Ovu savremenu, modernu priču, tumače Predrag Grujić, Miroslav Maćoš, Tatjana Barać i Nataša Milišić. Prevod potpisuje Emilija Mrdaković, izrada scenografije i lutaka poverena je Blagovesti Vasilevoj, kostimografija Milici Grbić Komazec a kompozitor je Danilo Mihnjević.
Saši Latinoviću, glumcu koji aktivno igra i u dramskim i lutkarskim predstavama i koji je zrenjaninskoj publici poznat po ulogama u dramskim predstavama „Prs’o“ i „Večera budala“, ovo će biti prva predstava za decu koju je režirao.
O kakvoj se predstavi radi? Koliko Vaša, savremena „Uspavana lepotica“ ima veze sa onom koju smo upoznali kroz klasične bajke?
– Komad je rađen po tekstu Veselina Bojdeva „Uspavana lepotica“, a priča je smeštena u savremeno doba i govori o savremenom momku koji ima bebu. On živi u zgradi u kojoj mu sve komšije pomažu da uspava svoje dete. Kolege glumci koje upravo vidite na sceni kako izvode probu, u stvari su komšiluk koji dolazi svaku noć u njegov stan da bi „neuspavanoj princezi“ pričao bajke. Oni provode svaku noć zajedno sve do samog svitanja, dok beba ne zaspi, i tek tada odlaze na posao. Mislim da ova priča negde oslikava i savremeni stil života u odnosu na malo dete. To je ta priča o „Uspavanoj lepotici“, ali ne na „diznijevski“ način, pojašnjava na početku razgovora Saša Latinović.
Šta je ono što će izdvojiti predstavu, po čemu će biti specifična?
– Mi smo imali nameru da kroz predstavu pokažemo roditeljima kako mogu da se igraju sa svojom decom, stvarima koje imaju u dečijoj sobi. Kako da od tih predmeta mogu da naprave razne lutke, da ih ožive. A sve zbog toga da se podsete ili shvate kako mogu kvalitetnije da provode vreme sa svojim detetom, ne ustupajući mu previše prostora na internetu ili pred televizorom. U predstavi vidimo jastuke, plahte, lopte, sve ono što se inače može naći u svakoj dečijoj sobi i to bi roditelje trebalo da podseti da su želja i kreativnost dovoljni da se kvalitetno osmisli vreme provedeno sa decom.
Koja vrsta lutaka je zastupljena u predstavi „Uspavana lepotica“?
– Odlučili smo se za improvizovanu lutku i predmete koji imaju svoju praktičnu namenu u svakodnevnom životu a u pozorišnom smislu su poslužili kao lutka ili scenski rekvizit. Sama lutka u ovoj predstavi nema neki naročiti mehanizam pomoću koga bi se manipulisalo, nema mnogo izražajnih mogućnosti. Nije klasična lutka, nema ekstremitete. Neki od predmeta u predstavi, poput jastuka, imaju oči i na taj način, detaljima, pokušavamo da ih razmaštamo i razigramo, da iz njih izvučemo maksimum
Poznato je da Lutkarska scena zrenjaninskog Pozorišta ima dobar, uigrani ansambl. Kako se četvoro glumaca koje ste odabrali, uklopilo u Vašu zamisao?
– Radim sa vrlo kreativnom, vrednom i zabavnom ekipom. Ovo nam je druga nedelja intenzivnijih proba i imamo još toliko do premijere. Ne dešava se tako često da proces pripreme predstave ide ovako brzo pa se nadam da je to dobar znak. I dalje pokušavamo da dodajemo stvari, ima prostora. Ja sam glumac i bavim se lutkarstvom 20 godina a sada prvi put samostalno režiram predstavu za decu. Mislim da je dobro to što sam glumac jer znam sa čim se sada moje kolege na sceni susreću, dobro ih razumem, stavljam se u njihovu poziciju, a opet i oni meni pomažu u tom rediteljskom smislu – nude mi dobra rešenja i tako se dopunjavamo. Prilično dobro sarađujemo i nadam se da će to značajno doprineti utisku kod publike.
S obzirom na to da aktivno pratite repertoar pozorišta za decu u Srbiji, koliko Vam je ta slika pomogla u želji da napravite predstavu koja je možda drugačija ili šalje poruku kakva trenutno nije prisutna u javnosti?
– U Srbiji ima pet lutkarskih pozorišta. Nema nas puno pa međusobno prilično dobro poznajemo repertoare. Situacija je takva da trenutno klasične lutke ima sve manje, a takva je tendencija čak i u svetu. Mi nemamo puno ljudi koji bi bili spremni i spretni da prave lutke jer, na kraju krajeva, nemamo školu za lutkare. Zato nije čudo što u pozorištima sve češće srećemo improvizovane lutke ili se približavamo teatru objekta. I toga će biti sve više – lutkarstvo se razgrađuje na svoje manje delove, lutke gube ekstremitete, ostaju samo glave. Ili ostaju samo tela a glave nema, i onda tom „derealizacijom lutke“ dolazimo do toga da je lutka svaki objekat postavljen na pozornici. Svaki predmet može postati lutka kada joj damo glas, pokret, animaciju. Svaki predmet može postati živ.
Da li ste zadovoljni repertoarskom ponudom koju deca danas dobijaju u pozorištima?
– Ako nam nedostaje neka vrsta pozorišta, onda je to pozorište za decu. Mislim da svaki grad treba da ima minimum dva pozorišta za decu ili minimum jedno više u odnosu na dramsko pozorište. Deci vredi praviti predstave jer oni umeju da prihvate poruku koju predstava nosi i to dalje ima veliki uticaj na njihov život i razvoj. Mislim da lutkarstvo zaslužuje mnogo bolju poziciju u odnosu na ovu koju ima poslednjih dvadeset godina. Ono je skrajnuto, postavljeno je u drugi plan u odnosu na dramska pozorišta. Mi kao društvo stalno govorimo kako je „sve za našu decu“, kako mi „sve radimo za njih“, a onda ispadne da je to deklarativno. Mi koji se bavimo decom i radimo za decu znamo da u realnosti to nije tako. Čak su i budžeti, ulaganja u predstavu za decu, značajno manji od budžeta predstava koje se rade za večernju scenu.
Šta biste rekli roditeljima, zašto je dobro da dovedu decu na predstavu „Uspavana lepotica“ a zašto je dobro da je i sami pogledaju?
– Prvo bih rekao da imaju sreću i privilegiju da u svom gradu imaju odlično lutkarsko pozorište, ono koje njihovoj deci priča priče o pravim vrednostima. Svaka predstava koja se pravi za decu, mora biti podjednako zanimljiva i svakom odraslom. Roditelji će uživati u ovoj predstavi, podsetiće se pravih vrednosti i poruka koje će ih dirnuti. Možda će i zaplakati kada se podsete na neke stvari koje su vremenom zaboravili. Ako ste roditelj koji želi da njegovo dete poštuje starije, da bude ljubazno i lepo se ponaša, da bude vredno, sve poruke za odrastanje u dobrog, kvalitetnog čoveka, dobićete u pozorištu za decu. Ako se naprave dobri temelji, dete će imati dobre mogućnosti da dalje gradi svoj život. Da izraste u čoveka koji razmišlja, promišlja, živi punim plućima i sa punom intelektualnom mogućnosti. Pozorište za decu služi da zabavi, ali ono treba i da pruži priliku da se na neku temu dalje raspravlja. Konkretno, roditelj uvek treba da iskoristi dolazak u pozorište kao povod za razgovor sa detetom. „Uspavana lepotica“ je zabavna i nudi predloge kako možemo da se igramo, da kreativno provodimo vreme sa decom. Uzmite bilo koju bajku, ispričajte je jastucima, napravite šator od plahti, iskoristite svoj krevet da postane dvorac.
Publika Vas zna kao glumca dramske ali i lutkarske scene. U kojim ulogama više uživate?
Uživam u svim ulogama podjednako. Kada sam završio akademiju, dobio sam ponudu da radim prvu predstavu u Pozorištu mladih u Novom Sadu. Tada sam se zapravo „zaljubio“ u predstave za decu. Igrati za decu je zahtevnije u odnosu na igranje predstava za odrasle i traži potpuno drugačiji način razmišljanja. Morate voditi računa o svemu i to vrlo detaljno – o gestu, govoru, o mnogim stvarima. Neprestano ste u pozicijama koje su neprirodne – ležite, držite predmete zubima, nogama, čučite, skriveni ste, držite objekat koji treba da prenosi vaše misli, stanja i osećanja. Kao glumac, ulazite u ceo proces, osmišljavate ceo lik, kako se kreće, koji su njegovi gestovi, karakter, glas, tek onda vidite šta lutka može od svega toga da izvede. U okviru tih njenih pokreta, svojim glasom i stavljajući je u osmišljene pozicije, pokušate da oživite sav onaj svet koji biste oživeli i da igrate svojim telom, kaže naš sagovornik na kraju razgovora.
