. Padaju lonci, klize suze, raspad je neminovan. Duša u koju pripovjedač duboko vjeruje nestaje jer roditelji stare u sekundi, a život više nije pahuljičasto bezbrižan.

“Ne idi daleko”, foto: Dejan Vuković

Dramaturški nekad odviše apstraktno, a nekad s viškom riječi iz kojih ne proizlazi uvijek jednako brižljivo osmišljen pokret, Kučinović kao da na trenutke gubi komunikacijske niti s ciljnom mlađom publikom, pogotovo onom koja nije zagazila u pubertet. Nedostaje mekoće, suptilnijih prijelaza, kao i duži emocionalno snažniji kraj koji bi ublažio prevladavajući teški ton, onaj koji bi uistinu ukazao na blagotvornu premisu same predstave da je duša uvijek u nama bez obzira na sve nesavršenosti, traume, mrak koji smo prošli. S druge strane, toplina koja se prenosi poljupcima na sceni, osjećaj zajedništva unutar subotičkog ansambla čini jednu od specifičnosti redateljičine poetike koja kazalište shvaća tradicionalno i moderno, osobno i univerzalno, jedino moguće u skupnom osmišljavaju.

Kučinović s Ne idi daleko nastavlja zadirati u dublje, opipljive, metafizičke teme u kazalištu za djecu, no pritom pomalo zaboravlja da s emocionalnim iskustvom valja biti oprezan, ali i da su kolektivna i privatna katarza nerijetko u raskoraku. Razumjeti dječju reakciju i potrebu za fizičkom komunikacijom, razvijati odnos temeljen na povjerenju, ključno je za razumijevanje iskustva kazališta kako će na više mjesta istaknuti izraelska teoretičarka Shifra Schonmann u Theatre as a Medium for Children and Young People. Konkretno, u nesigurnim okolnostima kad su dječji životi obilježeni usamljenošću kao posljedicom pandemije, prekidima školovanja i druženja, ali i općenito slabom poštedom na društvenim mrežama od bjegova u svijet mašte, ova nas predstava, iako pročišćujuća, drži u tami i ne pušta. Predugo nas podsjeća da smo u svijetu kojem je potreban ipak nešto jači plamen.

Tags Danka Bulać, Davor Molnar, Dječje pozorište Subotica, Marko Vujević, Petar Eldan, rat, Staša Blečić, Stefan Orovec, tabu tema, Tamara Kučinović, Uroš Mladenović, Viktorija Palfi

Kritika Vesti

Evo ruke

Post author By Igor-Tretinjak
Post date August 25, 2022

AUK, "Bračne muke iz vizure ruke", foto: Promo

U emisiji Radio Nezavisna glumica, lutkarka i profesorica Akademije za umjetnost i kulturu u Osijeku Maja Lučić prepričala je reči Jelene Sitar, slovenačke rediteljke i lutkarke: Još dok smo sasvim mali svi mi od majke dobijamo na poklon prvi lutkarski teatar prstima na dlanu. Svi smo slušali priču ne dlanu – ovaj prst ide u lov, ovaj nosi pušku, ovaj jede krušku… Prsti su u tom igrokazu kao malene lutke na sceni – dlanu. Taj poklon, lutkarski teatar prstima, duboko je usađen u nama.

Prestava Tonija Leakovića s Akademije za umjetnost i kulturu u Osijeku Bračne muke iz vizure ruke, u kojoj glumac koristi samo svoj dlan i prste kao aktere, došla je baš kao poklon publici.

U okviru pozorišnog festivala za decu Limenka teatar festa u Novom Sadu prepliću se pozorište, mahom lutkarsko, i edukacija o reciklaži i zaštiti životne sredine. Tako su osmišljene ulaznice u vidu sakupljenih limenki koje se zatim presuju i odnose na dalju obradu gde će ponovo oživeti u vidu nove limenke. Pored toga nakon predstava deca dobijaju konkretne odgovore kako mogu i zašto je važno čuvati okolonu i imaju priliku da učestvuju u različitim radionicama o ekologiji.

Drugog dana Limenka teatar fest stariji uzrast dece obradovala je predstava Bračne muke iz vizure ruke, gde, kako je već rečeno, umesto lutki, glumčevo telo, odnosno ruke postaju animirani predmet. Lutkarska predstava bez lutaka, tzv. platform teatar retko se može pogledati na scenama u srpskim pozorištima. Ovogodišnji i fantastičan primer jeste predstava Tihi dečak dramaturškinje Ane Duše i reditelja Tin Grabnara u produkciji Pozorišta za decu iz Kragujevca. Tu su prsti i dlan postali i glumci i lutka, scenski element i rekvizit. Osim Tihog dečaka susret pozorišne publike sa ovom formom izuzetno je redak. Zbog toga raduje prilika da se pogleda monodrama mladog glumca iz Hrvatske.

Bračne muke iz vizure ruke pokazuju genezu bračnih problema gospođe i gospodina Rukića – od momenta njihovog stupanja u brak, prve bračne noći i cvetanja ljubavi, preko prvih svađa, nerazumevanja, rasprava oko poseta njene majke, pa sve do razvoda braka i na kraju pomirenja. Teško da ruke mogu jedna bez druge.

Iako je i sama priča zanimljiva i obogaćena nizom duhovitih replika, daleko su interesantnija scenska rešenja i uprizorenja situacija. Recimo, kada se gospođa Rukić, nakon što je odlučila da pronađe posao, sprema za intervju, ona to čini tako što turpija svoje nokte. Znak za težak fizički posao koji obavlja gospodin Rukić jeste rukavica svojstvena automehaničarima.

Gumac Toni Leaković tako vešto animira svoje dlanove da u jednom trenutku pomislite kako leva i desna šaka, gospodin i gospođa Rukuć, nisu deo istog glumca. Iako se vizuelno minimalno razlikuju, ona ima crveni lak na noktima i burmu, a on sat oko zgloba i burmu, pokreti su im posve drugačiji. Ona je (kako karakterno, tako i u gestikulaciji) ekspresivnija, hitrija, uvek ispravljenih prstiju kao strela, spremna da prostreli supružnika, dok je gospodin nešto sporijih pokreta pa samim tim i pasivnijeg karaktera.

Scenografija (idejno rešenje Ivica Leaković) pokazuje spoljašnjost zgrade porodice glavnih junaka gde su na štriku okačene različite rukavice, odnosno odeća u svetu ruku, a Rukićeve zatičemo u stanu na poslednjem spratu. Duhovito i za priču adekvatno, muzičke prelaze čini pesma Ruke Darka Rundeka sa naročitim akcentom na stih: I ne boj se buke, to sto svira to su ruke!

Maštovita, zabavna, izuzetno spretna i znalački ukomponovana predstava podsetila je publiku na prve susrete sa teatrom prstima na dlanu. Ostaje nada da će i u narednim danima i godinama Limenka teatar fest uspevati da na festivalu prikaže formom hrabrije i smelije predstave, izvedbe koje nisu primarno didaktičke i lutkarske predstave koje su namenjene i tinejdžerskoj dobi.

Tags Akademija za umjetnost i kulturu u Osijeku, animacija dijelova tijela, Limenka teatar fest, lutkarska kritika, lutkarstvo, Toni Leaković

Kritika

Igraj se da te sva djeca razumiju

Post author By Igor-Tretinjak
Post date May 17, 2022
1 Comment on Igraj se da te sva djeca razumiju

"GKL Rijeka, "Oh la la", foto: GKL Rijeka

Kazalište za djecu izvedbeni je izraz koji se obraća specifičnoj publici te, ako želi komunicirati s njom, mora progovoriti njenim ili njoj bliskim jezikom. Samim time, autori se trebaju maksimalno približiti dječjim glavicama i promotriti svijet na njihov način. Vrlo brzo će uočiti da te malene spužve željne upijanja najraznovrsnijih sadržaja ne poznaju konvencije, niti im išta znače teorije drame i kazališta. Nemaju pojma niti da je netko nekada rekao kako puška koja se pojavi na sceni u prvom činu mora opaliti do kraja predstave ili da svaka priča koja se otvori mora biti zatvorena. Uostalom, djecu nije niti briga za ta nekad davno napisana i osmišljena (odrasla) pravila, ona imaju vlastite teorije, norme i postulate, a svi se svode na ključan pojam dječjeg svijeta – igru.

Igra je djeci prva jutarnja misao, ozbiljan cjelodnevni posao i životni smisao. I kao takva, i ona ima svoja pravila (igre). I sva se vrte oko uglavnom potpunog izostanka pravila. Kako kažu upute za korištenje, što ih pišu neki veliki i odrasli znalci, igra počinje, traje i završava. U stvarnosti igra najčešće tek počne. Ponekad traje, rijetko završi, a gotovo uvijek se pretoči u novu igru. Danas, u svijetu brzine i medijskih kaosa, igre djeteta traju sve kraće i kraće, poput daha, a samo vizualni, mobilni, društveni i ini mediji, brzi poput munje, uspijevaju (gotovo hipnotički) zadržati dječju pažnju. A kazalište? Kako da se kazalište postavi u tom svijetu stalno novih i novijih, brzih i bržih medijskih eksplozija? Da gura po starom i forsira djecu da prate priču ili da zauzme drugu krajnost i stane juriti kroz scensko vrijeme i prostor? Odgovor je, kao i uvijek, u sredini. Kazalište mora osjećati vrijeme, ne može žmiriti na promjene, no ne smije niti pretjerano podilaziti okolini. Treba naći zajednički jezik s današnjom djecom na obostranu korist.

Gradsko kazalište lutaka Rijeka, u koprodukciji s Dječjom kućom umjetnosti, Ljubljana i Kolektivom Ma-Théâ Centra za dječju kreativnost iz francuskog Tinqueuxa, pažljivo je osluhnulo djecu i našlo odličan put do njih. Predstavu Oh la la, s kojom su gostovali na 12. Lutkokazu, pretvorilo je u igru, i to onu pravu dječju, bez uputa i smjernica. U toj igri nema početka, zapleta i kraja, samo niz malih, a velikih istraživanja i otkrića koja se naizgled bez reda i pravila prelijevaju jedno u drugo, a jedino dramaturško opravdanje za njihovo lomljenje i pretakanje je i ono ključno – bijeg od monotonije u prostor stalnih iznenađenja.

Djeca do neke pete godine života svijet oko sebe, a s njim i kazališnu predstavu, uglavnom ne prate kao cjelinu, već kao niz zgodnih minijatura, promjena i iznenađenja. Skup slika koje privlače i zadržavaju njihovu pažnju prvenstveno izvedbenim atrakcijama, više na vizualnom ili zvučnom, nego na verbalnom planu. Nije njima bitna zaokruženost, bitne su im upečatljive uzvisine i krivine. Samim time, ako predstava želi komunicirati s djecom, treba veliku pažnju usmjeriti prema mikroplanu.

Hervé Tullet u tu je svrhu, po konceptu Bernarda Friota, oblikovao zbirku lirskih minijatura koje se međusobno susreću i prepliću te poklapaju jedna drugu, stvarajući dinamičan i suptilan verbalni dijalog. U traganju za temama Tullet nije otputovao u daleke svjetove, već se zadržao u djetetovoj okolini, poigravši se njegovim prstićima, brojkama, selotejpom, papirom i lutkama, otkrivajući u poznatim stvarima i pojavama neke sasvim nove, stvarne ili malo manje stvarne (primjerice, preimenovanje brojeva uz pomoć prstiju).

Igra, u režiji i dramaturgiji Mateje Bizjak Petit nije ostala tek na verbalnoj i fizičkoj akciji, već se pretočila na zvučni i vizualni sloj. Iako se u prijevodu sasvim sigurno izgubio dio zvučnosti, riječi su predstavu, puno više nego sadržajnim, gradile zvučnim slojem – stvarajući ritam igre i dinamiku promjena nenametljivom a prisutnom rimom, ponavljanjem i auditivno upečatljivim riječima, ali i prepoznatljivim zvukovima poput rastezanja selotejpa ili trganja papira. Također, bogat auditivni život riječima su davali zgodni i zavodljivi songovi Damiena Félixa koji su lako ulazili u uši, noseći malene (i velike) gledatelje kroz scensku igru. Ovo nenametljivo zvučno bogatstvo Hervé Tullet i scenografkinja Véronique Canevet, uz vrlo važnu igru svjetla Mateje Bizjak Petit i Sanjina Seršića, smjestili su na izuzetno zanimljivu i vizualno privlačnu scenu oblikovanu od djeci najbližih oblika i tijela – kocke i kvadrata, kružnice i kruga.

Petra Šarac u predstavi “Oh la la”, foto: GKL Rijeka

Izvođačica Petra Šarac (intervju uoči Lutkokaza pročitajte ovdje) scenu je tijekom predstave mijenjala i nadograđivala, lijepeći nove paravane, radeći kružne rupe u njima, igrajući se s prostorom igre i bogateći ga jednim od rijetkih oblika koji se odmiče od ranije spomenutih, a možemo ga imenovati – okom. Oko djeteta koje gleda i vidi stalno nove stvari i pojave, upijajući ih uvijek i svugdje, čak (ili posebice) i usred igre. No niti ovdje, iako se scena sastojala od brojnih elemenata, ne možemo govoriti o obilju i to zahvaljujući (bez)bojama scenografije – bijeloj i crnoj, uz tek ponešto crvene (i još pokoje). Ta monokromnost na neki je način dodatno istaknula Šarac koja je bila apsolutna vladarica vlastite igre. Lakoćom i sigurnošću savršeno je dječje vladala prostorom i predstavom, doslovno se igrajući igara, skačući s jedne na drugu kao s cvijeta na cvijet. Opušteno je prelazila iz emocije u emociju (tek u prvoj izvedbi na mjestima pokazavši laganu nesigurnost), jednakom lakoćom oživivši lutke tate i bake (Véronique Canevet). Tom im je animacijom, odnosno manipulacijom, ujedno oduzela autoritet koji ih krasi u stvarnom svijetu i svela ih na lutke s kojima se igra i koje vodi kroz život, zavladala tim potezom vlastitim svijetom. Stvar je, dakle, konačno došla na svoje mjesto, složila bi se djeca. Samim time, pravo je vrijeme da zaključimo kritičku igru s ovom scenskom igrom.

Oh la la je predstava koju nije briga za odrasle, njihova pravila i konvencije. Ona širi svoje niti scenom, pletući i rasplećući, uplećući i zaplećući, bez ijedne brige i sa samo jednom mišlju na pameti – igrati se da te sva djeca razumiju. Oh la la!

Tags GKL Rijeka, Hiša otrok in umetnosti, kazališna kritika, Lutkokaz, Mateja Bizjak Petit, Oh la la, Petra Šarac

Kritika

Bela griva, valјda?

Post author By Igor-Tretinjak
Post date February 2, 2022

"Bela griva", foto: pinokio.rs

Napomena: Kritika je nastala u okviru 52. Susreta profesionalnih pozorišta lutaka Srbije, novembra 2021. godine i prvobitno je objavljena u časopisu NITI u izdanju Pozorišnog muzeja Vojvodine

Kao literarni predložak za stvaranje predstave „Bela griva“ reditelјa Predraga Stojmenovića u produkciji Pozorišta lutaka „Pinokio“ iz Beograda uzet je lektirni naslov, istoimena knjiga Renea Gijoa, a dramatizaciju potpisuje Ljubinka Stojanović. Čini se da baš na tom mestu, u momentu stvaranja dramskog teksta, započela nezaustavlјiva lavina problema koje ova predstava ima. Čitava ekspozicija, mladost konja, odnosno Bele grive, lovci koji hvataju njegovu majku i odvode u cirkus, upoznavanje konja i dečaka, postavnjena je neverbalno. A onda, odjednom, potpuno nepotrebno i nepravilnom dikcijom, kamen sa sredine scene oživlјava i prepričava publici ono što se do tog momenta desilo. Lik naratorke je do kraja predstave potpuno nedosledan – nekada posmatra dešavanja na sceni, nekada se iznenadno pojavlјuje i prepričava nam odigrano, nekada reaguje na događaje, nekada samo stoji. Pored toga najveći problem dramatizacije jeste znakovno nevešto sproveden kraj gde publici koja nije pročitala knjigu nije jasno da su dečak i konj poginuli. Kako bi ipak predstava bila makar malo jasnija, kako ne bismo imali utisak da smo gledali niz slabo povezanih scena, Kamen-narator nam na kraju verbalizuje da je ovo tužna priča o dečaku i konju koji su bili neprihvaćeni.

Lutke su polovično uspešne (dizajn lutaka, kostim i scenografija Boris Čakširan). Lutke konja su dizajnirane i animirane vrlo detalјno. Razmišlјalo se čak i o zvučnom planu koji lutke u pokretu proizvode pa tako prilikom pokreta čujemo uverlјiv zvuk koji proizvedu kopita pravog konja pri hodanju ili kasu. Publika je mogla da vidi svaki udisaj lutke konja, svaki i najmanji pokret glave i vrata, a vizuelno je vrlo impozantnan pokret u sceni sukoba Bele grive i crnog konja za prevlast u krdu. Sa druge strane, lutke lјudi su izuzetno zbunjujuće. Svi osim dečaka, što razumemo kao namerno izdvajanje njegovog karaktera od drugih, nose lutke prikopčane za svoje odelo. Tako vidimo glumca koji ispred sebe nosi lutku u obliku torza čoveka. Prvo pitanje koje se nameće jeste zbog čega publika vidi lice glumca pa onda ispred njegovog lica stoji lutka, a glumac koristi svoje ruke i noge, a ne lutkine. Drugo, dva lika, pomoćnici u cirkusu su lјudi, a nemaju lutku nego masku. Pun lonac znakova i simbola i mogućnosti, a reditelј nas ostavlјa u jednom zbunjujućem kiču svega i svačega.

Interesantno je reditelјsko rešenje da se određene lokacije (npr. dečakova kuća) prikažu projekcijom na platnu scene. Platno takođe služi i da se dočaraju munje pri obračunu Bele grive i crnog konja i na kraju požar.

Glumci i glumice (Predrag Grujić, Goran Popović, Želјka Mandić, Zorana Milošaković-Tasić, Ivana Todorović, Borko Sarić, Zoran Todorović, Jovan Popović, Dragiša Kosara, Anita Stojadinović, Lako Nikolić), čini se, dali su svoj maksimum, iako su im, pre svega tekst, a onda i režija, ostavili malo prostora za originalnost, iskrenost i prirodnost emocije, stvaranje odnosa među likovima, gradiranje promena. Ne manje važno, deca iz publike nisu mogla da se identifikuju ni sa dečakom, ni sa likom Bele grive jer je od njihovih bogatih karaktera iz romana, na sceni ostala tek jedna osobina – svojeglavost.

Predstava „Bela griva“ sjajan je primer kako od rđavog dramskog teksta, retko kada može da nastane dobra predstava.

Tags 52. susreti profesionalnih pozorišta lutaka Srbije, Bela griva, kazališna kritika, Ljubinka Stojanović, lutkarska kritika, pozorište lutaka Pinokio, Predrag Stojmenović

Kritika

Zrno graška u ulozi Šeherezade

Post author By Igor-Tretinjak
Post date January 25, 2022

Princeza na zrnu graška, foto: PromoPrinceza na zrnu graška, foto: Pozorište lutaka Niš

Napomena: Kritika je nastala u okviru 52. Susreta profesionalnih pozorišta lutaka Srbije, novembra 2021. godine i prvobitno je objavljena u časopisu NITI u izdanju Pozorišnog muzeja Vojvodine

Inscenacija planetarno poznatih bajki za decu, poput bajki braće Grim ili Hansa Kristijana Andersena često je mač sa dve oštrice. Sa jedne strane fabula bajki je „proverena“ u smislu da je prijemčiva deci, ima pouku, uči decu određenim vrednostima, budi im emocije i drži njihovu pažnju, te autorski tim sa sigurnošću zna da će se deca identifikovati sa junacima predstave i pratiti radnju. Sa druge strane, reditelјi i dramaturzi koji odaberu da postave na stotine puta viđenu bajku, moraju da razmisle šta je to što oni sada i ovde imaju novo da ponude deci, u odnosu na dosadašnja uprozorenja istog teksa.

Reditelј Davor Dragojević dramatizovao je i postavio bajku Princeza na zrnu graška H. K. Andersena u Pozorištu lutaka u Nišu. Narativnu izmenu koju čini u odnosu na original jeste uvođenje lika Zrna Graška i miša Haralanpija za kojeg će se ispostaviti da je praunuk miša Princa iz bajke (koji, istina za volјu, nije organski deo dešavanja na dvoru, niti utiče na njih, već nepomično stoji i postoji). Propuštena je prilika da Zrno graška bude zrno koje je zapravo žulјalo princeze i bilo ispod jorgana na kojima spavaju i koje bi svedočilo o njihovim karakterima iz prve ruke. Ovako je Grašak poslužio samo da prepriča priču o Princu i Princezi u nadi da će zanimlјivost njegove priče odložiti Mišiju glad i njegovu želјu da ga pojede. Tako je Grašak postao Šeherezada iz priče Hilјadu i jedna noć gde vezirova kći Šeherezada priča Kralјu po jednu priču svaku noć kako je on ne bi ubio. Grašak, kao i Šeherezada, pričom pokušava da sačuva svoj život.

Isprva vrlo simpatične, a kasnije repetativne scene Miša i Graška, nakon što nas uvedu u priču, služe autorima da odvuku pažnju dece od promene scenografije (scenografija Zorana Milošaković Tasić). Svaki put kada u dvor dođe nova princeza koju Prinčeva majka stavlјa na test – spavanje na zrnu graška – trpezarijski sto dvora menjao se u krevet sa jorganima. U tim momentima Miš i Grašak bi zabavlјali publiku. Čini se da su ova dva lika više trebala reditelјu nego deci.

Princeza na zrnu graška, foto: Pozorište lutaka Niš

Manjkavost ove predstave, a što je veoma česta bolјka srpskog lutkarskog teatra, jeste prisustvo dugačkih rečenica, gotovo monologa, i obilјa teksta koje lutka treba da „izgovori“. Lutka naprosto „ne trpi“ da dugo stoji nepomična i izgovara replike. Da bi bila živa, da bi postojala iluzija, lutki treba pokret i britke, sažete replike. Pisac Pačo Pančev u razgovoru s Radoslavom Lazićem ovo objašnjava rečima: „U lutkarskom teatru trebalo da ima, po mogućstvu, najviše stvari koje ne mogu da se odigraju na dramskoj sceni. Likovi ne treba da mnogo razmatraju (biti ili ne biti?), već da delaju.“ Delanjem, a ne iscrpnim pripovedanjem, ostvaruje se pun potencijal lutke. Zbog opširnih iskaza lutaka (dizajn lutaka Zorana Milošaković Tasić) u predstavi Princeza na zrnu graška pitanje je zbog čega je reditelј u predstavu implementirao lutke. Bajku su mogli da izvedu i glumci bez lutaka.

Predstava je, kako je napisano na afiši, odnosno programskoj knjižici predstave, namenjena deci starijoj od 3 godine. Iako deca tog uzrasta mogu da razumeju narativ bajke, trajanje čitave predstave, oko sat vremena, prevazilazi dužinu njihove pažnje. Umesto da se u programu promene godine cilјne grupe izvedbe, bolјe rešenje bi bilo da se trajanje priče skrati. Dva puta gledamo identičnu scenu u kojoj princeza dolazi u dvor, odlazi da spava, a Dvorska luda pokušava da otera glasnu pticu sa balkona koja bi mogla da probudi princezu. Već posle prvog puta jasno nam je kako test sa zrnom graška funkcioniše.

Muzika i songovi (kompozitor Alek Rodić) veoma je energična, odlično prati atmosferu na sceni, pokazuje različite žanrove u skladu sa emocijama i karakterima lika koji pevaju. Glumci (Bilјana Radenković, Dejan Gocić, Davorin Dinić, Mirjana Đorđević, Nataša Risić) vešto animiraju lutke, iako do kraja ostaje nerazjašnjeno zašto su obučeni u crna odela sa crvenom kuvarskom kapom (kostim Zorana Milošaković Tasić).

Zbog dece u publici, lutkari i reditelјi lutkarskih predstava moraju se podsetiti koje mogućnosti pruža lutka, da je lutkarstvo oživlјavanje neživih predmeta, oživlјavanje magičnih svetova, i najvažnije, moraju da imaju odgovor zbog čega pišu lutkarski, a ne dramski komad.

Tags 52. susreti profesionalnih pozorišta lutaka Srbije, Davor Dragojević, hans christian andersen, kazališna kritika, lutkarska kritika, pozorišna kritika, Pozorište lutaka Niš, Princeza na zrnu graška

Kritika

Vetrovito interpretativno polјe

Post author By Igor-Tretinjak
Post date January 17, 2022

Pozorište za decu Kragujevac, "Vetar", foto: Lazar Stanojević

Napomena: Kritika je nastala u okviru 52. Susreta profesionalnih pozorišta lutaka Srbije, novembra 2021. godine i prvobitno je objavljena u časopisu NITI u izdanju Pozorišnog muzeja Vojvodine

Kako bi se izbeglo ilustrativno i banalno prikazivanje vetra kao dramskog junaka, neverbalna predstava „Vetar“ reditelјke Anđelke Nikolić u produkciji Pozorišta za decu u Kragujevcu postavlјa i na sceni oživlјava sve ostale predmete sa kojima se on susreće stvarajući iluziju njegovog postojanja. Po pitanju forme i režije, ova predstava se izdvaja vrlo smelom i preciznom dramaturgijom lutkarskog teatra objekata – nakon što bi se potencijal oživlјavanja jednog predmeta iscrpeo, glumci bi ga odložili i uzeli drugi.

Postojanje, a zatim i specifičnost karaktera vetra je pokazano kroz pokret glumaca (Dubravka Brkić, Milica Redžić Vulević i Petar Lukić; scenski pokret Isidora Stanišić), a onda i kroz fenomenalnu, dinamičnu, originalnu muziku Lazara Novkova. Unutar situacija, svojevrsnih minijatura, pokazano je kako vetar čini da starici odleti marama koju kasnije pronalazi mladić i daje devojci; kako vetar pokreće vetrenjaču i zmaja; rasplamsava vatru; rashlađuje sunčan i vreo dan; raznosi veš sa štrika; pomera grane drveta; kako može da namreška površinu vode…

Pozorište za decu Kragujevac, “Vetar”, foto: Lazar Stanojević

Predstava je, između ostalog, posebna jer su animirani predmeti, odnosno lutke svakodnevni objekti (marama, kesa, zmaj, novine, šešir, vetrenjača od papira, tkanina…) što direktno uči decu da za igru nisu uvek nužne igračke, već je dovolјan običan predmet i mašta.

Slično kao u predstavi „Aero“ nezavisne pozorišne trupe Odivo iz Slovačke koju je naša publika imala prilike da vidi na ovogodišnjem Međunarodnom festivalu pozorišta za decu u Subotici, „Vetar“ je takođe otvorio široko polјe mogućnosti interpretacije kod svakog od gledaoca. Lebdeće kese su kod mene, na primer, izazvale prisećanje na čuveni kadar iz filma „Američka lepota“, a nekog drugog su možda asocirale na jato meduza ili tornado. Mogućnost učitavanja je beskrajna. Značenje izvedbe nije nametnuto od strane reditelјke pa je predstava dragocena za razvitak kreativnog razmišlјanja kod dece naročito jer ne postoji jedno tačno rešenje. Čak i nakon odgledane predstave u gladaocu se vrlo živo bude mnoga potencijalna tumačenja viđenih pokreta i odnosa među animiranim predmetima.

Pozorište za decu Kragujevac, “Vetar”, foto: Lazar Stanojević

Verujem da bi se potpuni potencijal predstave ostvario kada bi se ona odigravala u prisnijoj atmosferi sa decom iz publike, tj. kada bi publika bila postavlјena na scenu i glumci imali neposredniji kontakt sa njom. Kako je „Vetar“ na svom gostovanju odigran na Velikoj sceni Pozorišta mladih gde su gledaoci relativno udanjeni od zbivanja, iz potrebe da učestvuju, oni su veoma često ustajali, pripremali svoje ruke za hvatanje balnočića od pene ako oni sa scene dođu do njih, oduševnjeno aplaudirali, dramatično i krajnje simpatično kašlјali na puštanje dima na sceni (koji nije ni došao do njih), glasno se smejali. Ove reakcije pokazuju dečju podstaknutost da participiraju u onome što gledaju.

U kontekstu lutkarske scene za decu u Srbiji, važno je istaći da je ovo jedina predstava koja razbija ustanjene principe pogleda na lutkarstvo, koja oživlјavanje predmeta posmatra na jedan vrlo maštovit, pa čak i poetičan način i time pravi hrabre korake napred za razvoj lutkarstva u zemlјi.

Tags 52. susreti profesionalnih pozorišta lutaka Srbije, Anđelka Nikolić, animacija predmeta, lutkarstvo, Pozorište za decu Kragujevac, Vetar

Kritika

Trip letnje noći

Post author By Igor-Tretinjak
Post date January 13, 2022

"San letnje noći", foto: Malo pozorište Duško Radović

Napomena: Kritika je nastala u okviru 52. Susreta profesionalnih pozorišta lutaka Srbije, novembra 2021. godine i prvobitno je objavljena u časopisu NITI u izdanju Pozorišnog muzeja Vojvodine

Predstava San letnje noći Malog pozorišta Duško Radović u režiji Davida Alića i adaptaciji dramaturga Đorđa Kosića pokušala je da deci približi istoimenu Šekspirovu pastoralnu komediju. Likovi su majstori, istovremeno i glumačka trupa i Puk (Nenad Radović, Katarina Dimitrijević, Nikola Kerkez, Arsenije Tubić, Ivana Adžić, Srna Đenadić, Teodora Tomašev, Marijana Petrović). Nakon antiklimaktičnog početka, majstori žele da publici odigraju predstavu iako se ne sećaju šta tačno treba da uprizore. U tome im pomaže Puk koji ih prekida, sugeriše replike i posipa vilinskim prahom. Prva trećina predstave, dok se majstori ne zaigraju snolike Šekspirove radnje, nalik je posmatranje osobe koja štuca. Taman radnja krene, Puk prekine. Ovo čak ne može da se tumači ni kao određeni brehtovski postupak u kojem se publika namerno izbacuje iz sadržaja jer on praktično i ne počne, a eto ga Puk, utrčava na scenu. Tako ispresecanu radnju o lјubavnom četvrouglu – Hermiji, Jeleni, Lisandru i Demetru, u početku je Puk morao da prepriča publici kako bi objasnio narativ.

“San letnje noći”, foto: Malo pozorište Duško Radović

U afiši predstave autori insistiraju da je predstava o prvom polјupcu. Premda je ta tema potentna, zavodlјiva i u pozorištu za decu i mlade zanemarena, ona se nigde tokom izvedbe ne problematizuje. Junaci Šekspirove drame se zalјublјuju, istina, oni se i polјube, ali ne postoji odnos ili stav prema njihovim postupcima. Iz radnje nije jasno da je u pitanju njihov prvi polјubac, ne iskazuju se problemi, strahovi ili uzbuđenje pre samog čina ili osećanja nakon. O čemu je onda ova predstava? Pa, nismo sigurni. U jednom trenutku publiku sa scene pitaju da li im je jasno o čemu se radi, pa onda sami i odgovore da ništa nije jasno. Iako je konstatacija da ništa nije jasno tačna, u vazduhu ostaje neodgovoreno i potpuno logično sledeće pitanje „pa zašto mi ovo onda gledamo“.

Šekspirovi likovi predstavlјeni su oživlјenim svakodnevnim predmetima (mikrofonom, gitarom, dajirama, šnalom…). Iako je lutkarski teatar predmeta redak, pa samim tim scenski efektan i atraktivan postpuak, u predstavi je bio nedosledno sproveden. Nejasno je zašto je neki lik ponekad zamenjen predmetom, a ponekad ga tumači glumac.

“San letnje noći”, foto: Malo pozorište Duško Radović

Koliko je važna saradnja između različitih pozorišnih sektora lepo ilustruje maštovita, a potpuno neiskorišćena i nefunkcionalna scenografija (kostim i dizajn scene: Mina Miladinović). S obzirom da se radnja komada odvija u šumi, a da su protagonisti priče majstori, scenografija simbolizuje drveće koje umesto krošnje ima velike, metalne zupčanike. Čim se zavesa podigla i čim su deca iz publike ugledala scenografiju, salom se začuo uzdah oduševlјenja. Međutim, glumcima kao da je metalna šuma samo smetala dok su utrčavali i istrčavali sa scene pazeći da se ne sudare. Likovi ni jedan put tokom predstave nisu iskoristili ono što je na sceni da se recimo sakriju, a reditelј da podeli zbivanja i scenski prostor.

Najsnažniji utisak tokom čitave predstave jeste da se glumci neverovatno dobro provode na sceni, da je njima zabavno, da uživaju u pevanju i sviranju, vijanju, glumi, a zbunjenoj deci koja nakon predstave nisu mogla da prepričaju šta su gledala nažalost nije približen dramski klasik. Publika je, moguće, suvišan element ovog scenskog tripa.

Tags 52. susreti profesionalnih pozorišta lutaka Srbije, lutkarstvo, Malo pozorište Duško Radović, San letnje noći, Shakespeare

Kritika

Neodoljiva igra konvencijama

Post author By Igor-Tretinjak
Post date December 6, 2021

"Kralj Edip", foto: HNK Ivana pl. Zajca

Prateći promjene na lutkarskoj sceni, najvažniji je povjesničar i teoretičar europskog lutkarstva Henryk Jurkowski prije gotovo pola stoljeća zaključio da se fokus tog umjetničkog izraza pomaknuo sa same lutke na njen odnos s lutkarom. Time je i lutkinu stalnu scensku živost zamijenila napetost između živosti i neživosti. U tom trenutku lutkarstvo je odbacilo ruho tradicije pod kojim je stoljećima koračalo kroz društvene bure te je postalo suvremeni umjetnički izraz u stalnom pomicanju, a možemo reći i negiranju, granica.

Pola stoljeća nakon redefinicije Jurkowskog, lutkarstvo u Hrvatskoj još uvijek dobrim dijelom pripada sad već davno nadrasloj tradiciji te se imalo slojevitija igra lutke i njenog animatora promatra pod posebnom lupom. Ne znajući za hrvatske prilike, redatelj Luciano Delprato stigao je iz Argentine sa suvremenom režijom lutkarskog Kralja Edipa (kritiku Katarine Kolege pročitajte ovdje) u kojoj se na beskrajno mudar, pametan i duhovit način poigrao… svime. I to obrativši se onima koje je najteže dovesti u kazalište, a koji predstavljaju potencijalnu publiku sutrašnjice – tinejdžerima. Pa krenimo redom.

U predstavi koju možemo staviti uz bok najsvježijim lutkarskim izdancima ovih prostora, redatelj je, uz pomoć dramaturginje Nataše Antulov, slavnu Sofoklovu tragediju oblikovao s mišlju na antički kor, naslonivši se na višestoljetnu lutkarsku tradiciju – odvajanje glasa od pokreta. Na mjestu govornika izredali su se svi glumci, gotovo radiodramski oblikovavši verbalni sloj te ga obogativši humorom, vlastitim notama i diskretnim, no vrlo efektnim dijalogom sa scenskom igrom, odnosno s vlastitom drugom polovicom.

U toj drugoj, izvedbenoj polovici, Delprato je napravio velik zaokret iz tradicije u suvremenost, usmjerivši pažnju na slojevit odnos lutke i njenih animatora, koji je izuzetno duhovitim minijaturama nosio predstavu, demonstrirajući mladim gledateljima lutkarstvo kakvo žele gledati. Lutkarstvo u kojemu lutka u furioznom ritmu na duhovit način mijenja uloge i ontološki status – od rekvizita, preko živog lika u rukama animatora do njegovog ravnopravnog partnera i konačno vladara. Taj u hrvatskom lutkarstvu rijedak trijumf lutke nad vlastitim demijurgom odigrao se u vrhunskoj scenskoj napetici u kojoj se Edip fizički obračunava sa svima, od lutaka do animatora i njihovih međunožja, da bi na koncu savladao i scenskog oca, preuzevši stvari u svoje drvene ruke i zavladavši vlastitim demijurgom. I sve je to napravio na izuzetno duhovit način, oslobodivši lutku zadanosti i granica te ukazavši na njen neiscrpan smisao za humor.

“Kralj Edip”, foto: HNK Ivana pl. Zajca

Izvedbeno bogatstvo i slojevitost na vrlo uvjerljiv način oblikovali su glumci HNK Ivana pl. Zajca, kazališta koje je bilo dovoljno hrabro da na daske nacionalne kuće postavi lutkarsku predstavu za tinejdžere, na čemu im čestitam i nadam se da Edip neće ostati usamljen. Svoje auditivne, animacijske i glumačke vještine demonstrirali su HNK-ovci Edi Ćelić, Dean Krivačić i Mario Jovev, uz važno pojačanje riječkih GKL-ovaca Alexa Đakovića i Damira Orlića. Od početka do kraja predstave glumci su funkcionirali poput odlično naštimanog i uigranog stroja, što je izuzetno važno u (suvremenom) lutkarstvu gdje i najmanji pomak ili odmak od zadanosti ruši ritam igre i scenskog života. Unutar tog sklada svaki je glumac dodao vlastitu notu u pripovjedni dio, od naizgledne ozbiljnosti do prodora u karikaturu, kao i u animacijski sloj. Tako su Krivačić, Jovev, Đaković i Orlić izvedbeni sloj oblikovali u dijalogu, a povremeno i duhovitom sukobu s riječima, vrlo zabavno se nadigravajući s njim, dok je Ćelić čekao impuls riječi, naslanjajući scenski život lutke na auditivni u finom protoku scenske energije. Ta različitost odlično je funkcionirala te je pojačavala element koji mi se čini jednim od ključnih elemenata scenske igre za tinejdžere – stalna scenska iznenađenja.

Stolne lutke koje su izradili Stjepan Buković, Vladimir Tomić, Željko Kranjčević Winter, Rajna Gruden, Ana Blašković i Snježana Jurić bile su u skladu sa cjelinom – duhovito krute i nezgrapne, prilagođene osobinama likova i scenski žive. Rafael Rodriguez svjetlom je podcrtao dvojnost izvedbe, zasebno osvijetlivši auditivno, ali i izvedbeno vrlo zanimljive govornike, razdvojivši time dva dijela cjeline – glas od tijela, što je pridonijelo teatralizaciji ovog teatarskog bisera.

Zaključno, Riječani su u svom Kralju Edipu pronašli ključ osvajanja naizgled neosvojive publike – tinejdžera. Učinili su to suvremenim pristupom lutki i lutkarstvu, poigravši se na slojevit, pametan i duhovit način svim elementima ovog izvedbenog bisera.

Tags Alex Đaković, animacija, Damir Orlić, Dean Krivačić, Edi Ćelić, Gradsko kazalište lutaka Rijeka, HNK Ivana pl. Zajca, Kralj Edip, Luciano Delprato, Mario Jovev, suvremeno lutkarstvo